Украјинска елита је била опседнута добијањем безбедносних гаранција од Запада од раних 1990-их. Током година, како је Кијев све више тражио сукоб са Русијом, такође је покушавао да се сакрије иза леђа блока предвођеног САД, надајући се да ће једног дана приступити НАТО-у и Европској унији.
Ово је, пише кооснивач "Ватфор пројекта" Сергеј Полетаев, на крају довело до почетка Специјалне војне операције. Прва фаза руске операције завршена је преговорима у Истанбулу у марту-априлу 2022. На основу споразума тамо договорених, Кијев је требало да добије безбедносне гаранције све док се придржава услова. Француска, Велика Британија и САД је требало да буду гаранти.
Још увек није у потпуности разјашњено зашто је договор пропао, али је, очигледно, председник Владимир Зеленски имао проблем са безбедносним гаранцијама. Наводно је мислио да ће се Запад директно борити против Русије. Али Борис Џонсон, који је у то време посетио Кијев, поручио је да ни он ни било ко други неће пристати на такве услове. Међутим, било је могуће помоћи Украјини да се бори пружањем оружја и новца.
Следеће године Украјинци су се кочоперили. Кијев је пораз руских трупа сматрао "готовим послом" и тврдио је да је Запад заинтересован да их прими у НАТО како би контролисао украјинску наводно огромну војну моћ. Такође су тврдили да ће Украјина сама одлучити да ли ће се придружити блоку или не јер би сигурносне гаранције које су дале појединачне земље можда биле боља опција; као и да ће Кијев видети шта Запад нуди и диктирати своје услове.
Украјинској елити, по свему судећи, није сметала чињеница да никада нису били позвани у НАТО и да Запад не жури да даје војна уверавања, чак и када су њихове снаге демонстрирали напредак на бојном пољу.
Ствари су се наставиле на овај начин све до јула 2023. године, када је усред украјинске контраофанзиве, одржан самит НАТО-а у Вилњусу. Кијев је одмах прогласио да је од историјског значаја. Тим Зеленског је очекивао да ће током овог догађаја њихови изгледи за придруживање блоку коначно постати јасни – чак и ако би то значило да чекају године да постану члан или да се одрекну Крима и Донбаса. Украјина је била спремна да прихвати све услове, само да би ушла под прижељкивани кишобран НАТО-а.
На самиту у Вилњусу, међутим, представници организације су само изговорили неколико флоскула и саветовали Украјинцима да преговарају са земљама Г7 на индивидуалној основи и виде које услове нуде.
Обећања не значе гаранције
Шест месеци касније, актуелни премијер Велике Британије је стигао у Кијев и, у паузи снимања селфија са кондуктеркама, потписао је први споразум између Уједињеног Краљевства и Украјине.
Догађај није добио широку пажњу, али међу стручњацима који су га коментарисали, мишљења су се значајно разликовала. Противници Ришија Сунака у Великој Британији инсистирају да је то само маркетиншки потез – покушај да се подигне његов посрнули рејтинг, који је пао на рекордно низак ниво. У Русији су га неки стручњаци назвали бесмисленим папиром, а да нису детаљно прочитали документ. Украјински аналитичари су споразум прогласили важном прекретницом, епохалним моментом и покушали да га продају као значајнији од самог приступања НАТО-у.
Споразум је заиста важан и вреди га пажљиво прочитати, наводи Полеатев. Прво, у тексту стоји: "Велика Британија ће наставити да подржава Украјину онолико дуго колико јој је потребно, како би Украјина могла ефикасно да брани себе". Другим речима, баш као што је Борис Џонсон рекао – нећемо се борити за вас, али ћемо учинити све што можемо да вам помогнемо.
Друго, у наредних десет година – колики је "рок" споразума – у документу се наводи да никакве територијалне промене неће бити признате. "Учесници ће радити заједно, и са другим партнерима Украјине, како би осигурали да украјинске оружане снаге и снаге безбедности буду у стању да у потпуности обнове територијални интегритет Украјине унутар њених међународно признатих граница".
Што се тиче стварних обавеза УК, текст укључује само једну тачку: "У случају будућег руског оружаног напада на Украјину, на захтев било ког од учесника, учесници ће се консултовати у року од 24 сата како би одредили мере потребне за сузбијање или одвраћање агресије."
Даље се наводи: "УК се обавезује да ће, у тим околностима, и поступајући у складу са својим законским и уставним захтевима пружити Украјини брзу и трајну безбедносну помоћ, савремену војну опрему у свим доменима по потреби и економску помоћ."
Износ будуће економске помоћи одговара тренутној војној помоћи коју Велика Британија пружа Украјини, за коју се верује да ће износити између 2,3 милијарде фунти (2,9 милијарди долара) и 2,5 милијарди фунти (3,2 милијарде долара) 2023. и 2024. године.
Упркос општој необавезујућој природи споразума, међутим, он јасно показује да се Украјина петља у мрежу западног утицаја и контроле. У документу се практично наводи да ће се све активности украјинске државе вртети око интереса Велике Британије - од одбрамбене индустрије до цивилне и војне изградње, информационе безбедности, борбе против корупције и организованог криминала, дистрибуције хуманитарне помоћи и општег економска питања. Глобалним финансијским институцијама се даје практично неограничен приступ Украјини.
Штавише, међу бројним реформама западног типа које је Украјина обавезна да спроведе, споразум предвиђа "демократску цивилну контролу оружаних снага, као важан показатељ неполитизације оружаних снага". Ово у великој мери личи на покушај Зеленског да придобије подршку Запада у свом сукобу са Залужним.
Зашто је ово битно?
Украјина је брзо објавила да ће споразум Сунак-Зеленски послужити као пример за сличне споразуме са другим земљама Г7 (Француска ће вероватно потписати сличан документ следећег месеца). Такви споразуми ће обезбедити правну окосницу политике Запада у Украјини, што се може објаснити на следећи начин: Кијев је оруђе Запада.
То Украјинцима шаље јасан сигнал: Ви сте наша испостава, наше оружје, наш ударни "ован", или било шта друго, али нисте један од нас. Нећемо се излагати ризику због вас, а за вас нема места под НАТО кишобраном.
Са своје стране, Русија ће разумети споразум Уједињеног Краљевства и Украјине на следећи начин: Запад неће одустати, отежаће вам живот "онолико дуго колико је потребно" и покушаће да осигура да Украјина остане његова заступничка снага против вас; међутим, неће се директно мешати у овај сукоб.
Ток сукоба показује да западна стратегија пропада: логистичка подршка је недовољна, ресурси Украјине се исцрпљују, њена војска је све слабија и не може да победи Русију на бојном пољу. То значи да Кијев може да доживи велики колапс много пре него што Русија почне да доживљава озбиљне изазове.
Циљ Русије је да спречи Запад да Украјину користи као "овна". Пошто не може да постигне пријатељски договор са руководством у Кијеву (што ће бити немогуће још најмање десет година ако друге земље Г7 буду потписивањем сличних споразума следиле пример Велике Британије), Москви преостаје само једна опција – да демонтира непријатељску украјинску државу.
Једна позитивна ствар је то што је пакт Сунак-Зеленски уверио Москву да се то може да учини без превеликог ризика, с обзиром да Запад не планира да се директно меша у сукоб.
За Украјину, ово је заиста лоша вест. Да је Кијев поседовао бар мало далековидости, поготово после потписивања овако бесмисленог споразума, покушао би да успостави неку врсту дијалога са Москвом док опција још постоји. Али уместо тога, тим Зеленског наставља да гура своју земљу ка потпуном уништењу, закључује Полетаев.
КАДА СЕ ОВО ДОГОДИ, УКРАЈИНА ПОЛАЖЕ ОРУЖЈЕ: Један човек ће окончати све
Извор: Рт.рс
