Међутим, и поред тог фактора, Приштина је на основу досадашњих порука показала да јој се са овом процедуром баш и не жури. Упркос томе што су многи Албанци спремни да дођу на Балкан и да се по потреби упишу на различитим адресама и што многи сматрају да је најважнији патриотски задатак да се појави бар глава породице на Косову и Метохији, у Приштини се одустало од пописа планираног за септембар, а потом одложеног за новембар 2023. године. Званично образложење власти на челу с премијером привремених институција Албином Куртијем били су догађаји на северу Космета, а незванично, јер албанска дијаспора није могла у довољној мери у то време да се бар накратко пресели у неки од градова на Космету. Исход свега било је то да се попис опет помера за 2024. годину и ако не дође до промена, биће одржан од 5. априла до 17. маја ове године.
И пре него што је почело бројање становника, у Приштини су кренуле спекулације по којима на Космету живи више од два милиона људи. Упркос напору који улаже део албанске интелектуалне елите, реалност је другачија. Албанаца на КиМ нема ни близу два милиона. Много их је мање. И то с тенденцијом даљег опадања укупне популације и раста просечне старости. Очекује се да ће број житеља овог дела Европе бити још мањи јер је после укидања виза за улазак у Европску унију трбухом за крухом само у првом таласу кренуло више десетина хиљада грађана. Тако су се старе процене, оптимистичне по Приштину, али њене најважније заштитнике, претвориле у чаршијско нагађање које није подесно за било какву озбиљнију расправу.
Последњих десетак година пре свега у Немачкој форсира се прича да на КиМ живи готово два милиона Албанаца и без конкретних доказа се шире митови о демографском буму, нарочито на Космету. Таквом буму, који у укупном збиру наводно прети да Албанце на Балкану учини бројнијим народом од Срба. Да је то далеко од реалности, сведоче и подаци које долазе од Светске банке, Евростата и америчке ЦИА о броју корисника мобилне телефоније у свету и на Космету. Према последњим подацима, на КиМ има око 535.000 регистрованих мобилних телефона. То значи да би на 100 становника КиМ, каже статистика ЦИА, морало да буде 30 мобилних бројева. Сам по себи овај број не говори много, док се не укрсти с подацима Светске банке, заснованим на информацијама Међународне телекомуникационе уније, по коме је светски просек 100,34 мобилна телефона на 100 становника.
По тој рачуници, ако на КиМ живи пројектованих нешто мање од два милиона људи, њихови становници имају мање мобилних телефона него рецимо у ратом разореном Авганистану (тамошњи просек је 62 на 100 становника), Сомалији (46 на 100 становника), Судану (70 мобилних телефона на 100 становника). Чак и у ратом разореној Гази има просечно 78 мобилних телефона. Тај број од 30 мобилних телефона на КиМ је тешко прихватљив уколико се упореди с просеком за Европу и централну Азију, који износи 126 мобилних телефона на 100 становника и ако се упореди с просеком за „земље у крхкој и конфликтној ситуацији” (постоји и таква статистика) од 67 мобилних телефона на 100 становника, за „тешко задужене сиромашне земље” (66), за „најмање развијене државе по класификацији УН” (67).
По тим подацима на Космету има мање мобилних телефона него чак и у државама подсахарске Африке, где на 100 становника долазе 73 мобилна телефона. Да ова бројка говори да нешто озбиљно није у реду с пројектованим бројем косовских Албанаца, сведочи и то што, ако се рецимо погледа регион, у суседној БиХ има 97 мобилних на 100 грађана, у Србији (не рачунајући податке за КиМ) 130, а у Северној Македонији, где живи озбиљан број Албанаца који имају утицаја на политички живот, регистрована су 99,2 мобилна телефона на 100 људи.
Шта нам говори да на Космету има просечно 30 мобилних телефона на 100 људи? Или је неко у Ленглију озбиљно погрешио у рачунању (што је мало вероватно јер се цифре годинама не мењају) или, што је ближе истини, број становника косовских Албанаца је намерно предимензиониран. Када се упореди број Срба који користе српске мобилне оператере, може се закључити да годинама на Косову и Метохији живи најмање милион људи мање него што се званично говори.
Виши научни сарадник Душан Пророковић из Института за међународну политику и привреду слаже се да на Космету има милион људи мање него што се претпоставља. За „Политику” каже да и даље остаје непознато на основу чега у публикацији „CIA World FactBook” број становника на Косову и Метохији континуално расте. „Најсвежија процена је за 2023. годину о популацији од 1,96 милиона. Међу њима je 92,9 одсто Албанаца. О броју Албанаца на Косову и Метохији, али и Северној Македонији дуго се расправља, још од осамдесетих година 20. века. То није само ствар статистике, него и политике. Вештачки и циљано тај број је у појединим историјским периодима увећаван. Реалност је, по свој прилици, сасвим другачија. Депопулација албанског етно-простора поприма галопирајући карактер. И то се уочава по читавом низу индикатора на Косову и Метохији”, каже Пророковић.
Истиче да због тога тврдња из алманаха америчке обавештајне агенције о 450.000 младих узраста до 14 година делује не само сумњиво него и невероватно. На тој територији је у последњој деценији било просечно око 20.000 новорођених годишње. Пророковић каже да 14 пута 20 не може бити 450 чак ни у балканским крчмама када газда кафане у ситне сате сабира цех пијаним гостима. Отприлике толико се и бракова склопи годишње, укључујући и оне познате „гастарбајтерске”. „Печалбаре људи годинама по ’бауштелама’ и осталим иностранствима како би направили деци ’свадбу за памћење’, то је део локалне културе, не само код Албанаца. Дакле, број новорођених по новосклопљеном браку износи око једног детета, што је и логично ако се узме у обзир да је просечна старост ’младенаца’ 29,5 година. А за време, како то поједини албански политичари говоре, ’српске окупације’, ’апартхејда’ и ’геноцида’, рађало се три пута више деце! Три пута више!”, истиче Пророковић.
Иначе, број картица за мобилне телефоне које се употребљавају је испод 600.000. Рачунајући према „балканском просеку” за овај параметар (од ког одступа Црна Гора, која у том погледу држи и неке континенталне рекорде), где се бележи 166 СИМ картица на 100 корисника, то доводи до тога да на КиМ нема више од милион становника. Све заједно с неалбанцима. Услед тога што се бруто потрошња дели с два милиона уместо с милион када се рачунају пер капита показатељи, за територију Косова и Метохије добијају се апсолутно искривљени подаци. Рецимо, потрошња моторног горива износи 4,32 барела на 1.000 људи, што је у рангу Шри Ланке, Анголе и Боливије.
Просек укупне потрошње електричне енергије по домаћинству је око 2.800 киловат/сати, док је то у остатку Србије близу 4.300, а у Црној Гори 4.600. Можда се у Приштини троши нешто мање енергената по глави становника него у Београду или Подгорици, али ове бројке се не могу тако драстично разликовати. Уосталом, иако је на КиМ евидентирано више од 400.000 домаћинстава, само у око 300.000 стамбених објеката неко стално живи. „У огромном броју њих једно или два лица, старији људи који су децу и унуке одавно испратили пут Швајцарске, Аустрије, САД, Велике Британије…”, наводи Душан Пророковић.
Када је већ поменута ЦИА, бележимо још две неконзистентности у њеном материјалу, додаје Пророковић. Прво, наводи се да је радно способних на Косову 2017. године било тачно пола милиона. Како их може бити само пола милиона на 1,96 милиона укупног становништва? У истом временском интервалу за централну Србију тај податак је три од 6,8 милиона, за Северну Македонију близу милион од 1,8, Албанију 1,2 од близу три милиона, а Црну Гору 0,27 од 0,65 милиона. Друго, број становника Приштине процењује се на 220.000.
„Где је онда остатак од 1,74 милиона? Поготово ако узмемо у обзир и чињеницу о прогресивној урбанизацији, те променама које се јављају у географској дистрибуцији становништва. Наиме, на Косову и Метохији су 2011. године пописана 34 албанска места без становника, док их је 2021. године евидентирано чак 416. Ако се овако настави, до 2031. године на трећини територије једноставно неће бити стално настањених. Можда се то одигра и раније, пошто се након најављеног укидања виза од стране ЕУ очекују нови масовни емигрантски таласи ка западноевропским земљама”, наводи Пророковић.
Својевремено је, 2002. године, Небојша Човић инсистирао код ОЕБС-а да се организује истовремени попис у Албанији, Македонији и СР Југославији укључујући КиМ да би се сравнили подаци и дошло до неких реалних бројки, али ови нису показали чак ни декларативну заинтересованост за тако нешто. Нормално, тај захтев није прихваћен.
Расправа о бројности албанске популације на Косову и Метохији и даље траје. Зато што је та тема и даље политизована, овога пута политизована је и од стране САД. Ваљда је и њима у Вашингтону незгодно да се суоче с питањем зашто су ту „државолику творевину” косовско-метохијских Албанаца стварали, кршили међународно јавно право и улазили у разне конфронтације, када из ње сви побегоше. По тој логици им је лакше да и даље пишу „бајке” о 1,96 милиона становника Косова и Метохије. Нема их ни изблиза толико, то се слободно може тврдити. А колико их је? Укрштајући бројне друге индикаторе рекло би се половина тог броја. С тенденцијом даљег опадања.
Милетић: Преварама правдају свој статус и умањују права Срба
Албанско становништво упорно бојкотује пописе још од 1961. године. У одсуству егзактних података вршене су процене, шаролике и по индикаторима који су праћени и по крајњим резултатима, па се о њиховој репрезентативности и те како може полемисати. Након пола века невршења пописа на једној територији у Европи, што је вест само по себи, тек априла 2011. тај процес је поново изведен, и тада је презентовано да на тој територији живи 1,66 милиона житеља албанске националности. Политички аналитичар Дејан Милетић каже да је реч о једном систематичном приступу Албанаца да лажима и преварама који има за циљ да оправда њихов статус. За наш лист каже да све што се ради јесте да се смање права и слободе српског народа.
„Албанци у региону желе да покажу да их има много више него што је реално да би пледирали на територију или да им се дају већа политичка права као што је то случај у Северној Македонији. То је одавно уиграна шема и нешто што је добро познато када су у питању Албанци. На Космету нема независних органа и ту не може нико да се ослони на неке органе који би радили у складу с истином, него само манипулацијом”, каже Милетић. Подсећа да су доласком НАТО-а на Косово и Метохију лета 1999. отворене границе ка Албанији и Северној Македонији, уз образложење да се тако убрзава повратак избеглица. Установљена је и пракса да су довољна два сведока да потврде претходно боравиште и Унмик је издавао документа. Отприлике као 1945. године. Ко је ту све дошао из Кјукеша, Тропоје, Бајрам Цурија или Тетова и Гостивара и пријавио се за становника Косова и Метохије – највероватније нико никада неће утврдити.
Прочитајте ОВДЕ о политичком хаосу у Немачкој
Извор: Политика
