Дрен садржи више Ц витамина од лимуна и најбоља је домаћа биљка у превенцији многих болести, а по свом саставу људима са овим простора више одговара него, рецимо, аронија.
Ово је по свим карактеристикама здраво, храњиво и укусно шумско воће, али се недовољно користи. У нашем народу за дрен се верује да је најздравији, а одатле и потиче узречица “здрав као дрен”.
Дрен успева на готово свим континентима, осим у Аустралији, а највише га има у средњој, централној и југоисточној Европи и на југозападу Азије. Цењен је још од античких времена због плодова, који су се користили у конвенционалној исхрани, али и због изразито тврдог дрвета.
Од њега су стари Римљани правили копља, а према грчком писцу Паусаниасу, тројански коњ био је направљен од дреновине. Одисејев лук, чврст и тежак за руковање, а којим је гађао просце, верује се , да је био од дреновине. Античка копља македонске фаланге дужине 5-6 м била су израђена од дреновине, коже и метала.
И ова биљка (као и већина других) има много назива: бела свибовина, дрењак, дренић, дреновина, дрење, дриника, дрин и дриновина.
Распрострањена је по сувим, сунчаним, каменитим странама светлих листопадних шума заједно с другим грмљем и шибљем. Цветови ове биљке су жути, и појављују се пре листања и то у фебруару и марту. Плод сазрева од јула до половине октобра, у зависности од климе.
Плодови садрже око 10 посто шећера, око три посто органских киселина, пектина, танина и до 90 мг витамина Ц. У плоду дрена има два пута више аскорбинске киселине у односу на плод наранџе. Плодови се могу јести у свежем стању, али се могу осушити или замрзнути. Од њих се праве сокови, мармеладе, пекмези, чајеви...
У Француској и Италији од дрењина се прави вино и желе, а незрели плодови се конзервирају у сланој води као маслине. У Немачкој их кувају са шећером и сирћетом, па их додају јелима од тестенина и кромпира. Код нас се још прави и ракија, а у Русији се од плодова праве супе и користи као зачин за јела од меса и рибе.
Комплетна биљка је лековита, од плода, преко листа, коре, цвета до коштица. Користи се за лечење грла, малокрвности, богиња, болести бубрега, дијареје, хемороида, шећерне болести, за зарастање рана...
Руски научници су потврдили лековитост биљке и установили да плодови, кора стабла и листови имају антимикробиолошко дејство. Док се месо плодова и уље из семенки може користити за регенерацију спољних и унутрашњих епидермалних ткива. Сок, пекмез, чај се користе као народни лек за лечење болести органа за варење.
КУРТИ ПОЗЕЛЕНСКИО: Проси и мољака по Бриселу "удар на Србију"
Извор: едукација.рс
