Пише: Владимир Димитријевић

Значај Добрила Аранитовића

Улога добрих преводилаца у мом животу непорецива је. Препеви Коље Мићевића (од Вијона до Малармеа) и Бранимира Живојиновића (Рилке, Тракл и други), као и Зорана Станојевића, који је, иако је у питању проза, суштински препевао Толкиновог Господара прстенова у радосним и тешким треуцима живота помагали су ми да се радујем, али и да опстанем. Некад ми се чинило да је њихов превод на српски звучнији од оригинала (тако, рецимо, мислим о „нашем“ Толкину).

Светионичка је, из личног и заједничког искуства говорим, мисија преводилаца и превођења, и људима који озвучавају туђу културу у овом културном простору, који шире обзорја нашег памћења (јер, култура је памћење) дугујемо искрену благодарност.

Један од таквих посленика речи је и библиотекар, библиограф и врсни преводилац, Добрило Аранитовић, човек који нас је нахранио драгоценим руским речима и мислима уобличеним на српском тако да одјекују у складу са оним што је најдубље у бићу језика. Први пут сам се са његовим преводом срео када је, у нишком часопису Градина, објавио незаобилазни оглед кнеза Николаја Трубецкоја, лингвисте и философа, Вавилонска кула и пометеност језика. Филигранска прецизност, савршено познавање појмова које треба пренети у нашу језичку средину, непомеривост оствареног мисаоног здања навели су ме да и у будућности пажљиво читам Аранитовићеве преводе. А било их је, и има их, што би се некад рекло „на замерак“. Ако се томе дода његов вредни и предани библиографски рад, којим су многи аутори наше културне прошлости, даље и ближе, стицали своје трајно место у ризницама стваралачког наслеђа, могли бисмо рећи да је Аранитовић човек који заслужује да не буде заборављен тамо где је оставио трага –  на многим и важним пољима „културне продукције“.

Аранитовић није само преводилац и библиограф. Као прави књигољубац, он је много више од тога, што доказује и његова нова књига, посвећена Старом Влаху, једном од најосновнијих наших завичаја.

Чиме се бави ова књига? 

У књизи Добрила Аранитовића, „Старовлашке теме“, у широким замасима који никад не напуштају научну утемељеност и чињеничну заснованост, срећемо се са низом драгоцених увида из раније и новије прошлости ове области Старе Србије на светим водама Лима ( нешто ближе и нешто даље од ове реке, али у њеном вековном озрачју ). 
Аранитовић пред нас ставља лик племенитог борца за слободу и образовање,Томе Бацетића, који је успомене на родни крај и ропство под Турцима описао и објавио на руском језику. Бацетић је у својим записима оставио трага и о Првом и Другом српском устанку, при чему Аранитовић указује да су веома важна сведочења Бацетићу дали баш старорашки мухамеданци, који су учествовали у борбама против Карађорђеве и Милошеве војске. 

Чувени прота Јевстатије Караматијевић, народни свештеник и истраживач старовлашких светиња, који је увек био са својима „ђе прах гори пред очи јуначке“, такође је тема Аранитовићевог рада – он је показао да слободољубља нема без очувања идентитета, а очувања идентитета, пак, нема и не може бити без историје и етнологије.

Посвећујући се теми  устаничких бојева у Рашкој области у Србијанки Симе Милутиновића Сарајлије, Аранитовић даје и низ нових историјских увида у понашање устаника српских, међу којима је било и херојства, али и испада нечовештва, што Сарајлија, као истински хришћански хуманиста, није могао да прећути. 

У епској песми о боју на Радојини, јула 1876, дотадашања старорашка раја, коју је водио архимандрит Нићифор Дучић, показала се кадром да се бије са турском државном силом, а поезија је пратила и ослобођење 1912. године.

Аранитовић убедљиво реконструише  књижевну делатност на тлу Рашке области у предвечерје Балканског рата, да би одао велико признање Григорију Божовићу, који је, као свој међу своје, залазио у Стари Влах, Средње Полимље и Потарје, остављајући трајно вредне приповетке и путописе. 

Историчар Салих Селимовић који је, 2013, у Пријепољу објавио „Прилоге прошлости Старе Рашке“, да би своја истраживања наставио у другом тому своје студије 2014, у Ужицу, заслужио је све похвале Аранитовића како због своје научне објективности, тако и због настојања да се српски идентитет сачува као вишеконфесионалан, и да се на заборави стара поука Доситеја Обрадовића како се вера и ритуали могу променити, али језик и род никада. Иако је много крви проливено што се о овоме није водило рачуна међу истокрвном, а разноверном, браћом на Балкану, ипак је могуће, разложно и темељно, заступати управо ову тезу као што, по Аранитовићу, поступа Салих Селимовић, верни сведок старорашких истина.

Ризница за памћење

Аранитовић се бави и животом и радом угледног новинара и публицисте Милинка Бујишића, чија је виспреност, између осталог, наслеђена од духовитих и стално спремних на шалу предака  из тзв. „Старовлашке школе“, која није ни динарски јуришала у ништа, ни јужњачки говорила да „покорну главу сабља не сече“, него је деверала и дурала по својој моћи, али је слободу дочекала.   

Ако је, како рече Хајдегер, језик кућа бића, онда је јасно да усмене творевине Старог Влаха јесу врата на улазу у кућу овог краја, као што су и драгоцене народне лирске песме које је сакупила учитељица Зорка Бркић, или њена саподвижница Мара Самарџић. Подсећа нас Аранитовић на писца и учитеља Стевана Самарџића, који се носио са турском алом и враном да би описменио свој народ и дао му словесне темеље. Међу скупљачима народног блага је био и Михаило М. Тановић из Нове Вароши, а Аранитовић нам помиње и добротвора и народног прегаоца Милана Борисављевића. 

Из заборава је међу  нас враћен и владика жички Јефрем ( Бојовић ), брат славног војводе Петра Бојовића, заветни човек који је остао у лепој успомени хришћанског народа којим је паствовао.

А вера наша увек се чувала спремношћу на страдање, о чему  говори и портрет јунака који се звао Петар Ђеновић, и био сељак из села Грачанице код Прибоја на Лиму. 

У другом делу књиге, под насловом «Прилози», дата су дела ( или одломци дела ) којима сеАранитовић бавио: пред нас излази Тома М. Бацетић ( Од манастира Бање до Нове Вароши и натраг ), Јеврем Ђаповић ( Бој на Радојини ), Стеван И. Самарџић ( Пред царском комисијом ), Зорка Бркић ( Народне лирске пјесме из Нове Вароши ), Мара Самарџић (Народне лирске пјесме из Нове Вароши и Пљеваља ), Михаило М. Тановић, ( Народне умотворине из Нове Вароши ), Јефрем Бојовић ( Моје кости а твоје месо ). 

Прелистајмо ову књигу заједно. 

Сведочење о Томи Бацетићу 

У књизи Аранитовићевој почасно место припада Томи Бацетићу, старовлашком просветитељу који се обрео у Русији, где је и написао књигу о свом родном крају и робовању Срба под Турцима. 

Рођен 1834. у Прибојској Бањи, Тома Бацетић, као дванаестогодишњак, прелази у Србију. Учи у Ужицу и Београду, да би се као двадесетчетворогодишњак, доноси одлуку да се врати у завичај и оснује школу за своје сународнике. 

Али, Аранитовић сведочи да му то није пошло за руком:»Пуна два мјесеца, од маја до јула 1858. године, прије него камуфлиран у униформу турског војника срећно умакне на српску територију, његова глава виси о концу и непрестано је на домаку ханџара и куршума осионих турских суварија и арнаутских крвопија.» Касније се обрете у Русији, где објави књигу Стара Србија, њена прошлост, садашњост, народни живот и обичаји, коју је Добрило Аранитовић превео, снабдевши је речником и регистрима ( а објавио је 2001. Историјски музеј Србије ).  

Објаснивши Русима шта је Стара Србија, Бацетић их опомиње како је Србима у тим крајевима постало нарочито тешко после Кримског рата и похода Омер – паше Латаса. Двоструко је било српско ропство, јер су укљештени између «с једне стране, турске самовоље, с друге стране окореле непросвијећености и користољубља владикâ и домаћих трговаца». Његови саговорници су сељаци хришћани и муслимани, кметови, учитељи, трговци, монаси, кириџије.

Живот у доба мрака и непросвећености

Аранитовић каже:»Неписмени, фанатизовани и озлојеђени чувари Турске царевине, у првом реду Анадолци и Арнаути, несуђеном учитељу су побацали књиге, мапе и свједочанство у блато, иритирани не само његовим српским пасошем већ и европском ношњом на себи, у првом реду – шеширом.» 

Један кириџија га мудро опомиње: „Не могу се начудити како се играш са својим животом. Чему таква отвореност са овим крвопијама? Послушај ти мене: баци најприје те књижице у воду aко не желиш да погинеш. Нећеш ни три мјесеца проживјети у Турској а изгубићеш своју главу [...] Ти још не познајеш турске замке и отворено причаш глупацима шта су те учили у Србији. Заборавио си да се овдје хришћанска глава цијени не више од врапчије и да виси о концу“.

Други Србин му каже:„Дошло је такво вријеме да је у своју кућу постало опасно примити доброг човјека. Душа жели да се са својим народом прозбори о невољи, угости по старинском обичају, али, бојиш се за своју главу. Ето такав је постао проклети живот! Сâм не знаш хоћеш ли жив осванути».

То је тако трајало док није гранула слобода. 

Ледени ланци ропства

Заглупљеност турских окупатора је била огромна. Они, каже Бацетић, верују да «на овом свијету не постоји ни једна самостална држава осим Турске и да су остали владари султанови вазали, да се Инглеска тако зове јер се у њој производе једино игле, да би Французи умрли од глади да их милостиви султан не храни хљебом, да су хришћани безначајна мањина на свијету итд. Каква је судбина учитеља, просвјете и науке у земљи у којој су оваква мишљења не само општеприхваћена већ и обавезна тако да су свака друга не само непожељна већ и кажњива. „Нимало није била завидна судбина учитеља – истиче Бацетић – који се којекако одржавао на свом мјесту. Он се налазио лицем у лице са опасним гаситељима просвјете и тешко њему ако су се његова предавања разилазила са бајкама дервиша, софти и хоџа којима су они украшавали своја казивања о моћи султана и бројности муслимана на земљи! [...] Одлучити да се оповргну такве глупости, значило је показати се као противник муслиманске вјере, што је било једнако као и кривични преступ. Како послије тога макар и овлаш објаснити Географију, Историју или Статистику».

А данас, када, на први поглед, имамо пуну слободу, нови окупатори разарају наше школство, желећи да нас опет поробе. 

Трговци, фанариоти и бекство из завичаја

На жалост, и богати српски трговци немају свест о потребама свог народа, па, скупа са владикама фанариотима, тлаче «сиротињу рају». Ево Бацетићевог сведочења: „Крштени трговци су гори од некрштених - они су за новац спремни да продају своју душу и не само што неће дати ни гроша да би избавили човјека из невоље, него неће прозборити ниједну добру ријеч за њега пред Турцима“.

О фанариотима како их је видео старорашки учитељ Аранитовић каже:»Корумпиране владике продају парохије за новац, непослушне и честите свештенике излажу прогону, подмитљивошћу кваре морал у народу умјесто да буду његови чувари и ширитељи.» 

Ником није добро у Турској која се распада, вели Аранитовић:»Ни муслиманском сељаку, народној сиротињи, није много боље у односу на српску рају, закључује Бацетић. Њему је у односу на хришћане утолико боље што им је остављено оружје па могу да бране себе и своје фамилије од којекаквих скитница и разбојника. Омер-паша је милом или силом разоружао хришћански живаљ и учинио га тако беспомоћним пред свакојаким олошем који није навикао да копа, оре, сије, већ да за новац иде у сејмене и некажњено наноси сиротињи свакојака зла.»

Бацетић је морао да бежи: „Сва моја маштања да му [завичају] будем од користи претворена су у прах; ни рођаци, ни познаници нијесу смјели да ме приме у своје куће; бојали су се да проведу вријеме са мном у срдачном разговору зато што су ме сматрали опасним човјеком. Турци који уистину не могу да рачунају на оданост својих хришћанских поданика, земљаци, богати трговци и неки кметови који су продавали срећу свога народа за пријатељство са његовим непријатељима, тражили су прилику да ме смакну зато што је свјетлост науке подривала кредит њихових џепова, а ја, сироти човјек, осмјелио сам се да уносим просвјету, у складу са својим могућностима, у потлачене српске породице“.
Колико ми не знамо о својој прошлости! Колико нисмо свесни како нам је било! Колико не пазимо на своју слободу! Зато је Владика Николај, који је о нама знао све, говорио – да је Бог дресирао дивље звери пет векова, боље би се у слободи показале од Срба. 

Сведочење једног муслимана 

Док је био у родном крају, Бацетић је срео и једног муслимана, који се борио против Карађорђа и Милоша у доба србијанских устанака:»Било је то ужасно време - цео крај између Лима и Увца девет година је био толико опустео да се по дану није смело проћи од вукова и дивљих свиња. Путеви зарасли у траву, куће сагореле и једино су хајдуци  пролазили кроз густе шуме. Једном или двојици страшиво је било кренути на пут [...] Први пут сам учествовао у походу против Срба кад је Црни Ђорђе нападао с војском на Рудо како би прешао на другу страну реке Лима. Тада сам први пут гледао страшну битку, видео сам како је вода носила и људе и коње, јер се бој водио на сáмом Лиму. Наши су покушавали да пређу овамо, у Стари Влах, а Срби су хтели да пређу у Херцеговину. Била је то огорчена битка, изгинуло је много људи, али није било победника и свак је остао на својој страни. После прве битке на Рудом био сам у разним биткама, био сам у Ужицу, Соколу, на Лозници, Пријепољу, Чачку, Мучњу, затим сам неколико пута ишао с Хусеин-капетаном против турског низама, бивао сам чак и рањен, али не опасно.  Последњи пут сам био с Исмаил-бегом на Морачи против владике брдског (митрополита црногорског). Тада су се била подигла сва Брда, Морача и Дробњак, и много је народа изгинуло, а погинуо је и сам Исмаил-бег. Лично сам познавао многе Карађорђеве војводе и Милошеве сердарe [...] Кад су наши мухамеданци, поставши силни, почели да прогоне и муче хришћане, Карађорђе је устао против њих са Шумадинцима. Код нас су се на почетку подсмевали том устанку, али кад су Шумадинци уистину почели да прогоне дахије, аге и бегове, и пале наше куће, онда су се мухамеданци узели у памет. Обећали су да ће престати са прогонима, покушавали су да се помире и говорили су да воле рају као своју децу, али је већ било доцкан! Срби су запамтили сва њихова злодела и како су их свирепи прогонитељи на силу преобраћали у своју веру, а непокорне набијали на коље, стављали им клинце под нокте, морили глађу, отимали девојке и имовину и стављали их на најгоре муке. У то време шуме су биле препуне хајдука и мирни житељи су тражили спас у планинама [...] Тако је почео први устанак. Подигла се кука и мотика, то јест, сељаци против насиља земљопоседника и турске управе! Остављајући своје плугове, Срби су пошли против свакојаког мухамеданског олоша, наоружаног од главе до пете, и много је тада изгинуло народа обе вере.[...] Колико је погинуло људи оба закона страшно је и помислити. Сваки пут грозница коси. Нема ниједног брда, долине или речице где се није лила људска крв. Ни ваши, ни наши људи дуго неће заборавити оно време кад су Туркуше одузеле од њих оружје, опљачкали их и наметнули тешке намете. Видиш ли како смо сви уништени!“

Тако је братоубиство харало овим крајевима, и чинило се да се никада неће зауставити.  

Шумадија и Стара Србија

Аранитовић нас подсећа шта се у оно време подразумевало под Србијом, а шта под Шумадијом:»Добронамјерни и хришћани и муслимани савјетују му да, док му је глава на раменима, бјежи у Шумадију, а не у Србију. У њиховој свијести Србија није оно што ми под овим термином подразумијевамо данас, она је општи назив за „српску земљу“ гдје припада и Стара Србија, колијевка некадашње немањићке државе. Један Бацетићев саговорник помиње и термин Иванбеговина. Разумије се, термин Санџак, или доцнији термин Новопазарски санџак, и сличне накарадности, апсолутно се не помињу, то су новији термини, потпуно недаекватни „инат-термини“.»

Аранитовић истиче да је стари мухамеданац знао да опише и Карађорђево и Милошево понашање:“Наглашава се Карађорђева правичност, поштење, скромност, али и прека нарав и строгост, често потезање кубуре на оне који су се огрешили о правду и морал. У тим ситуацијама нијесу били поштеђени ни његови најрођенији: отац Петар, брат Маринко, мајка Марица.(...) За кнеза Милоша муслимански живаљ Старог Влаха, наглашава остарјели ратник, имао је велико поштовање због његовог хуманог поступања према заробљеним Турцима: према нејачи, војницима, посебно заповједницима чије је достојанство чувао и чија је мудра политика, сматра он, отупјела турску осветољубивост и омогућила мир напаћеном српском народу обје вјере.»

Крајње важно запажање кад се оцењују Карађорђе и Милош. А нама остаје, авај, она подвојеност из песме Петра Пајића «Србија»:

Српског вођу Карађорђа
убио је други вођа.
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
дигнути су споменици.
Сад се сваки Србин бије
са две своје историје.

Легенда о издаји и снага трпљења

Срби из Старог Влаха су веровали да их је, приликом разграничења, када нису припали Србији, него остали у Турској, издао један «Шумадинац»: „[...] Султан и остали краљеви, да би обуставили крвопролића, послали су своје људе да одреде и поставе удуте на спорним местима. Тадашњи велики кнез Шумадије, Милош Обреновић, одредио је у своје име кнеза Васу Чачанина и наредио му да спроведе удуте по оним местима где је пролазио и водио битку с Турцима за слободу Срба њихов први вожд Карађорђе. Милошев опуномоћеник је у почетку радио како треба, али су овдашњи Турци, аге и бегови, дошли код њега и почели га молити да царске и краљевске људе не води даље од оних места куда је пролазио Милош са својом војском. Да би га придобили на своју страну, обећали су му дати четири кесе дуката. Чачанин се полакомио на мито, узео новац и учинио онако како су желеле аге и бегови. Проклети син уместо да иде на Нови Пазар, Суводо, Милешево, на Лим и Дрину, кренуо је од Рашке и спровео до Увца. Много је честитих душа погинуло због његове проклете подмитљивости!“
Ово је, ипак, легенда. Али она говори о томе колико су Срби свагда били у страху од издаје, од «зла домаћега». Како је било некад, тако је и сад. 

Немоћ Кнежевине Србије

Аранитовић записује какво је било стварно стање српског Пијемонта:»У времену које описује Бацетић, у предвечерје Светоандрејске скупштине 1858. године, Кнежевина Србија је била немоћна да заштити хришћанско становништво Старе Србије од турских зулума. Била је заузета својим унутрашњим завадама, споровима Кнеза и Совјета. Црна Гора, и поред блиставе побједе на Граховцу управо тих дана – малена и далека. Русија – поражена у Кримском рату, западне силе – лицемјерне заштитнице балканских хришћана, управо су, по оној Његошевој, „држале мртву турску руку под српским грлом“ и водиле рачуна само о својим интересима.(...) На страницама Бацетићеве књиге, писане рањеним срцем и саосјећајношћу једног домороца, видимо овај живаљ како, укоријењен у својој вјери, у традиционалним облицима заједничког рада и одлучивања, у отачком предању, памћењу славних устаничких дана „Карађорђеве буне“, на скуповима око порушених богомоља, тражи надахнуће да се одржи и одупре нестајању – трпљењем, вјером у правду и људски морал, солидарношћу, најзад – хајдучком побуном и осветом.»

И остали су, и одупрли се, и живе, до дана данашњег. 

Прота Караматијевић, записивач старовлашких истина 

У огледу о проти Јевстатију Караматијевићу као истраживачу Старог Влаха, Аранитовић каже:»Овај стамени Старовлашанин, дубоко укоријењен у својој вјери и позвању народног свештеника, у отачком предању и исконским вриједностима свога народа, израстао је у маркантну личност јединственог етичког кроја и лива каква је једино и могла људски ваљано, неокаљано и досљедно да преброди бројна трагична искушења која су задесила његов страдални народ у првој половини минулог вијека. Већ средином прве деценије поменутог вијека, као тек свршени богослов, допао је отоманског казамата заједно са оцем попом Јованом и другим родољубима из свог завичаја, затим га видимо као комиту и учесника ослободилачког Балканског рата, солунског борца-добровољца, свештеника и културног прегаоца, покретача бројних културних, просвјетних и национално-патриотских акција између два свјетска рата у Старом Влаху. У предасима од бројних родитељских, свештеничких и народних брига, прота Јевстатије својим чланцима покушава да скрене пажњу научне јавности на свој „глухи и заборављени“ крај, отимајући од заборава богату историјску и културну традицију, споменике и ликове прегалаштва и духовности минулих времена Старог Влаха. И, најзад, прегазивши „ледено дробљење Лима“, од 1942. до краја 1944. године био је саборац своје дјеце у ослободилачком рату против наци-фашизма. Са крстом и петокраком на капи, као вјерски референт Треће пролетерске бригаде, а након рата као предсједник Извршног одбора ЗАВНОС-а и потпредседник Југословенског црвеног крста, прота Јевстатије је описао јединствен животни круг непатворене човјечности, слободарства и прегалаштва јер је био кадар да пати и саосјећа са свима који пате и страдају, да као православни свештеник пријатељује и другује са сабратом муслиманом, да као вјерник буде саборац са револуционарним атеистом у ослобођењу земље од германске чизме, да властити родитељски, братски и супружински непребол за изгубљеном дјецом, унучићима, браћом и супругом учитељицом ублажи вјером у трајно извојевану слободу и истинско братство.»

Тежак задатак, али достојан човека. Таквим задацима Срби су увек надилазили себе. 

Сеоба и повратак

Караматијевић је, пре свега, одредио границе Старог Влаха:»„Реч „Стари Влах“ датира још од Стефана Немање (Новаковић, Споменици, 568). По индикацијама нашег народног епоса манастир Студеница и црква Јања налазе се у области Старога Влаха. Јиречек тврди да се у ХII столећу цео планински крај Горње Рашке називао Стари Влах. По турским изворима, у време  старовлашких кнежева Рашковића, област Старог Влаха простирала се од Ужичке Пожеге до села Гвозда. Доцније је ова област сужена. По административној подели турског царства, она је обухватала предео од Новог Пазара до Вишеграда на Дрини, и од Ужичке Пожеге до равне Сјенице, па даље с ону страну Златара у Лим. Оваква подела се донекле
поклапа са Цвијићевим етнографским схватањима“

Аранитовић указује:»Нарочито су занимљива његова истраживања о сеобама прије Велике сеобе из 1690. године, за вријеме ове сеобе и повратку дијела исељеног становништва на стара огњишта. Он даје податке о дванаест братстава која су миграциони путеви одавно неповратно одвели са старовлашких огњишта (Брезници, Бабуни, Госпићи, Захарићи, Запољци, Мишковићи, Мићићи, Недовићи, Павловићи, Рашићи, Цицварићи) и двадесет шест стариначких породица од којих су неке примиле ислам (Балтићи, Борисављевићи, Бошковићи, Враждићи, Варагићи, Дравићи, Зорнићи, Јовановићи, Матијевићи, Љаљићи, Лапчевићи, Јорговићи, Мрше, Обућине, Орловићи, Пероши-Костићи, Поповићи, Продановићи, Рашковићи, Синђелићи, Тољићи, Тарићи). За свако побројано братство или породицу наведене су и њихове заслуге за обнављање или подизање богомоља, даривање цркава и манастира црквеним утварима, књигама и иконама, свјестан да, можда у посљедњем тренутку, пред потопом заборава, спасава ово етнографско, ономастичко и културолошко благо за будуће истраживаче. Тим прије што је овај предио због неприступачности, политичке несигурности и свакојаке заосталости, остао изван антропогеографске истраживачке мапе Цвијићевих сарадника.«

Многи су наставили Цвијићевим путем, и описали оно што он није стигао. Прота Јевстатије био је међу таквим посленицима на народној њиви.

Борба против фанариота

Фанариотске владике, сведочи Караматијевић, нису желеле да Срби сачувају своју крсну славу, па су им, као «прелазно решење» пре укидања славе наметали празновање св. Кирика и Јулите, пострадалих у доба цара Диоклецијана.

Караматијевић опомиње: „По мом скромном мишљењу овоме је узрок наша црквена јерархија, у којој су преимућство имали Грци, фанариоти. Наше раније владике Игњатије, Мелентије и др. забрањивали су слављење крсне славе. Педесетих година ( 19. века, нап. В.Д. ) у манастиру Милешеви, о сабору Госпојинском, дошло је до немилих сцена између нашег национално-српског свештенства и епископа рашко-призренског, пореклом Грка, баш у питању празновања славе. Све је ово рађено с тенденцијом у циљу јелинизације Словена, а отуда је могло да буде наметнуто празновање Св. Кирика и Јулите, који су пострадали у време Диоклецијаново 296. г.“

Аранитовић каже да су Срби одолели:»Такво наметање ипак није успјело јер ове светитеље старовлашки свечари поистовјећују с равноапостолним светим Ћирилом и Методијем који падају 11. маја по старом календару.»

Да ли су свега овога свесни они у Српској Цркви којима је фанариота Јован Зизјулас био и остао узор? 

Оданост Косовском завету

Старовлашани су били одани Косовском завету. Аранитовић бележи Караматијевићеве увиде:»Као специфичност богатог духовног живота становништва прота Јевстатије се у два чланка позабавио поклоничким путовањима Старовлашана Пећкој Патријаршији, Девичу, Дечанима, Жичи, Милешеви и Студеници у којима је понекад учествовало и по сто педесет душа. Ова путовања, пише прота, вршена су „првенствено у циљу покајања и ради искупљења сопствених и општих грехова“, а имала су и политичко-национални карактер. Она датирају још из времена Николе Алтомановића чији је брат Иван сахрањен у Дечанима, а мајка Витосава у манастиру Бањи код Прибоја. Прота Јевстатије наводи и занимљиво свједочење једног од учесника таквог поклоничког похода из 1863. године. Иако је било организовано у несигурно вријеме, у вријеме арнаутских зулума и самовоље, старовлашком домишљатошћу и мимикријом успјешно је, након дванаест дана, приведено крају. Иронијом историје, данас, стољеће и пола деценије касније, такво поклоничко путовање је незамисливо иако на српској косовској земљи борави на хиљаде наоружаних европских „миротвораца“.»

Све је, увек, било са Косова и око Косова. И док је Косово у нама, нико нам га не може узети.

Народна обичајност 

Хришћанска народна обичајност заснивала се на траговима старе словенске религије која је преображена вером у Христа. Прота Јевстатије је сведочио:„Многи домаћини доносе на бденије со, пшеницу или које друго жито, окићено цвећем, обично милодуном, да свештеник очита уобичајену молитву. Неки носе со и пшеницу на црквишта или места где се остављају велике молитве. Углавном сваки домаћин изнеће, или уочи заветине или на заветину, со и жито да свештеник благослови. У извесним парохијама овога среза при очитавању молитава „на сољу или на њивах“ свештеник дуне у со или жито при изговору речи: „призри од свјатаго жилишча твојего на стјаженије сије“. Млађим свештеницима замера се ако овај традиционални обичај пренебрегну. После свршетка верског обреда, тј. бденија у очи заветина, удаљени домаћини, нарочито жене, одмах одлазе кућама. Ови са собом носе у нарочитим судовима освећену водицу у коју мећу љесковину, врбу, нану, милодун и друго цвеће. Водицу мешају са сољу и мекињама па дају стоци, са цветићем ките млекаре и вајате“.
То је оно народно православље, које је Србин чувао вековима – одан Христу, али у својој обичајности, одолео је и претрајао. «Да се памти и приповеда/ Док је људи и док је Косова». 

Слике живе прошлости

Аранитовић истиче:»Традиционално ношење „лила“ уз апостолски петровски пост прота Јевстатије  описује са скоро идиличним дочаравањем свих пратећи обичаја: омршај, прављење и ношење „лила“, народни сабори на Петровдан, „читање“ уз чашу, просидбу и одвођење дјевојака, брање петроваца и прављење вијенаца којима се ките торови, колибе, мљекари, карлице и чабрице, лиларске пјесме и поворке, даривања и благосиљања, преливања гробова итд. 

Прота Караматијевић је описао и преминулог студента медицине Станфордског универзитета, Оперлеа, који је похрлио из далеке Америке да помогне народу Старог Влаха после Првог светског рата:„Гледали смо га на једном брдском коњићу, како са кметовима и одборницима обилази најзабаченија села или на волујским колима односи храну и одело. Тих дана код нас је владала епидемија тифуса. Оперле није презао ни од чега јер је обилазио и породице заражене тифусом. Трчао је дан и ноћ да сиромахе и болесне помогне и на том се послу разболео“.

Срби су дужни да памте своје добротворе. Није их било много, и зато су још драгоценији.

Сведочи Сарајлија 
    
У тексту «Устанички бојеви у Рашкој области у «Србијанки» Симе Милутиновића Сарајлије», Аранитовић нас подсећа да је Његошев учитељ, «некадашњи Карађорђев писар, накратко „бећар" са дринског ограшја, видински бостанџија и емигрант у Бесарабији», написао «Србијанку», „пјеснички споменик српских устанака". Бавио се Сарајлија вождовим походом на Сјеницу. Било је то доба када су Срби, да би помогли Русе на ратном путу, «раскидају примирје с Турцима и на четири стране (Босна,  Рашка област, Ниш и Видин) крећу у напад» јер «Карађорђе, као и сваки српски устаник, безрезервно вјерује у обећања Прозоровског, у истовјетност српских и руских интереса». 

Сарајлија није крио ни нечасне поступке устаника, попут насртаја Лазара Мутапа на част муслиманских девојака, што има кобне последице, о којима Аранитовић пише:»Такав поступак не само да је недостојан бораца против турских злодјела, већ ће бити додатни повод њихове сурове освете након пропасти устанка када су, на примјер, хришћанске посестриме Сјеничанки, из села Скеле код Обреновца, 1813. године масовно поскакале у Саву да не падну у турске руке.»

Опомена која се мора носити у колективном сећању: ко се освети, тај се не посвети.

Сарајлија позива на покајање

Сарајлија је патио свачијом патњом:“Саосјећајно пјесниково срце није могло да оћути безмјерне патње жена, дјеце и нејачи са обје сукобљене стране. Убиства, пљачке, освете били су дио свакодневице. Окрутна вјековна турска звјерства рађала су жеђ за осветом, па и на недужнима.»

Има запис Сарајлијин: Милан Обреновић са својима помогне Србима у селу Буђеву код Сјенице, спасавши их зулумћара Хајта Ганића од Гусиња. Али, пошто није било довољно плена од Турака, они опљачкају Србе из тог села. Спасили их од Турака, па их опљачкали. Мора тода се памти. Јер, како рече Солжењицин, покајање и самоограничење морају бити категорије сваког националног живота. 

У песми Примјерност истородија описује се састанак Карађорђа с Дробњацима и Васојевићима на сјеничкој висоравни. Био је то покушај сарадње вожда са Светим Петром Цетињским.  

Аранитовић бележи:»У песми Надобичност (тј. изузетност, необичност), најкраћој пјесми са тематиком устаничких бојева у Рашкој области, опјеван је подвиг старог Вучете који је својим јунаштвом задивио и самог Вожда. Пошто су му новопазарски Турци убили два сина „са зависти и преваре подле / што су бољи од њиових свије", а трећег недораслог и жену заробили, он се одметне у хајдуке и почне се немилосрдно светити. Једном приликом са тројицом својих сабораца буде опкољен у каменој кули у селу Штављу од стране Адем-буљубаше Пећанина и неколико стотина његових војника. (...) Нападачи се послије неочекивано великих губитака врате „доста посрамљени" а старина Вучета, „с мало друштва, но с јунаштвом правим" први дочека Вожда и његову војску на ријеци Ибру.»

Борба за слободу, али и против унутарњег безакоња, трајала је и траје. Таква је судбина Српства. 

Бој на Радојини

У огледу «Пјесма као хрoника“, који говори о епској песми о боју на Радојини код Нове Вароши 1876, Аранитовић повезује бој на Мишару и Радојински бој по томе што су „у оба случаја побуњени српски сељаци, дојучерашња раја и кметови, у пô бијела дана прсимице стали пред регуларну, премоћну турску војску и – потукли је до ногу! Управо та храброст обесправљеног кмета и рајетина да се усправи и одупре, да савлада страх у себи, стави слободу, част и достојанство испред очувања голог живота, чини ова два временски удаљена, и по много чему несамјерљива догађаја, изнутра повезаним нечим што није само спољашња аналогија.» 

Песму је забележио Сретен А. Поповић од Јеврема Ђаповића, пандура ужичког начелства, и објавио је у склопу свог чланка „Народна поезија у Ужичком округу. Прилог за грађу“. Певач, бистар, мада неписмен, и сам је учестовао у боју. 

Битку је водио Добровољачи кор под командом архимандрита Нићифора Дучића. Било је то 18. јула 1876. Страшно доба, као и многи наши историјски часови и дани. 

Дучић је описао како је, после српског устанка, изгледао тај крај: „Радојина и села око ње била су српска села из којих је народ у почетку буне 1875. године под војводом Жарком пребјегао у Србију. Устаници су из тијех села били у кору са попом Антом Вујичићем, па гледајући згаришта својих домова, заплакаше се и завјерише да их освете. Трава по Радојини бијаше порасла човјеку до појаса, коњу до седла, а од цвијећа и питомине читаво се поље претворило у мирис. На све стране по Радојини жуборе дивне воде. Многи шљивици и воћњаци виђаху се пусти око изгорелих села и кућа. Колико очарава та дивна природа, толико туга обузимаше срца, гледајући пустош и згаришта српских села од турске варварске руке“.
Тако је изгледала борба за боље сутра. И зато је страшно издати крв оних који су је проливали да бисмо ми били слободни. И нема изговора ако ту крв издајемо. Јер крв заиста није вода. 

Пожар који је све захватио

Аранитовић нас подсећа:»Према документима, за само три мјесеца устаничке борбе претходне, 1875. године, на цјелокупном простору од ријеке Таре до Увца, и од Рашке до Дрине, више од четири и по хиљаде домова било је предато огњу. Пламен није штедио ни цркве и џамије, чардаке ни куле ага и бегова, али ни плетаре ни савардаке српске сиротиње и муслиманске фукаре, прождирао је штале, амбарове, млекаре, стогове сијена, жита, сламе, дрвљанике, сушаре и плотове... Низам и башибозук гурао је угарке у све што је могло да сагори у „влашким“ устаничким селима, сјекао главе устаника и набијао их на коље на пријепољској и нововарошкој ћуприји. Ни устаници нијесу штедјели ништа што је, по њиховом мишљењу, било „турско“ у жељи да „Мујо једном оде у Шам“, односно да се Турци коначно протјерају са српске земље и Балкана уопште. Послије слома устанка, пребјегли устаници у Србији нијесу знали за судбину својих породица разбјежалих по збјеговима, пећинама и златиборским земуницама. Турци нијесу имали милости ни према мртвим, сахрањеним изгинулим устаницима. У извјештају генералу Заху, дан након боја на Радојини, Нићифор Дучић између осталог пише:„На посљетку вам јављам, за турско грозно варварство, које ми је поуздано достављено, а то је: да су Турци ископали из земље на бојишту пред Новом Вароши моје сарањене војнике, који су погинули у боју 26-га јула, одсјекавши им главе, оставили тјелеса неукопана“.
Таква суровост, коју као да смо заборавили, била је цена нашег ослобођења.

Књига и књижевност у борби за ослобођење

У огледу „Књижевна дјелатност на тлу Рашке области у предвечерје Балканског рата“, Аранитовић каже:“Народ између Таре и Лима ни онда када су остала његова српска браћа стекла слободу и независност, није никада скрштених руку очекивао да ће му слобода стићи само на врховима братских бајонета. Борио се и сам: књигом и просвјетом колико је у тим околностима било могуће, хајдуковањем и четовањем, сјечом обијесних зулумћара, спасавањем своје биолошке супстанце, намножавањем и ширењем етничког простора, вољом и инатом да отрпи, опстане и васпостави своју државу и своје некадашње царство које је постојало само у гусларској пјесми и магловитој успомени. Али се од свих издваја она на коју се најдуже чекало, која је након поменутих 450 година стигла на Свету Петку 1912. године када је испод укрштених сабаља двије српске краљевине на тлу Старе Србије прошла поражена некада моћна сила отоманског султана. По сјећањима очевидаца, по записима хроничара и према чланцима учесника тада се није најчешће говорило да долази слобода или да је дошла слобода. Семантика је била нешто другачија: говорило се „дошла је Србија“, „дошла је Србија слободија“. А то је подразумијевало не само слободу личну, грађанску, слободу имовинску и политичку намјесто турског режима, већ долазак уређене демократске државе, долазак мира, реда, равноправности, долазак трпељивог и племенитог побједника који доноси скалу вриједности засновану на православној духовности.“

Ослобођење је опевао Јеврем Чакаревић, учитељ. 
Српски прваци у његовој песми пишу Краљу од Србије:

Господару, ако Бога знадеш,
Већ је дошло посљедње вријеме,
Турски зулум сносит’ не можемо,
Нит’ се може више србовати,
Нити даду Турци живовати,
Нит’ живјети нити робовати.
Ил’ је реда у свијет побјећи,
Ил’ је реда вјеру мијењати,
Ил’ је реда у воду скакати,
Више, Краљу, дурат’ не можемо!
Што би мала, Турци поједоше,
И евлада штио би, истурчише,
А земаља што би, преотеше.
И јунака што би, исјекошe.

Аранитовић вели:“Младотурски режим прегао је да расели Србе и досели мухаџире, да угуши сваку побуну и отпор, да отоманизује хришћански живаљ. Одметници од реда и закона, злочинци и свакојака мухамеданска олош, насрћу на част и живот, на имовину, цркву и свештенике:

Не може се ‘вако живовати.
Нит’ се море назор умријети.
Земља тврда, а небо високо,
Нит’ се има коме пожалити;
Нит’ се има у шта поуздати;
Ево има тридесет година,
Како нама из Србије кажу:
„Надајте се, скоро ћемо доћи“.
Надасмо се тридесет година,
Надасмо се не унадасмо се,
Па смо сваку изгубили наду,
Сваку наду, сем Бога једнога.

И дошао је час ослобођења, али требало је стати под стег. И носити га храбро и до краја. 

Гусле и тужбалице 

Снага гуслара, који су певали десетерачке песме у десетерачко доба на измаку, била је цењена и од великих песника, какав је био Црњански, који описује шумара Јова Клечића, док пева на такмичењукрај Алипашиног моста 1925:“То је аутентичан, стари начин гусларске песме. Глас му јечи, завија као вук. Руке су му страшне, могао би с њима здробити камен. Ми не знамо, шта се крије по нашим планинама, какав бол и каква одсеченост од целог света. Утисак песме овако, неотесано, певане, грозан је. Заиста нема народа који ово има, ову прастару уметност, архаичну толико да изгледа донесена из пустиња азијских, или чак из Полинезије. Кад је Јово Клечић завршио песму о «народу који дурати више не може», и дигао прсте са црним ноктима са струне ми смо сви били запањени и ван себе. Јаук гусала био је грозан и као неизбежан, уз његов лик, ход, целог човека. Никада ме ниједан велики уметник  није оволико потресао».
Новица Шаулић је 1919. oбјавио књигу наших тужбалица, из којих се види да се гинуло, али људски и достојно предака. Аранитовић каже:»Наричући за својим најмилијим који су погинули хитајући у помоћ поробљеној браћи преко Таре, мајке и сестре нигдје не куну рат који је однио њихове синове и браћу, очеве и стричеве, дјевере и ујаке. У изливима туге који се по дубини и искрености осјећања граниче са крајњим могућностима исказивости, језиком аутентичне поезије узвишеног стила, оне њихове жртве посматрају у свијетлу националне и патриотске дужности да се освети Косово, васпостави Лазарево царство, ослободе поробљена браћа. Ево неколико карактеристичких одломака из ових тужбалица:

Но те мајка жалит’ неће,
Још момака тамо има,
Што су браћа изгинула,
Млади момци по избору.
Кад су ријеч разумјели:
Вакат дош’о да се рати,
Да освете соколове
И српскога цар Лазара.

               *
Но вас оћу замолити сестре Богом!
Не кукајте безалишно,
Но ви друге помислите,
Кад су први рати били,
Помислите на Лазара,
На Лазара и Косово,
На Милоша Обилића,
Су два млада побратима,
Девет браће Југовића,
Са Лазарем честитијем.
Иако су добри били,
Косово су изгубили,
Сваки редом изгибоше,
Сиротињу прежалосну,
Под душманом оставише,
Образ су им узимали...

            *
Ко жалио умријети,
За крст часни и слободу,
Траг од њега не остао,
Да му српску славу слави!
Одавно нам браћа цвиле,
А у нади јадни живе,
Све се српској круни моле,
Дако би их избавила, -
Сад напријед браћо мила,
Ево рата, ево славе!

Не сме се не отићи у бој. Јер, он траје од 1389. године до данас. И трајаће, док трајемо. На то нас и тужбалице опомињу. 

Повест о Стевану Самарџићу 

Аранитовић помиње и учитеља и народног трибуна, Стевана Самарџића:“Да је поживио дуже, а преминуо је у тридесет трећој години живота када су се од њега тек очекивала зрела књижевна остварења, Стеван Самарџић би за Рашку област био оно што је Петар Кочић, иначе његов блиски пријатељ, био за Босанску Крајину, Бора Станковић за Врање, Григорије Божовић за Косово и Ибарски Колашин, Анђелко Крстић за Македонију.(...)Већ у првој објављеној приповијеци, „Мујага“ (1904) Самарџић описује некадашњег заптију Муја Хашимовића који је истјеран с посла јер је насрнуо на част српске сељанке. У приповијеци „Пред царском комисијом“ (објављеном у Политици 1905. године), недвојбено аутобиографског карактера, описује сву биједу турске грађанске и просвјетне власти која, без елементарних научних и педагошких знања, „контролише рад“, прогони и малтретира српске учитеље служећи се уцјенама и подмићивањем. Само ова приповијетка, испричана у првом лицу, довољна је да на основу живо испричане радње драматичног тока, прозремо духовни склоп турске власти, њену безнадежну анахроност и шовинистичку мржњу на све што одудара од њених „кануна“. У путописној, такође аутобиографској прози „Преко Рогозне“ (1906) Самарџић описује једно своје путовање из Приштине до Нове Вароши, самовољу и пустахилук појединих арнаутских силника, биједу централне турске власти која није у стању да обезбиједи и гарантује ни минимум безбиједности на друмовима. Самарџић, иако учитељ, угледна личност и мирни путник, морао је пред најобичнијом силеџијом који га пресреће на путу, да изиграва трговца, да га чашћава, ласка му и подмићује само да спасе живу главу. У приповијеци „На раскопано огњиште“ (1906) породица несрећног Млађена Боровића бива ухваћена при покушају бјекства у Србију и враћена натраг, под стражом, уз обилате батине, на своје већ „раскопано огњиште“. Потресна слика биједе и очаја незаштићеног рајетина кога турска власт с полицијском пратњом враћа у менгеле његовог нечовјечног аге. Године 1909, у вријеме консолидовања младотурске власти, која још није била у потпуности притегнула све шрафове цензуре, Самарџић – додуше под псеудонимом – објављује неколико приповиједака које значе тематски и умјетнички помак у његовом књижевном развоју. У приповијеци „Под јашмаком“ (1909) Самарџић описује херојски поступак дјевојке Милеве која одбија да се потурчи и вјенча са отмичарем, убицом њених родитеља, Бал Идризом. У приповијеци „Мајчино срце“ (1909) мајка успијева да пригуши родитељски бол и на пашино питање да ли је ухваћени вођа комитске чете Рајко њен син одговара: „Нијесам, честити пашо, срећна да рађам ваке јунаке – рече старица једва чујно и одмаче се у страну“. Веома је значајна и Самарџићева приповијетка „Зраци слободе“, датирана у Пријепољу 1909. године, која има за предмет младотурски преврат јула 1908. године. Муфтија Јусуф никако не може да схвати „узрујану фукару“ која кличе слободи, једнакости и братству, да „хуријет“ важи и за рају, да „ђаури буду једнаки са правовјерним синовима великог пророка! И Стојко екмегџија да буде раван са Јусуфом муфтијом!“ Веома је занимљив и онај дио муфтијиног монолога у којем он покушава да докучи смисао актуелних збивања, како је и зашто до њих дошло и како им треба стати у крај: „Арнауте ће, бива,  лако утишати. Треба их само опити страшћу, фанатизмом; распирити ону вјековну мржњу према крсту. Што се раја ускомешала, то још није тако зло; али је зло, што се младе ефендије налазе под утицајем јевропске цивилизације, те су готови да пристану на ту будалаштину, коју су куљави пексијани неоклен донијели. Какав год пробисвијет донио из Париза и Женеве тај гнусни и мрски глас, а раја га одмах прихватила. Гладна фукара повјеровала...“

Поверовала, па је и остварила оно у шта верује. Треба веровати и живети по вери – све ће бити, па и оно што, по Његошу,  бити не може. 

Вера јача од националног осећања

Снага вере била је огромна, јача од крви и језика. Када су се наши мухамеданци исељавали у Турску, Јован Цвијић бележи:„Изгледа да се студијама и размишљањем не може добити тако дубок и свеж утисак о томе шта значи вера и како може бити неизмеран њен утицај, као разговарајући са босанским исељеницима. Сва друга им је осећања пригушила и искоренила. Ни најмање не помаже што говоре нашим језиком. Нема скоро ни трага од осећања да су они са нама народна целина. Ако им поменете, јасно увидите како је то од њихове свести врло далеко; онако исто далеко као што је блиско и јасно да су због вере исто што и Турци. Ја сам  морао запазити осим тога само још једно осећање: мржњу на странце који су у Босну дошли. Иду дакле у далеку и сасвим туђу земљу са заблудом да су Турци, једном од највећих заблуда што их је икад један народ имао, и са мржњом, немоћном и неактивном мржњом на завојеваче. С више неразумности и очајања није могућно своју земљу оставити“.

Зато је Његош говорио да „вјеровања Србе истражише“ - ископаше, искоренише. Није Црква Србе наговарала да се, кад напусте православље, одричу Српства. Сами су хтели. Пре су ишли у Турску и постајали Турци него што су били спремни да деле земљу са јучерашњом рајом.

Глигорије Божовић непоткупљиви 

У тексту „Стари Влах, Средње Полимље и Потарје у приповеткама и путописима Григорија Божовића“, Аранитовић нас подсећа на величину човека кога су комунисти убили да му се ни гроба не зна само зато што је био српски родољуб:“Григорије Божовић је био редовни сарадник Политике од 1926. године. У овом, за оно вријеме либералном листу, прије доласка у старовлашки, полимски и потарски крај, он је већ стекао угледно име врсног путописца и приповиједача. Он није радознали импресионистички репортер који, жељан егзотике, угађа малограђанском читаоцу каквог илустрованог недјељника, већ књижевни посленик иза кога стоје деценије просвјетног, националног и културног рада. Темељно се обавијестивши о свим релевантним научним подацима о крају у који се запутио, он ту не долази с предубјеђењем о његовим људима, његовој прошлости и савремености. Испод површине појавног он успјешно открива и оно скривено, страном посматрачу тешко умотриво, одгрће површно и наметљиво и при том се ослања на широк круг информатора почев од својих пратилаца на путовањима до најугледнијих представника села, града или читавих подручја. Тако у овим путописима сусрећемо, на примјер, обичне кириџије: Хамида Малагића из Хисарџика, мудрог, душевног и сталоженог Рама Јусуфовића из Велике Жупе, необичног „поштара“ Ива Тошића из Штиткова, али и угледног свештеника и учитеља Чеда Чакаревића такође из овог села или пак Сретена Вукосављевића из Пријепоља, бившег државног подсекретара у пензији, коме посвећује посебан запис, праву социолошко-психолошку и етнокарактеролошку поему.“

Заинтересован за људе и пределе, Божовић уочава да је „Рас, изгледа, и за Београд и за Цетиње рајетинско пасторче“. Престоница не мисли о својим људима, и – чему се нада? Остављени и заборављени у беди, ови људи су често тровани комунистичком пропагандом, која је сиротињи обећавала рај на земљи и живот у  бајкама.

Лепота Старог Влаха 

Велики српски писац је откривао непознате истине о крајевима које је сретао:»На својим путовањима Божовић је почесто остао забезекнут пред бројним споменицима културе о којима до тада није писано или је писано мало и непоуздано: црквама у Ариљу, Штиткову, Подврху, Никољцу, манастиру Давидовици, цркви св. Петра и Павла у Бијелом Пољу, о „цркви Јањи на Влаху Староме“ из народног предања и поезије, наглашавајући значај Лимске долине као жиле куцавице немањићке државе у којој је од беранских врата до утока Лима у Дрину подигнуто преко седамдесет цркава и манастира.“

Предели, каже Божовић, блистају од суште лепоте: «А села буквално у воћњацима. За читаве потрке путнику граде хлад огромни гранати ораси. Село Завинограђе тврдо сведочи да су овуда побрђа некада била под виновом лозом, као што се успут може видети и подивљала (...) Сваки завијутак вам даје нову и нову лепоту да се изгубите, да не знате шта више да посматрате...(...)„Блиставо је оно [бјелопољско поље]. Толико сјајно, прозирно и лака даха да човек не може ока да одвоји, да не уме да се помакне са каква брежуљка са којега почне да га посматра (...) Његовом средином опружио се Лим. Широко и мирније ваљају његови већ уједначени валови, умрежени као ситне шаре од жилица на мрамору. Није уморан но више задовољан од своје снаге и свога подвига кроз литице. Као какав газија.»

Али, у тој лепоти лила се крв. Обилно и страшно.

Шта значи «Разура»? 

Буне у тим крајевима, сукоби једнокрвне браће хришћана и муслимана, претварали су се у «разуру», реч која је, по Божовићу, најбоље описивала последице братоубиства:„Она је најбоље обележје нашег живота под Турцима, и најгрознија. Она је јача од инвазије, од средњевековнога „иноплеменога нашествија“, од грабежи и паљевина, од изгона и прогона становништва. Јер собом значи све то заједно и у додатку још и оно кад брат на брата удари; кад вере у крв запливају; кад дин и крст укрсте мачеве на живот и смрт; још ближе и верније: кад Динарац удари на Динарца. (...) као сила на бијеса, како је то десетерац уклесао! (...) Реч разура значи раздор, разорење, погром, пропаст, слом, само све то брже, плаховитије, немилосрдније и пустошније...“

Исламизација је била опасна по динарски тип човека, као кад мајка каже Бановић Секули, који хоће да се потурчи:

Ја не жалим, дијете Секула,
Што ће тебе царе потурчити,
Но ће Турчин тебе оженити,
Ти ћеш, сине, пород породити:
Туриће се пилад на сокола –
Тешко нама на четири стране!...

Цена динарске виолентности 

Аранитовић тумачи трагедију која је Србе тих крајева задесила:“Хипертрофија динарске виолентности, сматра Божовић, створила је од исламизиране српске властеле и брђанских досељеника умишљене Алије Ђерзелезе које није ни окрзнула дубинска религиозна етика ислама, као што је од њихове хришћанске сабраће створила умишљене јунаке који хоће да личе на Старину Новака и Краљевића Марка. Због њиховог вјечитог сукоба тешко је било народу „на четири стране“ јер је цијела територија Старе Pашке, како каже Божовић, била само „широка вратница за бежање“, с југа на сјевер све до Светог Андрије (Сентандреје) у Мађарској и Нове Србије у данашњој Украјини. Нема сумње да су ове теме управо створене за Божовићево проницљиво око и даровито перо па тако о процесу исламизације у Старом Колашину налазимо и овакав прегнантан етнопсихолошки медаљон:„(...) Ислам нас је гађао у биће. Без обзира на чињеницу, коју данас морамо прихватити, да турчење није било толико насилно колико смо раније мислили, – код брђана чак и сасвим драговољно у највећој мери и из других разлога животних – опет је ислам умео да погоди путеве. Бацио је око на властелу која је научила била да узмахује, а не да трпи, па после на брђане. Жустре, пламените, борбене: „Нека подноси ко може, а не ја божја вјера!“ (...) Санџачки беговат је углавном нашега порекла.(...) Брђанин ислам прима брзо, трчке, допуштајући му на тај начин да он не прожме његову духовну суштину, него да је с врха обоји и, ако се може рећи, калајише. А сирова му суштина остаје, накупљена брђанска снага се не слама, но можда само упути на одречнији рад...“

Трагичности се, до данас, нисмо ослободили. А векови пролазе и долази, једна по једна, тмина и помрчина. 

Душевни Рамо Јусуфовић 

Добрило Аранитовић нам поручује:“Од пустоловних, виолентних Динараца исламизацијом су настали преко ноћи нови поклоници ислама, „крк Бошњаци“, како су их називали корјенити муслимани, попут познатих зулумћара Орла Каљића, Јусуфа Мехоњића и Хусеина Бошковића, на примјер. Насупрот њима Божовић с великим симпатијама описује муслиманске домаћине који су знали да његују воћку, да оплемене њиву, узгајају стоку, граде удобне и лијепе куће и у временима грабежи и отимачина сачувају душевну равнотежу и смисао за узвишеније вриједности: „Све, господине, може бити и тако као што те науке уче и људи уређују – каже душевни муслимански домаћин Рамо Јусуфовић – али, дина ми, нема ништа веће ни вриједније од душе: за њу не ваља заборавити, јер се она само Божјом уредбом и никојом другом даје на овај свијет и да би се на њему човјек видио!»(...)

Драговољно или на силу потурчене православке (Наза Гиљанова, Јела Каљић, Хајкуна Мекић), стамене у новој вјери али племените и самопожртвоване; душевни бегови Хашимбеговићи и Селмановићи из Пријепоља који човјечно поступају према раји насупрот једновјерним скоројевићима, гуликожама и глобаџијама; национално свјесни Вук Дулан са Златара који својом бистрином и чврстином задате ријечи разведрава смркнуто лице пјесника Милана Ракића, тада српског конзула у Приштини; старовлашки Давид Штрбац – Вукадин Радак из Дренове подно Битовника који је ненадмашном мимикријом кадар да доака свакој невољи. Ту су и плаховити бојовници Мурат из Кладнице и Симијон из Трудова, чије се нераздвојно пријатељство преобратило у мржњу до ископа, Етем Каљић чија јуначка смрт блажи ране његовог оца Рама. А све то наткриљује витешка племенитост Ђулаге Шеховића из Шћепан-Поља и Велише Јабуковића из Шаранаца. Ови „људи и витези“, како их описује приповиједач, представљају праве медаљоне људскоће које им он равноправно пришива на груди.»

Божовић се надао да су заувек прошла времена када су се једнокрвна браћа клала „за крст и дин као да их је на то свет овластио и заклетвом заточио“. И настојао је да, својим причама, допринесе помирењу и заједничком животу. 

Поуке за данас

Чини нам се – тешко је као никад. Ништа нема од Срба. Поједоше нас заувек. Али, наравно, није тако. Вековима смо живели у мукама и носили стег борбе у непредаху. И опстали смо. И боримо се и даље, иако изгледа да даље не можемо. 
Срби су народ Божји – грешан, али Божји.То значи – има наде за покајање. Како некад, тако и сада.

Прича о Старом Влаху и Старој Србији, коју нам представља велики трудбеник у паметном србовању, Добрило Аранитовић, помаже нам да се не одрекнемо Бога и себе – јер, ако се одрекнемо, поклопиће нас, по речи Владике Николај, језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом. Свет у коме живимо убрзано клизи у таму – зато, ко хоће да буде Србин какви су били наши стари, треба да гледа у предачку светлост. И да, захвалан прецима, ипак не идеализује прошлост – баш као што је није идеализовао устаник и песник, Сима Милутиновић Сарајлија, учитељ Његошев. Што је добро – настављамо; што је лоше – поправљамо.

А пред нама нека увек буде Свети Сава, учитељ пута који води у живот, наставник и првопрестоник српске земље, коме је Стара Србија, као и Шумадија, као и свака земља српска, брига и старање, али и радост, ако живимо како нам је он завештао да  оживљавамо у Богу Живоме. 

Књига „Старовлашке теме“ Добрила Аранитовића приручник је за живот који није пуко преживљавање, него достојанствено хођење ка Небеској Србији. Читајмо је и учимо из ње! 

Извор: Правда