Пише: Владимир Димитријевић
ЈЕДИНА ОСВЕТА ЈЕ СВЕТОСТ НОВОМУЧЕНИКА ЈАСЕНОВАЧКИХ: НАД РАЗМИШЉАЊИМА ЕПИСКОПА БАЧКОГ
ПОДСЕЋАЊА ЈОВАНА ЈАЊИЋА
Ревизија броја жртава Јасеновца у Хрватској је почела захваљујући Фрањи Туђману, Титовом генералу који је постао хрватски шовиниста.
Његови наследници су, упозорава нас Јован Јањић, наставили Туђмановим „беспућима повијесне збиљности“:“Председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић (2015–2020), на обележавању осамдесете годишњице од почетка Другог светског рата, у Пољској, 2019. године, изјављује да је „хрватски народ сразмерно броју становника највише допринео борби против фашизма у Европи“. Та очигледна неистина ујединила је и политичаре и историчаре, не само у Србији, у оцени да је реч о бруталној ревизији историје. Њен следбеник на истој функцији Зоран Милановић, две године касније, 22. априла 2021, на обележавању 76. годишњице пробоја последњих заробљеника из Јасеновачког логора, одговарајући на питање зашто на том месту избегава да говори о геноциду, казује: „Овдје је био геноцид, и то прије свега геноцид над Жидовима, да се разумијемо.“ Потом је поменуо Србе, додајући да су они пружали отпор, због чега су били третирани као непријатељи. Како је у штампи пренето, рекао је: „Били су непријатељи, зна се како се поступа са непријатељима – не убија их се у логору.“ Остало је нејасно шта је тачно мислио. Али је јасно Србе (народ који је живео у том поднебљу) означио као – непријатеље.
Можда је имао на уму штиво које је написао извесни хрватски историчар Стјепан Лозо, у књизи с лажљивим и пропагандистичким насловом – Идеологија и пропаганда великосрпскога геноцида над Хрватима: пројект „Хомогена Србија“ 1941. Поменути хрватски историчар тим својим делом, првобитно штампаном 2017. године, настоји да докаже недоказиво – да су, тобоже, Срби, извршили геноцид над Хрватима, па он у препоруци своје књиге пише: „Великосрпски геноцид над Хрватима започео је већ 1941. године, а изводили су га и четници и партизани. Геноцид је био планиран и војно-политички вођен као стратешки пројект. Истодобно с почетком тога геноцида, Хрвати су снажном пропагандом оклеветани за извршење геноцида над Србима, који, дакле, нису починили. Ова књига то доказује. Kрајем Другога свјетског рата, 1945. године, над Хрватима су почињени масовни злочини индустрије смрти, јединствени и у свјетским размјерима. Након тога над Хрватима је, уз комунистичку диктатуру, успостављена и српска хегемонија своје врсте.“
Настоји се да се изведе велики обрт: замењују се улоге жртве и џелата!“(1)
То је сама суштина сатанизма у ревизионизму.
УМАЊИТИ И РЕЛАТИВИЗОВАТИ
Јован Јањић истиче:“Хрватске државне власти и други предводници хрватског друштва настоје да релативизују, да умање, па и да пониште чињенице не само о извршеном геноциду над српским народом у Другом светском рату него и о каснијем прогону Срба. Тако, 2022. године, у Книну, на уобичајеној прослави годишњице хрватске војно-полицијске акције „Олуја“ из 1995. године, услед које је дошло до тада највећег езгодуса једног народа у Европи након Другог светског рата – протерано је за два дана (4. и 5. августа) око 250.000 Срба – председник Владе Хрватске Андреј Пленковић изјављује: „Хрватска се покушава проказати јаловим оптужбама о протеривању Срба, иако је јасно да их је српско вођство у сарадњи са Београдом присилило на то.“ А председник хрватске државе Зоран Милановић додаје да је одлазак већег броја грађана српске националности људска трагедија, „али да је томе претходила похлепа властодржаца у Београду, који нису хтели да пристану на план Z4“ (план скраћено назван Z4 од Zagreb 4, који је предвиђао реинтеграцију Српске Kрајине – већинских српских области – у хрватски државни састав, уз извесни степен аутономије, а у којем Срби нису видели гаранције за своја основна права и за безбедан живот).
Тако се кривица за агресију на српска подручја и прогон Срба пребацује на – Србе!
Бежање од истине води у лаж, а лаж увек претходи насиљу. С таквим наративом предводника хрватског друштва потхрањивани су лаж, мржња и насиље. Уместо да се призна истина и раскине с тако ружном и по све трагичном прошлошћу, у Хрватској и потомци оних који су убијали славе свирепа и масовна убиства људи само зато што нису били исте вере, што су друге нације и што имају другачије мишљење. Славе се Јасеновац и друга места масовног клања Срба.“(1)
Зато је суштински важно да се не миримо са ревизионизмом, и да неодступно доказујемо у ком правцу иде такав процес.
Што више гласова у одбрану Истине – то више наде за нашу будућност.
КО ПОДРЖАВА ХРВАТСКЕ РЕВИЗИОНИСТЕ?
Епископ бачки проблем ревизионизма дијагностификује од његове „онтологије“, а не само феоменолошки. Он каже:“Узалудан би био ревизионизам са Каптола и са неких других адреса у Хрватској да му није стигла подршка од људи којима плату и све животне трошкове покривају грађани Србије.“(2)
То је кључна истина – наши непријатељи увек морају да нашу своје савезнике међу Србима да би могли да наставе са својом пропагандом. Њима је веома стало да на своју страну привуку неког од епископа и неког од историчара, и то им је довољно да машу белом заставом предаје са српске стране.
Хрватима није циљ било каква „објективна истина“; они само желе да се ослободе оптужби које их прате на међународном плану. Ако Срби признају да су „лагали“ о Јасеновцу, ништа им се више не може веровати.
ПАКЛЕНЕ ИНВЕРЗИЈЕ
Епископ Иринеј наставља:“Уколико ова апологија за Макса Лубурића и остале усташке злочинце не буде хитно заустављена, то ће бити огроман ударац српском народу у целини, а Србија као држава биће означена као несумњиви спонзор и покровитељ ревизионизма на штету историјске истине и сопственог народа. У том случају добили бисмо паклену инверзију – ревизионисти „свих земаља” били би проглашени за свесне и савесне борце против наводног српског ревизионизма, пропаганде и „митоманије”. Јасеновачки и други НДХ-џелати били би делимично амнестирани, ако не и рехабилитовани, а њихове жртве поново мучене и посмртно по други пут убијене. Каква орвеловска замена тезâ – истина је лаж, а лаж је истина!“(2)
Паклене инверзије су биле мајсторија усташа. Када су се појавили, Србима се чинило да је обновљена Аустро – Угарска: биће тешко бранити идентитет, али ко би клао људе само зато што су Срби? Усташе су звале Србе да им дају нове легитимације, а онда их бацали у јаме.
УСТАШЕ – ВОЈСКА КРИЖАРА
Тај процес траје и данас. Римокатолички бискупи хрватске џелате – усташе величају као „војску Исусову“. О томе пише Јово Бајић:“За данашње хрватске бискупе, свештенство и вернике блајбуршке жртве су узвишени Исусови војници. Ове године, осим војницима стрељаним код Блајбурга, помен је служен и свим Павелићевим војницима изгинулим или после заробљавања стрељаним на разним ратиштима и судилиштима. То је уосталом садржано у поруци задарског надбискупа и председника Хрватске бискупске конференције Желимира Пуљића, упућене организаторима блајбуршког, загребачког и сарајевског помена.“(3)
Кардинал Винко Пуљић је у беседи поменуо Свету Хрватску, и рекао:„Наши предци су нам намрли најсветије: свету вјеру, купељ крштења, побожност према Мајци Божјој, знак нашег идентитета: Крст часни и слободу златну дјеце Божје, вјерност Петрову насљеднику.“(3)
Занимљивост: кардинал користи српску слободарску формулу – „за крст часни и слободу златну“, иако Хрвати кажу „криж“.
„БЛАЖЕНЕ УСТАШЕ“
О процесима у хрватском римокатолицизму Бајић каже:“Кардинал Винко Пуљић годинама ради на беатификацији целокупног вођства Независне Државе Хрватске, њене целокупне оружане силе, усташког покрета, усташких идеолога, носилаца власти, указујући на то да су сви они већ одавно у Исусовом и Госпином загрљају на небесима. Павелић и његове војсковође су у ствари свети ратници који нису у паклу, него на небесима у друштву светих ратника, арканђела Миховила и Габријела (Михаила и Гаврила), Светог Јураја (Ђорђа) и Димитрија… Хрвати и Хрватска су Богу најмилији народ. Пре више од сто година Госпа је проглашена краљицом Хрвата. Толико јој се омилила хрватска земља и хрватски народ па често силази с небеса у Хрватску, где је виђају по селима и градовима, по шумама и црквама. И њен поочим Свети Јосип прихватио се улоге заштитника Хрватске, а то су учинили и многи други свеци. Због таквих заслуга као да Бог на небесима, Исус и Марија у Хрвате и њихове бискупе имају толико поверења, дали су им одрешене руке да раде на земљи што желе. Шта год ураде њима ће бити по вољи. Могу да чине „свете злочине“ над Србима, могу да говоре шта хоће, смишљају „свете лажи“ да прећуткују злочине и од злочинаца праве свеце. Бог, Исус и Госпа одмахнуће руком, окренуће главу, правиће се да то не виде.“(3)
Ова трагична заблуда је основна прелест хрватског римокатолицизма.
ПУЉИЋ И ШАРИЋ
Сва изопаченост хрватског римокатолицизма види се из култова усташких бискупа, какав је био злогласни Шарић, гори и од Степинца. Бајић нас подсећа да је „кардинал Пуљић, када је две године пошто је утихнуо последњи верски рат у Босни и Херцеговини пренео из Мадрида у Сарајево кости ратног злочинца надбискупа врхбосанског др Ивана Евангелисте Шарића, који је на трону бискупа врхбосанских седео од 1922. до 1945. године. Надбискуп Шарић био је заклети усташа и један од носећих стубова на којима је требало да почива Независна Држава Хрватска. Сва збивања у време Другог светског рата у његовој пространој бискупији која је захватала највећи део Босне и Херцеговине праћена су и усмеравана из његовог бискупског седишта у Сарајеву. Да би избегао суђења за злочине које је починила хрватска војска коју је и он стварао, побегао је 1945. из Сарајева и склонио се код Франка у Шпанију у Мадрид, где је умро 1960. године. Шарићеве кости почивале су на једном мадридском гробљу, све док их његов наследник на сарајевској бискупској столици, кардинал Винко Пуљић није 26. априла 1997. пренео у Сарајево и сахранио у Шарићевој задужбини, у крипти Цркве Светога Јосипа на Мариндолу. Свечану мису задушницу надбискупу Шарићу служила су тада, поред кардинала Пуљића, још три бискупа: Фрањо Комарица, Ратко Перић и Перо Судар, са још шездесетак свештеника. Овај догађај, који се збио непосредно по свршетку још једног крвавог рата, није изазвао већу пажњу српске јавности, јер Срба у Сарајеву готово да и није било. Сарајлија муслиманске вероисповести овај догађај се није много тицао. Злочинци окрепљивани током Другог светског рата молитвом надбискупа Шарића углавном су проливали српску крв. Данас у Цркву Светог Јосипа на Шарићев гроб долазе бројни ходочасници међу којима већину чине ђаци.
Највећа сметња у стварању Хрватске, настале према „провидности божијој“, били су домаћи Срби и њихова православна црква које је ваљало уништити. Да би се то постигло, одлучено је да се пре свих побију српски епископи, чије су епископије биле на територији новостворене Независне Државе Хрватске. Важну улогу у тим злочинима имао је надбискуп врхбосански Иван Евангелиста Шарић. Уз Шарићеву сагласност одведен је 12. маја 1941. године из владичанског двора у Сарајеву митрополит дабробосански Петар Зимоњић, син херцеговачког устаничког вође попа Богдана Зимоњића, спроведен је у логор у Госпићу и убијен у Јадовну на Велебиту. Слична судбина задесила је и епископа бањалучког Платона Јовановића, у чији су владичански двор у недељу 4. маја по подне 1941. упале усташе, наложивши му да одмах напусти Бањалуку: Епископ Платон затражио је помоћ од свог пријатеља бањалучког бискупа Јозе Галића, који му је јемчио да му се ништа неће десити. Исте ноћи у владичански двор су дошли хрватски војници, извели су владику Платона заједно с протом Душаном Суботићем, који се ту затекао, угурали су их у ауто и одвезли ван града на обалу Врбаса, где су их убили, а њихова тела бацили у реку.“(3)
Злочинац који је писао химне Павелићу тако је добио почивалиште у граду у коме је чинио злочине. Ако се овако настави, и он ће, као и Степинац, бити међу „блаженицима“. И њему ће се, као и Степинцу, узносити молитве.
ОРВЕЛОВА УПОЗОРЕЊА
Епископ Иринеј нас подсећа на Орвелова упозорења:“У том смислу, поновићу реченицу и питање из Саопштења које је Свети Синод недавно објавио поводом високофреквентног појављивања носилаца ревизионистичких лажи у медијима: „Подсећамо на једноставну констатацију да онај ко контролише садашњост контролише и прошлост, док онај ко контролише прошлост контролише и будућност, те најодговорнијим чиниоцима постављамо питање: ко заиста у савременој Србији контролише садашњост?”“(2)
Милан Живковић, у својој студији о Орвеловом новоговору, објашњава о чему је реч:“У складу са том паролом било је потребно редовно мењати садашњост да би се преко ње контролисала прошлост и будућност. То се директно односи на константне промене у штампи, књигама и свему што би могло изазвати зломисао, а на томе је непосредно радио и Винстон Смит. Отуд у његовој канцеларији постоје отвори на зиду који се називају рупе за памћење (memory holes) и у које се убацује све што треба уништити, односно заборавити. Процес преправљања прошлости је био крајње једноставан; требало је само кориговати старе податке у новинама и убацити нове који би одговарали „правом стању ствари“ и тако потврдили безгрешност и моћ предвиђања Великог брата и Партије. Исто се дешавало и са књигама, часописима, брошурама, плакатима, лецима, филмовима, карикатурама, фотографијама, свим жанровима књижевности и документацијом која би била од политичког или идеолошког значаја. Колико се темељно на томе ради, доказује и постојање уређаја који сам компонује сентименталне шлагере, а зове се версификатор (versificator). Артифицијелност и потпуна контрола постоје на сваком кораку. Услед тога, немогуће је доказати да Партија није била у праву јер све што би могло да послужи као доказ лажирања стварности јесте уништено или преправљено у складу са тренутним потребама Великог брата. Дакле, Орвел овим јасно истиче непроцењиву вредност писане речи за сваки тоталитарни систем који контролу над њом сматра кључним елементом за несметан наставак своје владавине. Смитови одговори на партијске истине јесу његове филозофске пароле: „Ако уопште има наде, она је у пролима“ (...) (...) и „Док не постану свесни, неће се никад побунити, а док се не побуне, неће моћи да постану свесни“ (...) (...). Само фалсификовање прошлости и историје једног народа важан је сегмент у контроли мишљења људи. Тако Ноам Чомски у својој књизи Контрола медија наглашава важност лажирања чињеница ради манипулације становништвом: Такође је неопходно у потпуности фалсификовати историју. То је следећи начин за превазилажење оних болесних инхибиција, тако што ћемо учинити да изгледа како кад ми нападнемо и уништимо неког, у ствари, штитимо и бранимо себе од крупних агресора, чудовишта и томе сличног. (...) Када имате тоталну контролу над медијима и образовним системом, а наука је конформистичка, можете то да изведете.“ (4) Зато се Хрвати и српски ревизионисти труде да поново пишу историју Србоцида, да би показали да Србоцида није ни било.
БАХАТОСТ РЕВИЗИОНИСТА
Владика бачки нас подсећа и на бахатост ревизиониста, која је слична оној у Хрвата:“Појединци међу порицатељима историјске истине да је над српским православним народом у НДХ, као и над нашом браћом Јеврејима и Циганима, почињен геноцид, мада немају никакве квалификације за бављење овом темом, отворено и бесрамно вређају и омаловажавају многе данашње историчаре, као и њихове претече и учитеље, сада покојне истраживаче и научнике који су утврђивали и, колико је то уопште могуће, утврдили истину о усташком архизлочину, о џелатима код којих није било милости ни за непоћудне Хрвате и Словенце.“(2)
Неквалификованим ревизионистима одговорено је и округлим столом Друштва српских домаћина и Евроазијског безбедносног форума „Јасеновац – лицитирање бројем убијених“, на коме су, између осталих, учествовали: проф. др Митар Ковач, директор Евроазијског безбедносног форума, пуковник проф. др Милоје Пршић, историчар, који је говорио на тему „Концентрациони логор Јасеновац – планирани геноцид над Србима. Искуства о раду Војног архива“, проф. др Слободан Рељић, политиколог, са темом „Државно-црквена пијаца „светих Српских Новомученика Јасеновачких“ – медијска димензија организованог подривања кључних тачака националног идентитета“, јереј др Милорад Средојевић, уредник часописа Хришћанска мисао, чија је тема била Јасеновац после Јасеновца, Нићифор Аничић из Друштва српских домаћина, који је изнео своје утиске из Јасеновца.(5)
ГЛАСОВИ СА НАУЧНОГ СКУПА
Одлучним гласом јавио се академик Василије Крестић, који је изјавио:„Ми не можемо купити љубав Хрвата оваквих какви су, који су нас уништавали и који су спремни и данас да нас униште. Стога се питам откуда та жеља да излазимо у сусрет оним тежњама којима теже Хрвати – да умање злочин геноцида“. Крестић је нагласио да није бивши хрватски предсједник Фрањо Туђман тај који је почео смањивање броја жртава Јасеновца, већ да је то први учинио писац Мирослав Крлежа и указао да иза порицања геноцида над Србима стоји „врхунска хрватска интелигенција и знатан део хрватског друштва“.(6)
Крестић је рекао да је повећавање броја жртава Јасеновца без доказа аморално, али да је аморално и да се смањује број жртава без доказа, подсјетивши да је државна комисија „која није имала ниједног Србина“ и која је 1946. године ушла у Јасеновац, констатовала да је у том логору убијено најмање између 500.000 и 600.000 људи.
Историчар Милоје Пршић, који је у једном периоду био и директор Архива оружаних снага Југославије, рекао је да је 1991. године скупио сву усташку грађу у Војни архив и да би сви они који би хтели да се баве проблематиком злочина и геноцида у Другом светском рату морали да крену од материјала у Војном архиву: „Многи наши историчари не обилазе Војни архив, него преписују документа и онда долазимо у позицију да се понављају подаци о 30.000 убијених у Јасеновцу које је Туђман објавио. Трагично је да део српских историчара поставља упитник да ли су тачни подаци у извештајима државних комисија“(6), рекао је Пршић. Он је оценио да је немогуће пописати сваку жртву и то верификовати, подсјетивши да су трагови злочина у Јасеновцу, па и сам логор уништавани. Пршић је указао да Хрвати желе да склоне из своје историје геноцид над Србима, а да је трагично што и међу Србима има таквих настојања.
ХОЋЕ ЛИ СРБИ ИЋИ ЗА ЛОЗОМ?
Слободан Рељић је истакао:„Није незамисливо да оваквим радом стигнемо до нове нормалности да се књига (хрватског историчара) Стјепана Лозе, који тврди да су Срби у НДХ спроводили геноцид над Хрватима, прво појави као допуштена литература за изучавање новије историје па чак и предмет о ликвидацији Хрвата у Јасеновцу, па до тога да ту књигу читају и дјеца у средњим школама у Србији“.(6)
Председник Евроазијског форума Митар Ковач истакао је да су трагови злочина над српским народом затирани и током и након Другог светског рата, а да је „друга Југославија“ злоупотребила више од 1.200.000 жртава српског народа у Првом свјетском рату. Ковач је указао да се почев од злочина над Србима у Независној Држави Хрватској до краја акција хрватских снага „Бљесак“ и „Олуја“ долази до цифре од више од 1.730.000 што побијених што прогнаних. Срба.(6)
ПОРУКА ЗА БУДУЋНОСТ
Петко Рашевић је сумирао резултате скупа:“Пре свега, чињеница је да као народ још нисмо читаву област ваљано научно обрадили, нити утврдили низ важних чињеница везано за број жртава у логору Јасеновац. На нивоу Државе нису донети одговарајући закони и одлуке на основу којих би се знало шта су чије дужности и обавезе по овом питању. У том смислу би требало уредити питање јединственог спомен обележја жртвама геноцида, начине обележавања и сећања на жртве, обавезе у школским програмима и низ других питања којима би се обезбедило чување и одржање трајног сећања на жртве и спречило манипулисање и лажи.
Све ово добија посебан значај у време када смо сведоци да у настојањима готово свеукупуне ревизије историје и овај најстрашнији злочин ХХ века управо починиоци злочина жели ревидирати. Потомци извршиоца геноцида па чак и државе и разне заинтересоване установе, групације и појединци све агресивније настоје наметнути своје ставове са циљем да створе нова измењена и чак потпуно супротна схватања од чињеница о логору Јасеновац. У тим настојањима, сем политичких екстремиста све чешће се јављају и научне установе где се чак бране докторске тезе у којима се оспорава број жртава или бар драстично умањује, преко тврдњи да је логор био само радни и да чак у њему и није било никаквог злочина до монструозне тезе да су чак Срби у Другом светском рату починили геноцид над Хрватима. Са таквим ставовима се пишу књиге, на такав начин се постављају хипотезе које се покушавају научно установити као нове „истине“! Истовремено је присутна тежња да се ово питање потисне из јавног живота, школских програма, свакодневнице и сећања како целокупног народа тако и појединца. Управо то је разлог зашто се овој теми треба стално враћати и зашто она мора остати свеприсутна у нашем сећању и свакодневном животу.“(5)
БРОЈЕВИ СЕ ЗНАЈУ
Епископ бачки Иринеј је указао на сведочења која јасно говоре о броју јасеновачких жртава:“Поменимо само нека од сведочења која говоре о чудовишним злочинима у Јасеновцу, али и на целом подручју такозване НДХ. У Записник Анкетне комисије Земаљске комисије Хрватске, Хрват Милан Дуземлић из Дреновог Бока, некадашњи општински бележник у Јасеновцу, дао је, 18. маја 1945. године, следећу изјаву: „До дана мог хапшења и спровођења у логор, до 21. децембара 1943, пријављено нам је 900.000 убијених у логору.” СС- генерал Ернст Фик извештава, 15. марта 1944. године, свог претпостављеног, Хајнриха Химлера, да је у логорима у НДХ поклано до 700.000 људи… Крајем 1944. немачки опуномоћени генерал у Хрватској Едмунд Глајзе (Глез) фон Хорстенау пише о 750.000 побијених Срба… Херман Нојбахер, специјални немачки изасланик за Балкан у Другом светском рату, записао је: „Кад усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба, – укључујући бебе, децу, жене и старце, – то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750 хиљада.” Ко може тврдити да су ове нацистичке главешине скупљале податке од Срба, било четникâ било партизанâ, и тако постале жртве „србочетничке” и „србокомунистичке” промиџбе илити пропаганде? Даље, ко може тврдити да је Виктор Новак, писац драгоцене књиге Magnum crimen (Велики злочин), Хрват по народности, а слободни зидар по уверењима, био у служби српског ревизионизма, пропаганде, митоманије и свих осталих идејних неподопштина? Или ко може тврдити да су истакнути Равногорци, Хрвати по народности, Звонко Вучковић, један од најзначајнијих четничких команданата, и Ђуро Виловић, бивши католички свештеник који је, згрожен усташким злочинима и саблажњен држањем великог броја својих колега католичких свештеника и монаха, прешао у Православље и постао члан Дражиног штаба на Равној Гори?“(2)
Наравно, ствари су јасне – они који су желели и желе да знају, увек су то могли.
МОГУ ЛИ СЕ ЖРТВЕ ПОИМЕНЦЕ ПОПИСАТИ?
Епископ Иринеј је нагласио да појединачно пописивање жртава Јасеновца више није могуће:“Павелићевим, Артуковићевим, Лубурићевим и – о ужаса! – садашњим београдским фишкалима усташких монструма то нису аргументи. Они, демонски цинично и препредено, захтевају да се, после осам деценија не само заташкавања него и забране говора о Јасеновцу и о стотинама масовних стратишта Срба у такозваној НДХ, после бетонирања, поравнавања и минирања масовних гробница и логорских комплекса, после конфискације матичних књига Српске Православне Цркве, приступи поименичном пребројавању (!) побијених. Прихватање такве идеје било би израз крајње и безумне наивности. Подручје концентрационог логора смрти Јасеновац тек је 1964. године добило статус спомен-подручја. Али ни после тога се није смело говорити ко су били злочинци, а ко жртве. Не треба дозволити да се то понови, а поготову да жртве и злочинци замене места у сећању и у историографији, што је идеја и циљ данашњих ревизиониста.“(2)
Каква чудоишност – усташе треба да постану новомученици иза којих, „за дом спремних“, стоји хрватски римокатолицизам, са својом поучном реченицом „Бог и Хрвати!“
НЕМОГУЋНОСТИ НОВЕ „БРОЈИДБЕ“
Проф. др Славица Гароња Радованац нас подсећа:“Срамно лицитирање жртвама Јасеновца након 80 година догодило се управо зато што се није одмах после уласка у логор приступило систематском истраживању масовних гробница. (Уосталом, познато је да је мноштво жртава бачено у Саву, да доплута до куле Небојше на Калемегдану, многи су завршили у логорским пећима, а пошто логор никада није нападнут ни од једне партизанске јединице, усташе су несметано последњих месеци 1944. и 1945. уништавале трагове свих својих злочина, спаљивањем лешева или „млевењем костију”, како се налази у једном извештају. Тужно звучи данас констатација, да само оних, мало више од 80.000 несрећника, којима је забележено име и презиме, представљају јасеновачке жртве (Goldštajn, I. (2019) Jasenovac, Novi Sad: Akademska knjiga). На овом месту треба навести индикативно реаговање угледног издавача Зорана Колунџије из Новог Сада, на књигу Иве Голдштајна: „Чињеница да су Голдштајнови страдали у Јасеновцу (као Јевреји – прим. С. Г.), требало би да на публику остави утисак и учини његове тврдње објективним и у људском и у научном погледу. Међутим, има и других породица које бележе своје мртве на овом страшном месту. У књизи ’Шематизам Православне митрополије дабро-босанске за 1882. годину’, наилазимо на пописана места и презимена на овом терену. Набројао сам око 7.800 презимена, међу којима је Колунџија мање распрострањено. [...] Преко Фејсбука је 2010. обављена анкета међу Колунџијама у свету и сакупљени су подаци (име и презиме, место одакле је и година страдања у Јасеновцу) који не могу радовати господина Голдштајна и остале ревизионисте историје: страдалих Колунџија у Јасеновцу је 173. За крај, мало математике – 7.800 презимена помножимо не са бројком страдалих Колунџија (173), него само са 100 и добићемо 780.000!” Колунџија, З. (12. септембар 2020) Јасеновац је табу тема, Политика, стр. 15)“(7)
Само је тај пример довољан да нам покаже у ком правцу треба размишљати.
ШТА ЦРКВА МОРА ДА ЧИНИ?
Владика бачки Иринеј је рекао и оно што Црква мора учинити:“Уз то српско друштво – а поготову Српска Православна Црква – има свету дужност да народ васпитава у култури литургијског, молитвеног памћења светих мученика за Христа и свих пострадалих од руку усташких крвника, а никако да васцелом хрватском народу, са којим смо испреплетани и везани на овом комаду земље, ipso facto припише грехе претходних покољења, и да тако и сами будемо отровани мржњом и осветољубивошћу. Морамо говорити и писати истину о масовним злочинима у НДХ, инспирисаним геноцидном идејом и идеологијом, молити се светим јасеновачким мученицима, а чувати себе и све своје од мржње и освете као великог греха.“(2)
Једина освета је освештање, говорио је Владика Николај. Свето предање Новомученика јасеновачких наш је једини пут.
СЛИКЕ АПОКАЛИПСЕ
У 13. стиху 1. главе Откривења свети Јован Богослов бележи да је видео Некога налик на Сина Човечијега, обучена у дугачку хаљину, и опасана по прсима појасом златним. То је одећа какву је носио првосвештеник у храму. Свети Јован каже да је касније видео Јагње како стоји, као да је заклано (Отк. 5, 6). Ово Јагње носи обележја храмовне жртве, али управо то Јагње побеђује својом жртвом. Оба ова примера односе се на распету Жртву Која је, такође, и победнички, васкрсли Господ. Као што каже православна Литургија, Спаситељ је „Онај Који приноси и Онај Који се приноси, Онај Који прима и Онај Који Се раздаје”. Он је Јагње Божије Које на Себе прима грехе света и, истовремено, Он је небески Првосвештеник.
И још пише у Апокалипси: „И кад отвори пети печат видех под жртвеником душе закланих за реч Божију и за сведочанство Јагњетово које имаху. И повикаше гласом силним творећи: Докле ћеш, Господару Свети и Истинити, одлагати да судиш и осветиш крв нашу на онима што живе на земљи? И свакоме од њих даде се хаљина бела, и речено им 6и да почину још мало времена, докле се напуни број сатрудника њихових и браће њихове, који има да буду побијени као и они.“( Отк. 17, 6; 9 - 11)“
Наши Новомученици већ су победили, јер је Јагње победило Звер из бездана. На нама је само да останемо верни победи Христа и Новомученика српских. Наша једина „освета“ је светост христоликих страдалника Јагњетових, чијим молитвама да нас прими Небеска Србија, да нас се преци никад не постиде.
УПУТНИЦЕ:
Јован Јањић: Историја у логору: Рехабилитовање НДХ умањивањем броја жртава у Јасеновцу, https://fondacijasnd.rs/wp-content/uploads/2023/02/Jovan-Janjic-Istorija-u-logoru.pdf
Епископ бачки др Иринеј Буловић: У глобалном Гулагу живимо разапети између страха и наде, https://www.pecat.co.rs/2023/12/u-globalnom-gulagu-zivimo-razapeti-izmedju-straha-i-nade/
Јово Бајић: Бискупски „свети злочини“ и свете лажи, https://www.pecat.co.rs/2020/05/biskupski-sveti-zlocini-i-svete-lazi/
Милан Живковић: Орвелов новоговор: између дистопије и стварности, https://www.civitas.rs/03/article/pdf/Civitas03_article05.pdf
https://www.eabezbednost.org/clanci/%D1%98%D0%B0%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86-%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B1%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%BC-%D1%83%D0%B1%D0%B8%D1%98/;https://www.youtube.com/@evroazijskibezbednosniforu3787/videos; https://www.eabezbednost.org/ и https://www.bezbjednosniforum.org/.
Славица Гароња Радованац: ДАТИ ИМЕ И ГЛАС ЖРТВИ – КОЛЕКТИВНА ТРАУМА И ТЕМА ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ (1941−1945) У САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ (НА ПРИМЕРИМА ТРИ ЗБИРКЕ САВРЕМЕНИХ СРПСКИХ ПЕСНИКА – Милан Комненић, Мирослав Максимовић, Јелена Ковачевић), www.casopiskultura.rs/wp-content/uploads/2022/02/4.-Slavica-Garonja-Radovanac.pdf
Извор: Правда.рс
