Пише: Ксенија Јелесијевић
Може ли Европа сама да се одбрани од евентуалног руског напада? Питање, које је до скора било ствар фикције, сада са Украјином и новим успоном Доналда Трампа, све више мори Брисел.
Бивши, а вероватно и будући, председник САД наводно је поручио званичницима Европске уније да неће прискочити у помоћ континенту ако буде нападнут. За Европу, после деценија недовољног улагања у војску и инфраструктуру, то значи огромне количине новца и пет до 10 година које нема.
Бриселски портал "Политико" направио је анализу европских војних способности кроз сценарио који "европске стратеге држе будним ноћу". И, укратко, дошао до закључка да се Старом континенту црно пише.
Година је 2027, Трамп је у трећој години свог другог мандата. Украјина се и даље бори, али западна помоћ је пресушила и линије фронта су месецима замрзнуте. На другој страни света, погоршава се сукоб око Тајвана између Пекинга и Вашингтона. Руски председник Владимир Путин одлучује да удари.
Руске снаге крећу и уништавају источну Естонију. Прве на удару су НАТО трупе које предводе Британци и које више служе као "жичана ограда" а мање као борбена снага.
Њихово присуство је "више симболично него војно", каже Мишел Гоја, бивши пуковник француске војске и војни историчар, о тренутном присуству НАТО-а на Балтику. "Показује солидарност, да смо спремни да умремо за Естонију. Порука Русима: Ако желите да извршите инвазију на Естонију, мораћете да убијете Британце и Канађане".
У овом сценарију, међутим, витез на белом коњу у виду Америке не прискаче у помоћ. Трамп је преусмерио већину америчких трупа и војне опреме стациониране на континенту на Индо-Пацифик, сигнализирајући тако Путину да му неће сметати ако крене на Балтик.
У року од неколико дана, Русија контролише источну Естонију, где живи већи део етничке руске мањине у земљи. Кремљ објављује да се регион вратио матици и шири свој нуклеарни кишобран над новоосвојеним територијама.
Напад Русије оставља Европу пред дилемом. Путин није напао целу Алијансу: да ли треба да ризикује нуклеарну одмазду због делова источне Естоније? Или да не реагује и тако безбедносне гаранције НАТО-а по члану 5 (напад на једну чланицу је напад на цело блок) претвори у безвредни папир, објашњава "Политико".
"Путин и Русија схватају да не могу да победе НАТО војно, они могу само политички да победе НАТО, ефективно чинећи члан 5 сувишним“, рекао је Ед Арнолд, научни сарадник за европску безбедност на Краљевском институту за уједињене службе (РУСИ).
Колико је вероватан такав сценарио?
Путин је више пута поновио да је идеја смешна: "Русија нема разлога, нема интереса – нема геополитичких интереса, ни економских, политичких ни војних – да се бори са земљама НАТО-а", рекао је он у децембру.
Украјински председник Владимир Зеленски упозорио је у једној турнеји камчења пара од Запада да би Русија, ако не буде поражена у Украјини (а неће), напасти балтичке земље у року од 5 година. То је изазвало панику у европским престоницама и припреме за напад и процене када би до њега могло да дође – за три, пет, 10, 20 година.
Око једне ствари се ипак слажу – Европа није спремна за рат.
Без САД, ЕУ нема ни војну опрему ни људство да се суочи са Москвом у сукобу високог интензитета. "Европљани немају капацитет за одбрану", рекао је Данијел Фрид, бивши амерички амбасадор у Пољској, те истиче: "Одбрана Балтика би захтевала озбиљна америчка војна средства."
За разлику од Европе, Русија троши 4,4 одсто БДП-а на одбрану, а верује се да је та цифра много виша, и има и већу војску више тенкова, артиљеријских система и авиона од Европљана. Другим речима – ЕУ нема никакву шансу без Америке. А, врло вероватно ни са њом.
Иако су европски лидери почели да говоре о повећању спремности својих војски, тек треба да почну да продају својој јавности какве жртве ће то подразумевати. Прелазак на ратну основу захтевао би огромне количине новца, много више трупа на источном крилу Европе, повећану координацију међу главним градовима и промену јавног мњења.
Да би се припремиле за најгоре, европске земље морају да "троше, троше, троше", каже Гесине Вебер, истраживач у Немачком Маршал фонду.
Још 2006. НАТО министри одбране су се договорили да свака зема-чланица издваја два одсто БДП-а на одбрану. Упркос Украјини и притисцима Вашингтона, свега 11 од 31 чланице достиже тај циљ.
Новац је шкакљиво питање за политичаре. "Ратна потрошња" практично значи мање пара за социјалну заштиту и прелазак на зелену енергију. А не треба заборавити ни пандемију од које се западна економија још увек опоравља. Проблем у ланцима снабдевања, фабрике које више не раде, недостатак сировина, радне снаге...
Ту је и питање може ли се Бриселу дати овлашћење да у име целог блока доноси безбедносне одлуке. Отпора међу чланицама ће сигурно бити.
У међувремену, поједине ЕУ земље покушавају да развију сопствене нуклеарне арсенале.
Француска и Британија већ имају нуклеарно оружје, али је питање да ли и како би могле да га ставе у службу савезника и под којим условима, каже Камил Гранд, бивши помоћник генералног секретара НАТО-а, а сада истакнути политички сарадник на Европском савету за спољне односе.
Велика Британија има око 200 бојевих глава, којима делимично доприноси одбрани НАТО-а. Француска их има око 300, али они су посвећени само националној одбрани. То поставља још једно питање: Да ли ће Париз или Лондон ризиковати нуклеарни рат на свом тлу како би зауставили руски напад на Талин или Варшаву?
Прочитајте ОВДЕ нови ауторски чланак Џевада Галијашевића
Извор: РТ Балкан
