Српско синовство је српско заветништво.
Четири су српска завета, као четири оцила око крста. Први је Светосавски („Молим вас, браћо и чеда богозвана, да, положивши сву своју наду на Бога, држимо се пре свега праве вере његове“, рекао је Свети Сава крунишући свог брата Стефана на Спасовданском сабору у Жичи 1221. године); други је Косовско – лазаревски („Земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека“, поручује нам честити кнез, по духу и врлини цар, Лазар, чинећи од сваког нашег дана Видовдан); трећи је Његошевско – ловћенски („Нека буде што бити не може“, пева нам Владика Раде са висина свог гроба – утамничен, али непобеђен); и четврти је Логорашко – јасеновачки („Само ти, дијете, ради свој посао“, вели Свети мученик Вукашин свом џелату, одбијајући да кличе папином и сатанином слуги, Павелићу).
Ови нам завети казују шта нам је чинити и данас и у будућности – Свети Сава каже да је правоверје основа постојања, а вера у Христа темељ и кров Српства; цар Лазар нас опомиње да се за ту веру ваља жртвовати да бисмо живели вечно; Његош нам каже да је немогуће могуће јер је Христос васкрсао и сјединио нас са Небеским Оцем; а Свети Вукашин каже – кад дође час страдања Бога и душе ради, не смемо се поклонити тами, јер нас Сунце правде чека са оне стране наше страдалничке крви.
О свему томе говори нам Богомладенац Христос, Коме се клањамо као Емануилу, Господу са нама, Прворођеном међу многом браћом, Ономе Ко је, кад је Лазара Четвородневног дизао из гроба, плакао над сваким који умире, а бесмртан је, и Који је сваког од нас видео са Крста. Зато је Христос Бог српског народа, чија би историја била ужас јаме и помрчина гроба да нам није Крста часног и Слободе златне.
Зато, на Божић, уочи Српске 2024. године, понављамо: полажемо наду на Бога и држимо се вере његове; знамо да су земна царства пролазна, а Христово царство вечно; верујемо у васкрсење којим бива што бити не може; не клањамо се злу иако привремено изгледа моћније, пошто смо спознали да је Христос, Јагње Божје, победио свако зло и сваког ђавола.
Због тога Срби све што је српско дугују Христу. Ево речи Светог владике Николаја:
Шта је то српски национализам?
То је рам, у коме је икона Христова.
То је дом, у коме је Христос домаћин.
То је брак, коме је Христос благословитељ.
То је село и град, у коме је Христос начелник.
То је држава, у којој је Христос цар.
То је уметност, у којој је Христос чаробност.
То је школа, у којој је Христос учитељ.
То је Црква, у којој је Христос првосвештеник.
То је борба, у којој је Христос војсковођа.
То је страдање, у коме је Христос главни страдалник.
То је мука, где се Христос мучи кроз невину децу.
То је робовање, које је издржљиво само са Христом.
То је устанак против неправде, са барјаком Христовим.
То је победа са певањем: Христос воскресе! То је песма, која Христово Име слави.
То је весеље, где Анђели Христови са људима играју.
Шта је то српски национализам? То је ткиво историје српског народа, коме је основа Христос, а потка Свеци и Светитељке и јунаци и Мученици Христови.
То је молитва до последње сузе и последње капи зноја.
То је пост докле очи не постану два пута веће.
То је жртвовање за Христа свега имања и себе сама.
То је снежна чистота у девичанству и анђелска верност у браку Христа ради.
То је срећа у самоћи, срећа у браку, срећа у друштву, срећа у побратимству, срећа у колиби и на престолу, срећа у оба света, у име Христа Бога.
Ево због чега је речено да је тешко бити Србин.
А то је речено комшијама српским и издајницима српским, којима је национализам рам, у који они стављају другу слику коју им противници Христови гурну у руке.
МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!
СА СРЕЋОМ СРПСКА НОВА 2024. ГОДИНА!
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
Извор: Правда.рс
