Темељи српског манастира Богородице Хвостанске у месту Студеница, ограђени су, а на табли је на албанском језику написано да је реч о базилици, рекли су раније мештани за Танјуг.
Епархија у саопштењу истиче да је реч о једном од назначајнијих локалитета СПЦ на Косову и Метохији и древном седишту Хвостанске епископије од 1219. године и указује да насртај на верске објекте који представљају темељ постојања и опстанка СПЦ на Косову и Метохији, без обзира на политичке прилике, представља ништа друго него отворени акт репресије, кршења верских и људских права и изазива директну етничку и верску нетрпељивост.
Пратите Јутјуб канал портала Правда на коме емисије води Игор Маринковић https://t.co/zpsfQELH7c
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) May 16, 2023
Епархија указује да је, после недавног покушаја заузимања цркве СПЦ у селу Ракитница код Подујева, након чега тзв. косовска полиција, противно свим законима, није хтела ни да покрене истрагу, и недуго после тога, проглашавања цркве у селу Винарце код Косовске Митровице за римокатоличку цркву под "бригом" министарства културе у Приштини, најновији случај "преузимања" остатака манастира Богородице Хвостанске с правом изазвао оштре реакције у стручној јавности и међу верним народом СПЦ.
"Све се ово дешава непосредно у јеку медијског прекрајања историје храма Богородице Љевишке у Призрену у приштинској "Кохи" и општем замаху агресивног историјског ревизионизма и брисања трагова Српске Православне Цркве на овим просторима од стране косовских власти", наглашава Епархија.
Истиче да, иако је неколико средњовековних храмова СПЦ на КиМ и обновљено и проширено на темељима ранијих запустелих или оштећених рано-византијских сакралних објеката пре 800 и више година, нико нема право да на овакав бруталан начин сада преузима и преименује цркве које вековима представљају темељ идентитета српског народа и Цркве, која их је чувала и молила се у њима.
Тиме се, наводи се у саопштењу, СПЦ доводи у ситуацију да мора да доказује оно што је садржано у бројним досадашњим археолошким истраживањима, налазима, артефактима, историјским записима и сведочанствима у региону и у светској јавности, а поготово у сакралном и литургијском континуитету који СПЦ има на овим просторима.
Епархија додаје да треба само замислити каква би била реакција у европским земљама да верски објекти који су подигнути на темељима античких паганских светилишта или ранијих сакралних објеката других деноминација, преко ноћи постану мета апропријације од стране политичких власти које би то радиле из идеолошких разлога.
Указује и да би такво понашање наишло на отворену осуду јавности и засигурно се нашло на мети законских регулатива које забрањују такво понашање
"Да ли треба да чекамо да косовске власти једног дана укину и саму Српску Православну Цркву као што су то чиниле атеистичке власти у више комунистичких земаља где су богослужбени објекти затварани, претварани у музеје или варварски рушени и скрнављени у име безбожне идеологије? Такво понашање нема и не сме да буде толерисано у 21. веку, посебно имајући у виду обавезе које је Приштина преузела пред западним земљама од 2008. године, али и одредбе Резолуције 1244 УН где се јасно помиње очување српског наслеђа", наглашава се у саопштењу.
Епархија поставља питање по којој логици они који без икакве резерве глорификују оружане групе и њихове идеолошке следбенике који су учествовали у систематском уништавању десетина српских православних храмова и више стотина гробаља од 1999, посебно у току погрома 2004. године, могу да убеде српски народ и свет у своје "добре намере" да заштите духовну и културну баштину СПЦ или да те храмове, чије су рушење подстицали, проглашава за своје.
"Нашој Цркви се сваким даном негирају основна права, слобода приступа појединим објектима, док више медија и таблоида на албанском језику промовишу крајње једностране историјске наративе који не почивају на историјским чињеницама него на селективним тумачењима историје и грубим реинтерпретацијама, при чему се изостављају векови постојања ових цркава и манастира које су многи Албанци поштовали и чак чували. Такво понашање непосредно позива на отворени прогон и понављање вандализма који је извршен над нашом црквом након рата 1999. године и који се сада наставља репресивним мерама и негирањем права српском народу и Цркви од стране косовских власти", истиче се у саопштењу.
Указује се да је СПЦ са својим сакралним објектима значајно обележила историју Косова и Метохије и то у толикој мери да су сва четири УНЕСКО споменика светске културне баштине на овом простору храмови из српског, немањићког периода.
Те светиње су истовремено и стављене на листу угрожене светске баштине и 25 година се налазе под оружаном заштитом због реалних безбедносних опасности.
Уместо да ови објекти буду поштовани, суочавамо се са ситуацијом да је њихов опстанак немогућ без оружане заштите и да се преко ноћи могу оградити и преименовати у нешто што никада нису били, наводи Епархија.
Истиче да је негирање верских права које води брисању или грубом мењању историје потпуно у супротности са основним темељима демократских друштава и да је, уз све друге примере кршења права СПЦ, непризнавања одлука највиших судова и систематско уништавање српских светиња, посебно од 1999. године надаље, непосредан показатељ да косовске власти очигледно не виде ни места ни будућности за српски народ и СПЦ на овом простору.
Најновији случај коришћења машинерије за постављање ограде око локалитета Богородице Хвостанске без икакве комуникације са Српском Православном Црквом, за коју се зна да је једна од њених најважнијих локалитета и постављање натписа само на албанском језику у коме се изоставља осам векова историје тог важног верског седишта, још један је пример који показује стварне намере и методе косовских власти, које нескривено желе стварање етнички чистог Косова и нестанак Српске Православне Цркве и њених верника.
Све што се поузданије зна о Богородици Хвостанској јесте оно што је везано за њен историјат с почетка 13. века, почевши од архитектуре, нађених материјалних трагова, као и бројних писаних сведочанстава у сачуваној литератури средњег века, као што је случај са другим средњовековним археолошким локалитетима на простору КиМ.
Сам локалитет је, како се признаје и на натпису који је постављен на албанском језику, детаљно истражен од стране српских еминентних историчара и археолога који су пронашли и сачували бројне артефакте, као што је Родопово звоно из 15. века и разне друге предмете који сведоче о идентитету ове светиење, указује се у саопштењу.
Зато Епархија рашко-призренска одлучно апелује на локалне и међународне представнике на КиМ да се заустави процес политизације и селективне презентације духовне и културне баштине СПЦ, која на овим просторима као аутокефална црква постоји и делује 800 година и дубоко је повезана са историјом овог региона.
Ревизија других цркава и манастира СПЦ на Косову и Метохији представља процес који дубоко угрожава етничке и верске односе у ширем региону и води брисању једног вишевековног идентитета српског народа и апропријацији његове баштине која је преживела више стотина година османске власти и два светска рата, наглашава се у саопштењу.
Епархија износи и историјски преглед манастира Богородице Хвостанске, наводећи да су остаци манастирског комплекса, који се још назива и Студеница Хвостанска или Мала Студеница лоцирани у селу Врела, око 8-9 километара западно од Истока.
Село се као "засеок Врела" први пут помиње 1397. године, када га кнегиња Милица прилаже манастиру Дечанима, а следећи помен манастира је у турском попису из 1485. године, где је уписан као манастир Иврала (Врела, односно Студеница Хвостанска) и у њему "син митрополита Тијокан" и четири калуђера.
У каснијем турском попису помиње се као Врело Пречисте, а у следећем турском попису 1570/71. године записано је да је манастиром руководио калуђер Макарије, без сумње будући патријарх Макарије Соколовић.
У наредном турском попису 1582. манастирским имањем управља калуђер Герасим, који се бавио и соколарством о чему је имао берат.
Историјат настанка самог манастира мало је познат.
Свети Сава је 1219., када је вршио реорганизацију новоосноване Аутокефалне Српске Цркве, основао Хвостанску Епископију при манастиру "у Фосне, у Студенице Мале", као старо култно место, о чему сведочи запис у српском средњовековном родослову.
Епископија од 1381. године прераста у митрополију и први хвостански архијереји помињу се већ почетком 14. века, а последњи, по имену Виктор, 1635. године.
Друга половина 16. века за манастир била раздобље процвата, када се запажа и знатна уметничка активност.
У другој половини 17. века, највероватније у доба велике сеобе 1690. године, манастир је запустео и почео да пропада.
Током времена грађевински материјал са Богородице Хвостанске почео се разносити, па је, поред осталог, био уграђен и на сеоској џамији, где су секундарно узидани делови мермерних плоча и тесаникâ са и без ћирилских натписа и орнамената.
Путници који су видели манастир у 19. веку сведоче да је Богородица Хвостанска потпуно у рушевинама.
Захваљујући археолошким истраживањима 1930. и 1966-1970. стекао се увид у првобитан изглед манастира, па се може приближно реконструисати изглед овога некад важног црквеног средишта.
Као остатак комплекса базилике, данас су видљиви темељи мање једнобродне црквице са малим нартексом, лоцирана уз базилику са северне стране, па се зато и зове северна црква.
Највероватније је реконструисана у времену после успостављања независне Српске Цркве 1219. и као таква је постојала кроз цео средњи век.
На темељима базилике подигнута је у трећој деценији 13. века црква у којој је било седиште Хвостанске епископије као дела српске црквене организације.
Зидана је у маниру рашке градитељска школе, а узор њеним градитељима је врло лако могао бити манастир Жича.
Уз главну цркву Богородице Хвостанске у средњем веку су, како је било уобичајено, подизани и мањи храмови, а темељи једног од њих откривени су са јужне стране цркве.
Судећи према остацима откривеног натписа у коме се помиње цар Стефан, датована је у средину 14. века.
Током археолошких радова прикупљени су остаци фресака на којима се од неких виде и два слоја боје, што би сведочило да је главна црква у два маха живописана.
Поред остатака касноантичке керамике, у рушевинама Богородице Хвостанске пронађени су и фрагменти грчарије - ћупови, бокали, крчази датовани у време од 13. до 15. века.
Око цркве је био већи број гробова с каменим плочама, од којих су неке у употребљене при градњи џамија у селима Врело и Студеница, али су сада пренете у Пећку Патријаршију.
По натписима на плочама се види да су током 14. и 15. века око цркве сахрањивани локални угледници, као и хвостански епископи.
Почетком 20. века један мештанин је у рушевинама нашао повеће звоно, у коме су била три примерка осликане тканине.
Два од њих се данас чувају у Пећкој Патријаршији, а највећи је плаштаница из доба око 1300. године, док је мањи, аер с представом Оплакивања Христовог, цртао зограф Лонгин 1597. године.
Некадашњи манастирски комплекс цркве Богородице Хвостанске данас је рушевина, готово сравњена са земљом, наводи Епархија рашко-призренска.
Извор: Танјуг
