„Може ли Босна и Херцегховина постојати без Срба и Хрвата“

Девети јануар, Дан Републике Српске, у Бања Луци је обиљежен достојанствено и величанствено: свечаном академијом, свечаним пријемом код Предсједника Републике Српске те дубоко моралном и интелектуално снажном бесједом великог глумца Николе Пејаковића – затим дефилеом чувара реда и закона, Министарства унутрашњих послова РС па и позоришном представом. Видјело се колико Срби воле, тешко стечену Републику Српску и како су спремни, жртвовати се за њу.
Већ сутрадан, је услиједила ерупција мржње из Сарајева, неспособног да изгради и воли своју државу – и то није било изненађење. Мржња је ту одувијек али... изненађење је био усамљени глас храбре професорице, који је бар мало, пробудио наду у заједнички живот.

Афро-азијско стадо пред вратима Европске уније

Срби и Хрвати се у Тамном вилајету, понашају и осјећају као нације, што је главни проблем изградње нове, стерилне политичке творевине коју називају држава Босна и Херцеговина. Ако би вршили „набрајање“ елемената који одређују ту „баба-рогу“ звану нација и представили неку аксиологију ове глобалне групе, рекли би, да нацију чине:

1. историјски териториј, односно домовина,

2. заједнички митови и историјска сјећања,

3. заједничка масовна, јавна култура,

4. заједничка законска права и дужности свих припадника нације,

заједничка економија, с територијалном мобилношћу припадника нације.

Из оваквог приступа, уочава се јасно, да је нација само дјеломично модерни конструкт и да је кроз историју имала несумњиву улогу у организовању колективитета и формулисању заједничких осјећања и колективне свијести. Зато су Срби и Хрвати проблем, посебно од деведесетих година а Бошњаци, као једина нада либералног запада, јер нису нација па им је дата улога да направе грађанску државу БиХ, која би негирала права и интересе нације. Наравно да прво треба изградити не-дејтонско грађанско друштво, а муслимани, ни сунити - ни шити, никада и нигдје нису изградили грађанско друштво и грађанску државу.

Овим поводом се огласила и „европска Хрватска“, тачније Хрвоје Класић, који је у шестој епизоди „Контраповијести“ разговарао са Сенадом Шело Шабић, докторицом политичких знаности с Института за развој и међународне односе у Загребу, о Даyтонском споразуму којим је 1995. дефинисана данашња БиХ. „Зашто је уопће потписан Даyтонски споразум? Каква је била војно-политичка ситуација у Босни и Херцеговини 1995.? Зашто су на преговорима у Даyтону били представници Србије и Хрватске? Зашто је подјела била 51 напрема 49 посто? Зашто поред Републике Српске није убачен и трећи, хрватски ентитет? Омогућује ли Даyтонски споразум да се народи БиХ издвоје и постану самостални? Каква је данас улога међународне заједнице у БиХ? Које је проблеме Даyтон ријешио, а какви проблеми произлазе из Даyтонског уређења БиХ“?

На слична питања, народи у БиХ дају одговоре сваки дан а на yоутубе каналу „ВИДА“, врло често и врло аргументовано, излаже своје идеје, још увијек млади интелектуалац и историчар, професор на Филозовском факултету Загребачког свеучилишта – Др. Хрвоје Класић. Његови наступи и мишљења углавном су представљали изазов хрватском друштву, због храброг рушења табуа и усвојених митова из блиске прошлости. Иако врло често прелази државну границу, бавећи се другим свјетским ратом, злочинима над Србима у Јасеновцу и Козари те биткама на Сутјесци и Неретви, овај пут историчар Класић је дозволио себи луксуз, да о свјежим догађајима и о реалном животу у БиХ, допусти саговорници да буде површна и врло често нетачна у опису блиске прошлости и будућности БиХ кроз призму Мировног споразума закљученог 1995. године у САД, у Дејтону.

“Свима су пуна уста Дејтона”, каже Класић у уводу емисије и потом констатује да је мало људи “прочитало Дејтон”, постављајући питање “како су се тамо (Дејтон) нашли и представници Србије и Хрватске”?

Гошћа је прво објаснила да су ратне прилике на терену биле неповољне по Србе и да су Срби војнички нешто изгубили а у Дејтону вратили под своју управу. Да она, никада не би прихватила конститутивност народа – да су националне заједнице и њихови интереси политички артикулисани кроз одређене странке главни проблем. И да је то недопустива разлика државности БиХ у односу на Србију и Хрватску те да Хрватска никада не би припојила себи Хрвате из БиХ.

Допринос овој површности и приписивању Споразуму о миру из Дејтона главну кривицу за све, заборављајући на рат покренут четири године раније, дошао је из Сарајева са сорошевске Н1 ТВ у разговору са Миланом Дуновићем – политичарем који је наводно српског поријекла, јер је биран из реда српског народа за Потпредсједника муслиманско-хрватске Федерације БиХ. Јер, чега се паметан стиди тиме се Дуновић поноси: гласно је поновио да су Додик и Човић у праву и да он није „легитимни представник Срба“ него је, очито „чаршијски“ представник грађана. Затим се Дуновић обрушио на Дан Републике Српске и величао „Први март“, дан када су на Башшаршији убијани сватови из реда „не-легитимних срба“ па у маниру свога шефа, лажног Хрвата Жељка Комшића, наставио пљувати по Србима, при томе потврђујући да је биран, баш из реда Срба.

Пратећи ове хорске иступе, у покушају да објективизира поглед на рат и неке празнике повезане са ратом, на друштвеним мрежама огласила се Сабина Силајџић, докторица економских наука, ванредна професорица на сарајевском Економском факултету и изазвала бурне реакције у јавности, објавом под називом “Обраћање пробосанским снагама – пропитивање и свједочење истини” и изједначавајући 1. март када се слави Дан независности Босне и Херцеговине и 9. јануар – неуставни датум за обиљежавање “дана РС-а”.

Тако се ова херетички оријентисана бошњакиња наредни дан, на исту тему нашла у дуелу са „хаџи“ Дуновићем. Расправа је могла изазвати забуну, јер је Дуновић био већи муслиман од реис ул улеме, па је своју вјерничку позицију супроставио образованој и високо моралној професорици Силајџић. Кроз ову дебату, се уочава главни недостатак Дејтонског споразума: овај мировни споразум није омогућио ни утврдио уставну конститутивност нације- „агресивних будала“ грађаниста.
Гостујући на Фаце ТВ-у у дуелу са послаником, хаџи Дуновићем, Др. Силајџић је поновила своје ставове, тражећи да се утврди једна истина о узроцима који су довели до рата у Босни и Херцеговини.

Изјавила је како је Америка за њу злотвор.

Муслиманска браћа – нова нада грађанске Европе

Када је 26. маја 1990. године Алија Изетбеговић, у Сарајевском хотелу „Холидеј Ин“, свој први јавни политички говор у СФРЈ и СР БиХ започео Бисмиллом („У име Бога, милостивог, самилосног) на Оснивачкој скупштини Странке демократске акције, било је јасно да пред тадашњим Муслиманима стоји дуг и трновит пут, практично процес у коме ће се константно мјешати вјера и политика у корист вјере.

Сви који су помислили да ће Алијин исламизам, биографија зачињена сарадњом са нацистима у Другом свјетском рату, затворске пресуде, због тога и због Исламске декларације четири деценије после, везе са Муслиманским братством и режимом у Техерану, на „демократском“ и „грађанском“ западу изазвати осјећај политичке и културне нелагоде, преварили су се: за њих је то била права препорука и одлична референца.
Захваљујући Алији, Младим муслиманима и СДА вријеме зачетка вишестраначког живота у БиХ, претворило се деведесетих година, у вријеме вјерског политичарења и сукоба. Иако су, формално, СФРЈ и комунистичка власт, још увијек дјеловали „политички живахно“, ипак су већ тада срамно капитулирали пред концептом насилне политичке религиозности, друштвеног и менталног стања којим се читав народ увјеравао, да је Бог, баш Алији, дао свој главни план, како би муслиманско друштво у БиХ заправо требало били зацртано, организовано и вођено. Будући да су „нацрти дошли од Бога“, света је дужности истинских вјерника била да их слиједе до последњег слова и наметну их свим људима са којиту живе. Подразумијева се како наметање тог плана, треба и мора бити извршено, уз подршку вјерске заједнице, на свемогуће начине и свим могућим средствима. Да - тероризам је свакако једно од тих средстава примјењиваних, као „рат у континуитету“, од деведесетих година, а данас, посеебно примамљиво, у условима опште геополитичке конфронтације, пораза Исламске државе и Ал каиде у Сирији и Ираку, Америчког препуштања Авганистана Талибанима РАТОВА НА Блиском истоку и Украјини те потпуно флуидне Европске и регионалне политике.

Мало ко је могао претпоставити, да ријечи и програм Алије Изетбеговића представљен те „деведесете“, носе собом призвуке надолазећег вјерског рата и страдања.

А када се тај пројектовани рат завршио Алија је морао сачувати своје, бошњачко а афро-азијско стадо од лутања и штетне идентификације са непријатељском Европом.

И након пуне три деценије о току је идеолошки врућа расправа о идентитету босанских муслимана, у којој се – осим добродошлих историјских, филозофских, религијских аргумената – потежу и административне одлуке и забране с нелагодним осјећајем уласка у босански јавни живот талибанских критерија “врлина и гријеха“ уз ново тумачење „конститутивног и уставотворног Ислама“ у БиХ.

Тако СДА, са сином Алије Изетбеговића, Бакиром јер тако се чува степен мобилизације против непријатеља и јавно користи појам „џихад“, за „унутрашњу употребу“. Баш зато је прича о грађанској БиХ жалосна јер је БиХ данас, више простор него држава, предмет поткусуривања и земља на странпутици. А Бошњаци иако, не показују да имају зрно националног идентитета и свијести, још мање, у себи, имају грађанског потенцијала. На крају, најбоље што се може пожелити том политичком систему јесте брза и неизбјежна пропасти на тржишту лажне идеологије државности, јер ново вријеме тражи промијену специфичног обрасца владања примитивним друштвом, успостављеним на релацији од Марин двора до Козије ћуприје.

Блажени да су плашљиви скептици и конформисти, који вјерују да могу охладити насилничку природу и поквареност сарајевске политичке религије властољубља и радикализма, а да они, не морају подузети ништа озбиљно нити ризично, да ће главне експоненте, лажне лидере грађанства и бахате злотворе исламизма само за њих, „амерички злотвор“ казнити и отјерати у прошлост, градећи ново грађанско друштво и грађанску државу у БиХ.

Извор: Правда