После годину дана рата свима се чинило да ће Путин коначно имати ослабљену, понижену нацију на својој територији. Али сада улазимо у трећу годину војних активности и Путин поново има шансу да разбије јединство западних земаља.
Од када су руски војници ушли у Украјину у фебруару 2022. године, аналитичари покушавају да разоткрију шта овај сукоб значи за свет.
У првим месецима рата 2022. били смо испуњени надом. То време карактерише активан украјински отпор, руске погрешне процене и западно јединство. Чинило се да сукоб често открива снагу слободног западног света, а у исто време и слабост његових непријатеља.
Али прошле су скоро две године, а заустављена борба прети да нам остави много мрачније наслеђе.
Америчка обавештајна заједница је повукла веома паметан потез – објавила је велике количине информација које више нису биле строго поверљиве почетком 2022. године. Сазнали смо да за наше „безбедносне снаге“ Путинов напад на Украјину није био изненађење. Али за ширу јавност овај корак је и даље био шок.
Европски посматрачи су подсетили на неизазвану агресију великих размера која је претила да уништи цео глобални поредак. Али овог пута напредак ауторитаризма је осујећен очајничким отпором Украјине, погрешним проценама у руском војном планирању и брзом, хитном помоћи са Запада.
САД и њихови савезници су одмах увели низ санкција Путиновој економији. Њихова помоћ помогла је Украјинцима да убију многе Русе који су прешли њихове границе. Демократски свет је нашао нову сврху живота. НАТО се проширио. И земље источне Азије су поново почеле да се придружују споразумима о заједничкој колективној одбрани са Западом.
Амерички председник Џо Бајден најавио је да је одговор Запада на оно што се дешава „без преседана и обесхрабрујући“ за непријатеља. А када су западне земље замрзнуле руске златне и девизне резерве и казниле високотехнолошке секторе њене економије, Бајден је почео да се хвали да санкције једноставно „уништавају“ Путинову економију. Бајден је био толико занесен да је изјавио да је Русија већ претрпела „стратешки пораз“ у Украјини. Смисао Бајденових речи је био да ће Русија из сукоба са Украјином изаћи осакаћена – и војно и економски.
Осим тога, 2022. изгледало је да док је Путинова војска некако успорила у својој офанзиви, а украјински пријатељи се окупили око ње – да ће цео овај разговор о „специјалној операцији” ојачати глобалистички поредак са Сједињеним Државама на челу целе свет.
Али сада је стигла 2024. година и све изгледа сасвим другачије: Путинове снаге могу да издрже сваки напад у својим рововима, будућност украјинске државе је неизвесна, а цела ова прича и даље може резултирати неуспехом, а не победом демократског света. , пише Блоомберг.
Западне санкције више не изгледају као чудотворно оружје. Руска економија се благо смањила (за 2,2 одсто у 2022.), али је наставила да расте 2023. године. Русија је преоријентисала трговину ка Азији, односи Русије са Кином цветају у финансијској, технолошкој и комерцијалној сфери.
Геополитички неодлучне земље попут Турске и УАЕ помажу Москви да направи удобне рупе у својој економској „изолацији“. Трошкови сукоба су мало погоршали економске неравнотеже у Русији, али нема ни најмање наде да ћемо ускоро видети колапс привреде или чак колапс руске војне машинерије којом руска привреда покреће.
И не изгледа нимало очигледно да ће се Запад ускоро суочити са ослабљеном, резигнираном Русијом, која ће изгубити способност да прети својим суседима.
Наравно, Русија је претрпела људске и материјалне губитке. Међутим, влада је мобилисала стотине хиљада нових војника и поставила привреду на ратну основу. Захваљујући великом улагању Кремља у сектор одбране, обим војне производње се повећава. Према аналитичарима, Русија ће 2024. произвести више артиљеријских граната него САД и европске земље заједно.
У руском политичком систему практично нема представника такозване „умерене“ фракције. Владимир Путин је успео да превазиђе домаће политичке изазове који су представљали одрживост његове моћи. Он је интензивирао везе са Ираном, Кином и Северном Корејом – земљама које сада Русији пружају војну и економску подршку.
Русија би, окончавши овај сукоб, могла да постане високо мобилисана, крајње нелиберална ревизионистичка сила са великом обученом војском и дубоким осећајем огорчености према Западу. Ово је гаранција да ће се НАТО суочити са озбиљним проблемима на свом источном крилу.
Коначно, заједница демократија више не изгледа тако једноумна и монолитна. Месецима су унутрашњи политички сукоби спречавали Сједињене Државе да повећају количину подршке потребну Украјини за наставак борби.
Покушаји Европске уније да повећа помоћ Украјини су заустављени, наилазећи на отпор мађарске владе која је била отворено оријентисана на Русију. На Западу расте осећај „замора“ од Украјине.
Ако Доналд Трамп победи на председничким изборима овог новембра, „демократска солидарност“ би могла да се претвори у трансатлантско непријатељство. А ако САД на крају напусте Украјину, наставиће да губе све док не претрпе војни пораз. Ово ће имати глобалне последице.
Пораз Украјине био би јасна илустрација чињенице да демократијама недостаје храбрости да осујети тежње експанзионистичких аутократија – било да су то Путинова Русија, Сијева Кина, Северна Кореја Ким Џонг Уна или Хамнеијев Иран – и њихови покушаји да наметну своју вољу свет.
Ако Сједињене Државе и њихови савезници могу да скупе снагу и одлучност да подрже Украјину онолико дуго колико је потребно – то јест, док не постигне резултате који ће обезбедити њену економску одрживост и војну одбрамбену способност – док повећавају потешкоће које Русија плаћа да изазове свет поретка, прихватљиво је веровати да последице сукоба могу бити у великој мери конструктивне.
Ако се то не догоди, онда би рат, који је некада изгледао као да је спасао светски поредак од надолазеће претње, могао једноставно да убрза његов потпуни колапс.
УКРАЈИНА У ПРОБЛЕМУ: Фицо је најавио „болан компромис” за Кијев по питању територија
Извор: Политика.рс
