Пише: Владимир Димитријевић

Чувени аргентински писац Ернесто Сабато забележио је:“Човек не може да сачува људскост при оваквој брзини; ако живи попут аутомата биће докрајчен. 

Спокојство, извесна спорост, нераскидиво су повезани са човековим животом, као смена годишњих доба са биљкама, или са рођењем детета. На путу смо, али не корачамо; налазимо се у неком превозном средству којим се крећемо без застоја, као да смо на некаквом огромном сплаву, или у неком васионском граду, каквих кажу да ће бити једнога дана. Више се ништа не креће брзином човечјег хода; да ли ико од нас више корача полагано? Али вртоглава брзина није само изван нас, она се пренела и на наш ум, који не престаје да емитује слике, те ради као када човек даљинским управљачем мења телевизијске канала и као да скаче са једног канала на други; а можда је убрзање захватило и наше срце, које већ бије ритмом журбе, не би ли све брзо прошло и нестало. Ова заједничка судбина представља за људе велику шансу, али ко се усуђује да искочи напоље? Више не умемо ни да се молимо, јер смо изгубили тишину,али и вапај.

При вртоглавој брзини све делује застрашујуће и људи више не разговарају. Оно што једни другима казујемо више су шифре него речи, више је информација него новост. Ишчезнуће разговора руши договор међу људима, а тиме и могућност да сопствени страх претворе у покретачку снагу која ће га победити и пружити им више слободе. Али озбиљан проблем је што у овој болесној цивилзацији не само да постоје експлоатација и сиромаштво, него и једна узрочно-последична духовна беда.

Огромна већина људи не жели слободу, страхује од ње. Страх је симптом нашег доба. Он је толики да бисмо, уколико мало загребемо по пвршини, могли да уочимо паником захваћене људе који живе руководећи се захтевношћу рада у великим градовима. Захтевност је толика да човек живи по аутоматизму, баца се на посао а да претходно није имао могућност да изговори ни једно хоћу нити иједно нећу.“

Зато имајмо времена једни за друге. Ако га будемо имали, бићемо заједно и у вечности. 

1. Новорођенче пише мајци
 
Драга мајко, 

Прошло је тек неколико дана како смо се упознали. У ствари, кад боље размислим, наше упознавање почело је много, много раније. Већ девет месеци непогрешиво осећамо једно друго: ти моје покрете, а ја твоју забринутост, незадовољство, љутњу, срећу, спокојство.

Сада смо се коначно срели. Да ли те је сусрет са мном помало разочарао? Признајем, ја нисам буцмаста, плавоока и плавокоса беба која се виђа на телевизијским екранима. Нисам таква беба, али сам твоја беба и од сада започињемо живот заједно.

Време је да почнемо да се упознајемо. Пред нама је дуг период током којег ћемо откривати једно друго. Обоје морамо бити стрпљиви. Понекад нећеш разумети мој плач. Можда ћеш се љутити. Понекад ћеш се осећати и кривом, јер ниси у стању да ме одмах разумеш. Молим те, имај стрпљења. Да би се две личности среле и одгонетнуле једна другу, потребни су дани, месеци, године…

Ја ћу тебе упознати преко топлине која зрачи из твојих руку, наручја, гласа. Преко тебе ћу упознати свет. Зато немој да ћутиш јер ми је твоје говорење и певање песмица битно исто толико колико и храна коју ми будеш давала, чиста постељина, проветрена соба.

Првих месеци ћеш ми бити сав свет. Ако ме узмеш у наручје да би ме дојила, чини то топло и присно. Немој бити нестрпљива. Неким бебама потребно је десетак минута да се наједу, другима много, много више. Упознај мој ритам. Кратак предах на твојим грудима значи ми исто колико и млеко које ми дајеш. Ако ме храниш на кашичицу, немој ми давати кроз ограду кревеца. Можда ти је тако једноставније и брже, али мени си потребна баш ти - топлина која зрачи из твог наручја.
Кад дођемо кући тих првих дана биће пуно људи око нас. Нарочито жена које око беба знају много више. Али без обзира на те жене, допусти мушкарцу који ми је отац да буде поред мене. Можда је он неспретнији у повијању од других, али,  веруј ми, то ми неће сметати. Много је важније да ме и мој тата упозна већ тих првих дана и да сви заједно што пре постанемо породица.

Ако ме код куће чека још једно мало биће, то, наравно, компликује ствари. Нарочито теби која ћеш морати да се бориш са његовом љубомором, незадовољством, бесом. Љубомора је тешко искуство и не може се решити преко ноћи. Потруди се да бригу око мене поделиш са тим малим бићем. Послове око мене радите заједно. Биће то спорије, исцрпљујуће за тебе, али то је једини начин да нас приближиш једно другом и омогућиш да се прихватимо и заволимо.

Биће ту много проблема. Нико никада није учио како да буде добар и успешан родитељ. А то је нешто што свако жели. Први корак у том учењу је твоја спремност да ме чујеш, упознаш и прихватиш.

А ја ћу на твоју љубав одговарати осмесима, слатким и мусавим пољупцима, и невештим цртежима.
И знај да те волим. 

2.
Проповед једне попадије

Пре неколико деценија у једној парохији је служио ожењени свештеник који се истицао својим примерним животом и беседничким обдареношћу. Бог га је удостојио да он и своја три сина види не само као свештенике него и као наследнике његових благодатних дарова.

Једном су се о неком празнику сви сабрали у очевој кући. Неки гост који се затекао у њиховој близини изненада упита ко је од њих четворице клирика, оца и његова три сина, најбољи проповедник речи Божије. Реч одмах узе најмлађи син и рече:
– Најбољи проповедник тренутно није ту, у кухињи је. – И показа на своју мајку.

И то је била истина. Мајка никада није говорила у цркви. Али својим делима је непрекидно проповедала у домаћој цркви своје породице. Она је на плећима смирења и љубави носила и мужа и децу. А дело је много уверљивије од речи.

3. Богати и сиромашни

Једног дана, имућни отац је повео свога сина да проведе ноћ са веома сиромашном породицом, с циљем да му покаже како живе људи који немају много новца за трошење.

На повратку кући, отац упита сина што мисли о новостеченом искуству, а син одговори:“То је било јако лепо искуство, оче. Научио сам да ми имамо једног пса, а они имају четири. Ми имамо леп базен, али они имају реку. Ми имамо соларне панеле на крову, али они имају небо са звездама и месецом. Ми имамо диван врт, али они имају шуму. Хвала ти што си ми показао како смо сиромашни!“

4. За оне који немају времена: Америчка прича 

Човек се вратио с посла касно, уморан и нервозан и нађе свог петогодишњег сина како га чека на вратима.

СИН: „Тата, могу ли нешто да те питам?“
ОТАЦ: „Да, наравно, реци, шта је?“
СИН: „Тата, колико зарађујеш на сат?“
ОТАЦ: „То се тебе не тиче. Зашто ме то питаш?“
СИН: „Само сам желео да знам. Молим те, реци ми, колико зарађујеш на сат?“
ОТАЦ: „Ако те то занима, зарађујем 50 долара на сат.“
СИН: „Извини, тата, али можеш ли да ми позајмиш 25 долара?“

Отац је био бесан. „Ако је једини разлог што ме питаш да ти позајмим 25 долара тај да можеш купити некакву играчку или сличну бесмислицу, тада се окрени и иди у собу и размисли зашто си тако себичан. То је превише пара за малог дечака!“
Дечак је тихо отишао у собу и затворио врата.  Човек је сео и постао још љући због дечаковог питања. После неких сат времена, мало се смирио па размислио:  „Можда му је нешто стварно требало за тих 25 долара…Стварно не пита често за новац. Он није безобразно дете“…  

Човек је отишао у његову собу.

„Јеси ли заспао, сине?“, упитао је.

„Не, тата, будан сам“ одговори дечак.

„Размишљао сам и молим те да ми опростиш, можда сам био престрог према теби. Имао сам тежак дан на послу и искалио сам се на теби. Ево ти 25 долара које си тражио.“

Дечак се усправио, смешећи се. „Ох, хвала ти, тата!“, повикао је. Тада, посегнувши испод јастука, извукао је свежањ згужваних новчаница.

Кад је видео да дечак већ има новац, отац се опет љутну. Шта је сад ово? За шта скупља паре?

Дечак је полако избројао свој новац и погледао оца.

„Зашто си тражио још новца, ако га већ имаш?“, плану отац

„Зато што нисам имао довољно, а сада имам.“, одговори дечак.  „Тата, сада имам 50 долара. Могу ли да купим сат твога времена? Молим те, дођи сутра кући раније. Желим да вечерам с тобом и да причамо.“

Отац је био сломљен. Загрлио је сина и молио га, опет и опет, за опроштај. Помислио је:“Да умремо сутра, компаније за које радимо ће нас лако заменити. Али породици и пријатељима који остану за нама недостајаћемо до краја живота.“

5. Мајчино писмо сину

Драго дете,

Твоја мајка још није остарила, а када ме будеш видео такву, буди стрпљив са мном и покушај да ме разумеш…Ако се уфлекам у току ручка, и ако ми је тешко да се сама обучем, буди стрпљив…Сети се сати које сам потрошила док сам те учила да се не прљаш кад једеш и да се сам облачиш и обуваш…И ако у разговору понављам исте ствари, немој ме прекидати, саслушај ме….Када си био мали, морала сам  исту причу да ти причам више пута пре него што заспиш…Ако ми дође да се не купам, не исмејавај ме и не вређај. Сети се како сам пута морала да те ловим и измишљам сто разога због којих треба да уђеш у каду...Кад опазиш моје непознавање нове технологије, дај ми времена и немој ме гледати с подсмехом…Ја сам тебе научила свему што сам знала, и нисам ти се подсмевала док си учио... Ако некад у разговору изгубим нит, дај ми мало времена да се присетим и ако ми то не пође за руком, немој се узнемиравати…Није ми најважнија ствар на свету тачна формулација неких речи, већ то, да сам са тобом и да ме слушаш…Ако не будем желела да једем, немој ме присиљавати…. Сама знам најбоље, када ми је храна потребна, а када не…Када ми уморне ноге отежају од хода, и одбију да слушају, пружи ми руку као што сам је ја пружала теби, када си правио прве кораке…И ако ти једном кажем, да више не желим да живим, да хоћу да умрем, не љути се на мене, јер једнога дана ћеш ме разумети…

Једном ћеш схватити и да сам ти, упркос свим својим грешкама и слабостима, желела само најбоље и покушала сам да те спремим за пловидбу морем живота...

Не жалости се, не љути се и не осећај се беспомоћан, када ме будеш гледао поред себе такву…Буди ми ослонац, помози ми да завршим земно путовање са љубављу и стрпљивошћу. Вратићу ти осмехом и неизмерном  љубављу, коју сам одувек чувала само за тебе.

И увек ћу се молити Богу за тебе, јер ми је моја мајка рекла шта значи пословица:“Мајчина молитва са дна мора избавља“.

6. Када бих почео испочетка 

Један човек на самрти поучавао је своју децу овако:

„Када бих опет почео живот, живео бих другачије него до сада.

Могуће је да не бих казао све што мислим, али бих несумњиво мислио све што кажем.

Ствари бих ценио не по ономе што вреде, већ по ономе што значе. 

Спавао бих мање, сањао више. 

Схватио сам да сваки минут који проведемо затворених очију губимо шездесет секунди светлости. 

Ходао бих када други застану, будио се док остали спавају. 

Слушао бих друге док говоре. 

Облачио бих се једноставно, а уживео бих у сунцу не само телом, него и душом. 
Не бих пропустио да прође ни један једини дан, а да не кажем људима које волим да их волим. 

Уверавао бих људе које сретнем да су ми најближи.

Вама бих, децо, даровао крила, али бих вам препустио да сама научите да летите. 

Старе бих поучавао да смрт не долази са старошћу већ са заборавом идеала којима смо стремили. 

Научио сам да читав свет жели да живи на врху планине, а да не знају да је истинска срећа у начину савлађивања литица.
Научио сам да човек има право да гледа другог одозго једино када теба да му помогне да се усправи.“

И рекао им је отац: „Оном што ја нисам умео, учините ви. Ви сте мој нови почетак. И палите свећу за покој моје душе“. 

7. Свештеник Родион Путјатин: Хоћемо ли после смрти видети своје ближње

„Тако и ви сада имате жалост; али ћу вас опет видети, и обрадоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће одузети од вас“ (Јн. 16,22).

Када се растанемо од оних који су блиски нашем срцу, у том тренутку нам бива радосније, утешније, ако знамо, ако смо сигурни да ћемо се ускоро, или бар пре или касније, поново видети, бићемо заједно опет са њима. Нада у несумњиви састанак ослобађа нас од болне и дуге раздвојености.

Можемо ли се тешити таквом надом када се опраштамо од својих упокојених? Можемо ли се надати да ћемо се једног дана видети после смрти са свом родбином и онима који су нам блиски срцу? Бог нам то није открио, Свето Писмо нигде не каже да ћемо се видети. Али Бог то, можда, није открио јер и без Његовог посебног Откровења ми сами то можемо знати, сами можемо претпоставити да ћемо се видети.

Бог открива само оно што ми сами, без Његовог Откровења, не можемо сазнати. Заиста, ако смо бесмртни, онда ћемо после смрти живети; а ако живимо, живећемо са неким; а ако живимо са неким, онда са ким? Да ли са странцима ? Да ли је то заиста са далеким и нама непознатим људима? То не може бити. 

Да, ако ми, као бесмртна бића, живимо после смрти, онда ћемо, најприродније, живети заједно са својима, са рођацима, са нама блиским по души, у мислима, у осећањима. Али да ли ти, слушаоче, верујеш да ћеш живети после смрти? Не устручавајте се да верујете да ћете тамо видети своје рођаке и све оне који су вам блиски.

Реч Божија нас не учи ничему више од узајамне љубави, а учи нас најинтимнија, најискренија, најсрдачнија љубав, рекло би се, вечна љубав. Стално нам говори: волите једни друге, живите једни за друге, помажите једни другима, тешите једни друге, будите све једно за друго.

Наравно, учећи нас овде да волимо једни друге, хоће ли нас Бог одучити од ове љубави после смрти? Зар ће нас Бог, спајајући нас овде родбинским или пријатељским везама, зближавајући нас у мислима, жељама, после смрти, раздвојити, одвојити једни од других, прекинути све наше везе? То би било неприродно, то уопште није својствено Богу нашем, Који је љубав безгранична. Кога волимо овде на земљи, са ким делимо своје радости овде, они ће и тамо бити узрок наше радости. Родбина ће нам тада бити још дража, они блиски срцу још ближи, наша међусобна љубав још јача.

И знајући ову истину, са каквом ревношћу, са каквом спремношћу треба да поменемо своје умрле! Видећемо их после смрти, они ће нас тамо дочекати после смрти, и зато – са каквом благодарношћу подсећаће нас на наше молитве које приносимо за њих, на наше прилоге које дајемо за њих, на наше милостиње које чинимо за њих, на наше сузе, које смо пролили за њихово спасење!

Да, слушаоче - хришћанине, ако ти помињеш упокојене, они не само да ће имати користи од твог помињања, већ ће ти се у своје време лично захвалити и вечно ће ти бити благодарни за твоје привремено помињање овде, јер – ко зна? - можда ће их твоје привремено помињање избавити од вечних мука.

Дакле, утешимо се сећањем на наше мртве, да ћемо их све поново видети; видећемо се после смрти и радовати се, и то заувек. Амин.

Извор: Правда