Пише: Бранко Вељковић
А што се тиче избора, ево га опет Џугашвили – „Довољно је да људи знају да су се избори одржали. Људи који гласају не одлучују ни о чему. Људи који броје гласове одлучују о свему“.
На ту тему цитирао бих и и инжењера – „Политика у Срба што се тиче народа је као месечарење. Народ су месечари и они морају да се воде, никако да се нагло буде“.
Један што мисли да је тајни а пати да сви знају за њега, „чувени“ езотерик с бенефицијама, питао је – „А шта ако се неко пробуди“. Инжењер, навикао и на глупља питања из света „чувара безбедности“ одговорио му је – „Онда смо ми ту да му скувамо чај“.
Зато, од када је политике и политичара, неки повремено кувају чај а неки мисле да су се уз тако скуван чај – пробудили. Неки праве слику а неки верују у тако скројене слике. Свако сада може сам за себе да види с које је стране у том игроказу и да у миру попије своју дневну дозу чаја. Пријатно !
Задатак народа је да уредно излази на изборе. Тако народ даје подршку естаблишменту који онда показује да има снагу да функционише. Када би народ стварно био духовно освешћен по Божијим назорима и свестан бар дела свог тог политичког сотонијања нико никада не би изашао на било какве изборе и то би онда срушило све аспекте постојећих олигархија. То, на жалост, не би био крај овоземаљских мука све и да је тако нешто могуће. У свету палог и са свим тим људским гресима и амбицијама, убрзо би се „спонтано породио“ неки нови „вођа“ из народа и ето Јово наново. Јер квар није у политици, политика је квар сама по себи, зато ју је пали и осмислио. Све што у том делу нашег хоризонта догађаја живимо је само мање-више успешна копија Вавилонског пирамидалног модела организације људског друштва. Јер Вавилон је парадигма свих људских „кварова“ а не само старозаветна, историјска, географска или политичка категорија. Вавилон је еталон за организацију друштва које је засновано на идеји бесконачног такмичења и сукоба међу смртним владарима и њиховим безбројним удворицама зарад остваривања материјалних добити, те презрене ђаволове надокнаде за душе или онога што су еонима касније назвали – профитом. Отуда, Вавилонска „пирамида“ има задатак да „конкурс“ за владаре, ма како их звали, држи увек отвореним и „живим“. То и чине. Од пада Нимродове куле до данас ту се ништа није променило. Исти људи, исти услови „конкурса“, исти задаци,... И колико год да верујете у материјално и поричете духовно, пуко материјално заправо није циљ сам по себи. Циљ је ваша душа а не ваш новчаник. Новчаник већ припада њима, одувек. Зато, ако верујете у Бога живих, никада не верујте политичарима !
Они којима је све то познато су и они који би народу све то требали да обзнане, да кажу, али баш они тако темељно ћуте. Вековима. За њих, да се препознају, иде реч Матејева – „Тешко вама, писмознанци и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате унутра оне који хоће да уђу“, „Тешко вама, писмознанци и фарисеји. Лицемери! Чистите чашу и зделу споља, а изнутра сте пуни грабежи и раскалашности. Фарисеју слепи. Очисти најпре изнутра чашу и зделу да би и њена спољашност била чиста. Јао вама, писмознанци и фарисеји! Лицемери! Ви сте као гробови окречени у бело. Споља изгледају лепи а изнутра пуни мртвачких костију и свакакве нечистоће. Тако и ви наоко изгледате људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња. Тешко вама писмознанци и фарисеји! Лицемери! Ви подижете споменике пророцима и украшавате гробове праведника и говорите: Да смо ми живели у време наших предака, ми не би учествовали у проливању крви пророчке. Тако сами сведочите против себе, да сте потомци оних који су побили пророке. Довршите само оно што ваши преци започеше. Змије! Породе отровни! Како ћете побећи од казне којом сте осуђени на пакао?“.
Ако вам је Свето Писмо далеко а било би лепо да није, јер ово би реч из те Свете Књиге, можда вам је ближи Ђура, рођен као Георгије, Јакшић. И он је видео све чак и када је пред крај у неким својим шумама залутао. И то што је видео Ђура је и записао.
Ђурино слово, година 1877. :
Глед’о сам вам метаније,
Кад варате Бога жива;
Глед’о сам вас, кад кунете
Своје стадо, своје верне,
И кад тајни призовете,
Лицемерни, лицемерне!
Глед’о сам вас – не да нисам,
Кад разблудом успламтите;
Глед’о сам вас, не да нисам,
Лицемерни, упамтите!
У вери да није пуки проглас већ спознаја макар и са самог дна свести где су га одвели и да је стварно спознао тајну четвртога Јеванђеља и “зрна пшенице” нека нам и тај Руски класик, а те класике треба умети није довољно само читати, Фјодор из Москве говори све о њима и њиховим намерама, извесно и кроз борбу са сопственим “Злим дусима” – “… Тај њихов страх да мисле својом главом, то нама треба. Има и боља ствар, има заиста боља ствар; натерати четири члана те наше петорке да убију петог под изговором да је хтео да изда. Тако ћемо их крвљу цементирати и везати. Храбрићемо пијанство, сплетке, потказивање, даћемо примат нечувеном разврату; па морамо имати генерације нечувене покварености, кад се човек претвара у гадну, плашљиву, сурову, саможиву нискост. То нама треба! То нама треба! Нас је много, многооо. Нису само наши они што убијају и пале, наши су адвокати, поротници, државни службеници, тужиоци, чиновници, књижевници, критичари, глумци, генерали. Нас је много, јер свуда је неизмерна таштина и похлепа дивља. Ја сам демократа, ја сам левичар, ја сам десничар, ја сам социјалист, ја сам варалица...“.
Ето, то је било то што се тиче „слободних избора“ и Устава кога нема, фарисеја, политике и политичара и за кога сви они заправо „раде“, јасно вам је, зер не.
Ово што следи није политика. Више је историја, добро, можда мало и дијагноза.
На овом нашем Хелму, нико никога тако добро не чува и нико се тако добро не слаже као ти мали Брити и ти мали Руси. За неуки народ то су вам „наши“ који су про ово или про оно. Препознаћете их по тој вечитој естрадној заљубљености комерцијалног типа која траје док трају и донације или бесомучно исрцпљивање и пљачкање ове наше Србије. Ту су наравно и мали Франци, мали Германи, Јамериканчићи и многи други. Сви су исти јер их је исти демон правио. Они се међусобно као мрзе, прогоне, убијају а заправо се само к’о џукеле глођу ко ће се више и боље додворити тим великим Бритима и великим Русима. А ови, велики, знају за све неподобштине и сотонске марифетлуке ових малих, па да се не би смарали око будалаша они су за њих смислили један непремостив међуразделник. Сместили су га у Беч. Зато, када се велике батице нешто договоре онда то све лагано „спусте“ на ове „наше“ локалне мале секице да све то лепо спроведу. И зато сваки полтрон са ових простора сања да га неки већ афирмисани полтрон одведе за руку у Беч по памет, да тамо „научи знање“ и „добије увид“. И тако они већ вековима шпартају до Беча и назад а весели народ који је интуитивно све то већ одавно схватио смисли ону своју чувену доскочицу за све те Бечке курсисте – „Магарац у Беч, магарац из Беча“. Чули сте за то већ, зар не?
И овај сада, „наш“ самозвани, писао сам вам већ о томе, био је ономад у Бечу, подрумарио мало тако пре туце и још пар година на адреси Б. И ту се силно просветлио, 42 књиге за три дана прочитао и шкодом се онда у Богољубову вилу на Сењаку вратио где су га дочекала 40-торица „мудраца“. И ту је пали ингениозан био. Само он може 30 сребрњака да подели на 40 „мудраца“ а да при том ни један сребрњак не раситни. Али нека палог, ајмо о „мудрацима“. Неки као срећни, неки мање срећни ал сви упућени и јако добро исплаћени. Сваки је самозваном тада лично честитао са све блазираним осмехом и невешто формираним положајем прстића. Добар део њих сада гледате по телевизијама са обе стране Стикса, јако су љути једни на друге и забринути за судбину напаћеног народа. Све памет до паметнога. То су вам директори и доктори, уметници, писци, безбедњаци, новинари... Ма све их знате одлично, говорим вам, него не знате да су баш они баш ту били и самозваном први раздрагани честитали и одмах спремно преузели партијско-угодне задатке, свако у свом „ресору“ или на својој општини. Многи су тако „дочекали“ и посрнулог Бориса, обавештеног Коштуницу, Ђинђића, Милошевића,... ма до Тита има полу-живих. Додуше, сумњам да би смели искрено и јавно да кажу нешто о свему овоме, ал нема ни везе, причаће вам зато до бесвести о свакоме и о свему другом. Што се тиче њих и о њима има ко ће и о томе и врло је референтно и некако мутлимедијално и кладим се да ће онда сви до једног напрасно да заћуте. То им је већ завршено,…
Е сад, пред сада већ сасвим извесно кошење завладала је мало већа паника међу тим малим Бритима од уобичајене јер је неко навио на силне децибеле „London Bridge is falling down“ а са друге стране орања је хроматизмични Рихард из Лајпцига, наделеко чувен по својим хуманитарним активностима и ко маљ искреном разумевању за прелетаче и издајнике. Ту су и све те безбројне по свету већ расуте алотропске модификације и многих других јако озбиљних музичара, знаних и незнаних, а Београд под водом баш некако на средини. Куд сад? Они би рутински опет издали, прелетели као и увек али куда? Ево, чак је и трагикомични деветар Цокулић, несуђени камарад амбасадор на Куби, успео да добаци само до сенатора међ’ брдима. Верује Цокулић, љуби га тетка, да је бежанија географија а од брда до Бачванске тек сат и по „зракомлатом“. Сада ће мало да стагнира и Чипсијева полу-јавна аудио-видео колекција ВИП шмркаваца са његових приватних журки са и без жена али нема везе, биће белог снега за Цокулића и под Кастелом. Последично, услед Цокулићевог дезертирања на опште задовољство веселог народа и отужне политике, настала је мало непријатна тишина око новог директора тајне Фирме регистроване за решавање проблема које сама направи. Несуђени директор је мало поболео од Acquired immunodeficiency syndrome, у народу познатог као „СИДА снајка“ - мужеложничка душобоља и сад би да се волшебно излечи до формирања нове-старе Владе јер му се свидела идеја да буде тајни полицајац ако већ не може да буде јавни премијер. А његов предак, злуради Рада Пашић, подсмевао се „тајној“ болести свога Краља пред договорено Француско стрељање кад оно заломи се исто на побочном унуку. То што сви знамо како се та бољка добија је мање важно, ал’ сада сви знамо и да није „племенита рода“ јер „племенита рода“ од тога не побољева, бар не тако да то цео свет зна.
Услед развоја ситуације сада су и они најјефтинији из круга двојке укапирали да ни свемоћни, свеупућени напућени врховни командант не зна даље од јутрос и да је тривијално небитни ЕКСПО јако, јако далеко и шта сад? Паника је и међу малим Русима јер педагошки вођени Бахмут курс о „вредности“ људског живота у визури уређивача универзума из петроградских подрума оставља трагове на доњем вешу и најтврдокорнијих полтрона, нарочито ако се на списку за поноћну регрутацију нађу баш и њихова имена. Подсети повремено велики Рус сву своју бројну политички ангажовану и уредно исплаћену дијаспору како он види „посвећеност“ и „оданост циљу“ предвиђену за мале Русе. И опет, куд сад? Таман су покуповали виле по разно-разним декадентним обалама, деца уписла приватне школице на трулом западу, нека су ничим изазвана тамо и „радно ангажована“, тешко зарађене дјенге им заробљене у западним банкама а Рус оре до Дунава? За тај тип полититчића ово вам је дефиниција пакла а не оно што чика Алигијери комедија у 33 певања и припадајући левак пропасти.
И зато сав тај циркус по Београду. Паника. Позориште лоших глумаца који чак више не знају ни где треба да кукају не би ли им било речено шта је у сценарију записано и шта треба даље да глуматају.
А ни један од њих није прављен да води, па ни самозвани, прављени су да глуме.
У Србији се у маниру „правих“ хришћана слави Јанусова нова година а у „духу“ те ђаволове крилатице – „време је новац“, сада би сви некако да купе време, бар до мартовских ида. Зато циркус свима и одговара, јер ако нема циркуса на дневном реду су решења а решења могу по њих бити јако опасна. Џаба самозвани „храбро“ оштри да „мишеви беже од полиције“ која је бенефицирана полиција у међувремену толико ојачала да сами себе бенефицираним пендрецима шаљу на ургентни центар на бенефицирано боловање. Осећају сви да самозвани не види даље од те терасе са које се изгубљен кревељи. Зна самозвани да проценте сада кроји неко други. Неко му је почистио „архи-непријатеља“ авиоинжењера из „Лењинове“ школе и колико год се трудио да га вампирским методама „оживи“ – не иде. А ко почисти „непријатеља“, почистио је и самозваног. У политици тишина убија. Линеарно, обојица испадају из посла. Потпуно збуњени отпали су и бројни прилепци па се тако, искрено тужан, благовремено самоисписао и Јањевац а намазани Јањевац је одличан лакмус папир за политичко трајање. Ни њему ништа није јасно али је почео да чита текстове од првог и некако слути да је за сада боље у позадини, мада у дељењу које следи позадине нема. Самозвани сада има бројеве са којима може само да „слуша“, трепће и вежба упад у фрижидер. На ледини је сада потпуно сам док се око њега плете невидљива историја. Из тих мрачних подрума времена којима се тако радовао сада га његов стварни газда гледа право до пинеалне жлезде. Има нешто о томе у оним књигама из Виндобоне мада је он то „изучавао“ као да су скрипте а не обавезна лектира за ђаке прваке.
Скоро па онострано, опет, осећа овај народ да су и са друге стране измишљене барикаде опет неки самозванци који не знају даље од прекјуче а бусају се и нуде да „поведу народ“. Нуде се а моле тог свог Јануса да им овај пут не испуни жељу. И тако, опет наш народ за ту већ толико пута виђену представу и све те лоше глумце има много доскочица о лудом и збуњеном ал нећу баш све да вам напишем. Јавља ми се да вам се већ све јавља и без те библиотеке од 42 књиге за самозваног.
Сада, ваља рећи да су се у свој својој небитности опет посебно истакли медијски абракадабрери попут Малог Марета Патеа. Алтернативни Маре је за пар година преданог трошења времена овог народа, на алетернативној телевизији направио алетрнативног нисам-ја-политичар алтернативца који треба да премости време и политички простор док самозвани не укапира кога то господари тишине спремају мимо њега. Ал тешка ситуација. Не иде. Маре је, доследан свом свом бесмислу, успео да од оноликих ништа направи свашта па је тако у Хепи маниру и од цепанице направио балван и сад балван ламентира о одбрани елементарних националних вредности ал строго уз дозволу власти. Добио је балван задатак и да најави „мајдански снајпер“ и задатак је успешно испунио. Све што треба да се каже има да се каже само да се не помиње да самозвани, некрунисани, „води“ државу без Устава и мимо Устава и да се из „не-права“ не може родити ништа правно ваљано па ни он сам. А реч је о времену, чак ни то нису схватили. У овом времену распада пројектује се први „законодавац“ који ће у пиш-паузи до доласка оног коме се они моле да симулира – право а не бесмислено таламбасање на „срећним“ телевизијама. Зато ће ускоро, више него икада, све што је из „не-права“ бити ништаво па ће тако и сви самозваници бити ништави. Неће постојати, многи и ретроактивно.
Да би долазак „правде“ био то што пали и његов накот желе да буде потребан им је епски контраст. Већи и драматичнији од свих до сада виђених и увежбаних. Зато су ту сада и епске будале којима су на „управљање“ предате државе, корпорације, међународне организације, војни савези,... И сви они, као и овај наш самозвани, везују „своје“ жртвоване народе за мандаргоре, верују да ће кроз scrocum и урлик ишчупане крље да заслуже „милост“ свог палог газде а не знају да он милост нема, не познаје је. Зато је сваки од тих дурдубака прихватио да сатре свој сопствени народ јер научени су да „народа нема“. Али нису они прихватили да народа нема, да држава нема, да граница нема, да никога сем њих нема, зато што разумеју Божији поредак и имају свест о само једном, Божијем народу, већ зато што се радују непомјаниковом поретку. А овај „наш“ самозвани је посебно залутао. Шта год да му се помене он се у ПР маниру са тим идентификује, од фрижидера, преко Волдемора до непомјаника. Свидело му се да буде и онај-који- се-не-сме-именовати, „мрачни господар“ и зато сам вам на почетку напоменуо да је овај текст по мало и дијагноза.
Зато ћу, следећи пут кад га спроведу на острво, као оно када су му испунили жељу да посети ХQ, рећи да га на путу до Азбакана обавезно одведу у Хогвортс да упозна Дамблодора и Волдемора, да би могао да се хвали како му је његов идол дао чаробни штапић кад већ није апсолвирао „неопростиве клетве“ а толико се труди. Даће му Волдемор чаробни штапић ко чика Веља бону или чика Трамп „хемијсчицу“ па да се хвали да је он велики, да само он на свету има хемијску оловку made in US и да га чаробњаци воле чак и када га сместе на хоклицу.
Опаки су ти Велики Брити, савршено препознају смртоноше и њихове трагичне беспризорне копијице. Бирају их тако да кад ветар крене да дува и разноси мале по ненаписаној историји, мали уредно одћуте и истрпе све па и сопствено - делете. Велика слика не трпи ни убрзавање ни успоравање а те копијице су склоне драматичном предимензионирању сопственог бесмисла што у нашим медијима препознајете као свеприсутну драмосерију. Велика слика је ток без преседана и са сопственом логиком потпуно неразумљивом за предшколце карактера попут самозваног.
Пошто балкански чанак и припадајуће политичке помије не показују ама баш никакву свест о самом себи препуштени су будаластим неталентованим преплашеним писцима наручених романа, дрогираним драмским уметницима, разноразним експертима свих провенијенција и безбедњацима на батерије који верују да су се тајне поруке преносиле у бушним ђоновима. Визуелно, то вам је рецимо неко као што је идеолошки потковани и некима симпатично умоболни друг Петар Попара Црни који је изашао је на површину али и даље ништа није укапирао те још увек рецитује у „Арени“ нешто о томе како Србија „не сме да стане“. Добро, није укапирао али је бар лепо наплатио.
За потребе „кавања“ по трећем Риму на тај трг између цркве Св. Василија Блаженог и маузолеја Лењина прекомандован је режисер. Он, осведочено, уме да „кава“. Уз благонаклон осмех претора и мрски стезозуб свакога до последњег у препуној арени одређених да буду са друге стране „кавања“, прихватио се режисер посла да оживи тамошњу реч и мисао. Тако ће коначно да се помеша Underground и no limit Шостакович и настаће брилијант на заслуженом одмору. Једино, ако no limit потраје, а чује ме моја драга Охранка па нека уреди, ваља да режисер наново наслика и рецимо „Идиота“ али само због свих тих људи Мишкинове среће рођењем осуђених на „велике мисије сопствених народа“ који још увек могу да „поцрвене, побледе или посрну“ а да се при том не продају. Такви људи су ми посебно драги. А после свих тих година не може се рећи да „брат шире слике“ није дао све од себе да пусти лучу међу овдашње приврженике али јасно је да и са те стране Откривења Јовановог вода у камен не иде. А лепо им је режисер рекао, још за живота Борисовог – „Што сте такве п... скините сукње, реците да не признајете изборе, направите проблем“... А они ни за „стварање проблема“ нит имају памет, нит умеју да се договоре, нит умеју да скупе scrotum. Безнадежно. Потпуно неинспиративно окружење. Што смисли и рече један мој друг Рус за потребе US политике - You Can’t Do Epic Shit With Basic People а режисер се деценијама баждари за епска делања, гаде му се ситне игре.
У међувремену реч је уназад од овог слова до Техерана па до Долгоруког прошла и свако је схватио онолико колико му је дато. На тој рути, између је по географији и по транскрипцији - Ердоан, лојалан још од Мармаре, осведочени мајстор „тренутка“ са жутим сунцем на црвеном амблему. У даху који сада са истока дише, један врло близак Ердоганов пријатељ је у центру Брисела, у сред врло званичног дешавања пре пар недеља збуњеним домаћинима рекао – „Ја хоћу да се у овом граду у свим ресторанима пије турска кафа, није слика кафе без турске кафе. За мој укус у Бриселу има мало турских кафића!“. Он се није шалио а ја сам се слатко смејао. Домаћини, Бриселци, чувени по свом чврстом карактеру и јуначком држању, скамењени к’о самозвани пред ТВ дуел до кога никада неће доћи, смогли су снаге тек за толико да остатак дана прогањају овог Ердогановог званичника по сајму, не би ли се сликали са њим.
А тај турски „дах“ јесте био плански загашен али никада није угашен, опет плански. Док Брисел пребројава краве које су гле чуда склоне неконтролисаној флатуленцији, правно регулише положај геј мањина (сиц!), скупља струју у кофама за електрична возила и штити права поборника „приговора савести“, дотле се на истоку освежавају спискови регрута и јача војна индустрија. Зелена застава је можда под Ататурком била бледа али се већ 70 година та нијанса константно мења. Кемалисти и њихова максима – „за народ упркос народу“ су опстали, као и свуда јер ни једна власт и није од народа или за народ па тако ни Кемалова, али је сада шест Кемалових стрела сломљено а од крхотина се навелико кује ново-старо копље. То копље ће држати генерали али ће генералима на уво шаптати јако добро обучени и образовани политичари са озбиљним теолошким знањима. Зна то и напућени самозвани па је на време заузео ту своју чувену јуначку стартну позицију за дружење са Турцима са тезом „да у Србији нема јунака какав је био Мурат“ и „овим нашим који нису у стању ни скуте да му носе“. Но, Турска је и у том поретку ипак само још један вазал. Ток времена донео је и Турској безбројне антагонизме који ће, када за то дође време, бити активирани зарад смиривања страсти и управљања тим огромним потенцијалом. Уосталом, „болесник са Босфора“, вођен својим самозванцима већ је једном сто година умирао а онда је готово нестварно у само пар година „прогутао“ сервираног Кемала Ататурка, све у славу „победе“ на Галипољу и за пар година од Отоманске империје настаде res publica, „ствар јавности“. У наставку, ређали су се заговорници модерне Турске али никада без будне „пратње“ Накшибендија, суфијских дервиша безгласног зикра, једног од дванаест темељних суфијских тариката са својих 11 постулата. Не могу да вам опишем каква је и колика разлика између погледа на свет људи који живе Хуш дердам и чувају чак и дисање од немарног и ових сподоба које вековима „воде“ Балканске прћије типа „зато јер сам паметан“. За потребе актуелног управљања прагматични неоосманизам има своју употребну вредност али на дуже стазе засигурно се неће толерисатати религијске импровизације. Жељени концепт „стратегијске дубине“ као примарни наратив (наравно декларативне као и свуда) турске спољне политике подразумева пуно тога а за потребе одржавања регрутног потенцијала по дубини брижљиво се у јавном наративу негује теза како је судбина Отоманске империје запечаћена на Балкану. И Некшибендије и сви упућени, свесни су да се о статусу Отоманске државе Балкан питао исто колико и Маурицијус али је за подргејавање пажње јавности ово сасвим довољна и врло „логична“ теза.
Ердоган је актуелни видљиви „врх копља“ али је то копље брижљиво ковано деценијама. Тургут Озал, сасвим „случајно“ председник са заклетвом од истог дана када је пао Берлински зид, са сопственим визијама развоја турске спољне политике вешто је искористио моменат распада Југославије и избегао идеолошке и замке неоосманизма али даље репозиционирање у међународним односима Турску може, дугорочно, јако скупо да кошта. Инсистирање на исламизму, последично даје простор поновној масовној христијанизацији на другом крају Европе а тако јасно дефинисање полова на искључиво религијској основи води само у једном правцу.
Наравно, то не би била озбиљна кухиња да нема и посластичара.Турска је са југа вазда била жељени партнер Бритима на северу. На тај танак лед су пар пута брутално гурани да би у леду пропадали „наивни“ Германи. А такви какви су и ти Германи за сада морају да постоје јер нечим мора да се попуни простор а не само време. Тако је исти режисер кројио и Ататурка и ово што данас видимо на политичкој сцени Турске. Погледајте само како су Турци спасили образ Бритима неки дан. Турска је забранила британским ратним бродовима пролаз у Црно Море ! Није-него. А куд би Брити са те две барке, докле би стигли? Боље је овако. Ето, они су хтели да помогну Укрима ал им ти безобразни Турци то нису дали. Чуо сам неки дан једног руског адмирала како се грохотом смеје.
Са друге стране Русија има масу својих интереса због којих може да се поиграва са Турском и Балканом по потреби и до бесвести. За почетак, преко вешто контролисане ЕУ политике према Турској и врло резервисане и строго надзиране другарице фрау Ангеле Меркел, Русија је у координацији са Англима и заједничким прекоокеанским колонијама успела да трајно потисне идеју о томе да је Европска Унија способна да у своје редове равноправно интегрише једну муслиманску државу. Русија је чекала и дочекала да потупно релаксирано и званично себе представи као „руску цивилизацију“ коју чине руско православље, руски ислам, руски будизам, руски народ и језик, остали аутохтони народи и језици у Руској федерацији, затим простори руског света (Русија, Белорусија и Украјина) као и руска дијаспора. И као што је исправно на свој начин констатовао луди камерман мој другар што ме избегава – „Да је опстала „српска цивилизација“, дакле српска држава, а не Југославија, да су остављени српско правоверје, српски ислам, српски католицизам, српски будизам, а не само српски комунизам и српско православље, Србија би данас била велика као и Русија... Али Србија је имала превише малих владара да би остала велика“. Са друге стране, да би трећи Рим постао царство свих са троном за једнога мора да постави кров за све. И ето доктрине у оквиру које може да се породи и један крислам.
Сада вам је јасно да је Србији пре много векова у овом удруженом злочиначком подухвату укинуто право да буде држава свих њених грађана које право су „велики“ уредно за себе задржали јер би другачије и ти велики нестали у бесконачним унутрашњим сукобима и немирима. Том одлуком створена је основа за непрекидне националне и међу-религијске сукобе и ратове и константно девастирање земље и народа. Та одлука и сви ти који су пристали да је спроводе коштала нас је 60% становништва само у прошлом веку ма колико се разни пурпурни монсињори Ћулибрци трудили да тај број умање. Све то има и бројне последичне процесе али о томе ћемо неки други пут.
Управо на тај и такав политички контекст пристали су сви до једнога партијски и политички руководиоци Србије до којих вам сећање досеже, независно од идеологије, времена или порекла. Управо због тога је, због малог простора и тесних међунационалних и конфесионалних веза, за управљање државама Балкана, како новим тако и старим, најбитнија (видљива) политичка позиција у оваквом захвату вазда била позиција лидера националне опције а не ко је премијер или председник. Сад погледајте уназад „судбине“ и биографије свих националних „лидера“ којих се сећате, не само код нас већ и у окружењу. Видећете да су они и тај „посао“ који су обављали одувек били неупоредиво важнији од тога ко је у том моменту био на формалним позицијама власти. Видећете и да су сви до последњег континуирано „палили“ народ, дизали тензије, свађали људе, претили кашикама а онда све то лепо наплатили и волшебно преживели све „нападе власти“, „недаће“ и „јаде“, чак и „тешке“ штрајкове глађу а да су сви који су срцем ушли у те приче листом побијени или су страдали „у присуству власти“. Све Цркве и сви лидери верских заједница у својим срединама у свим балканским државама се већ вековима саврешено уклапају у овај концепт и супротно ономе што се народу сервира, сви они међусобно савршено добро сарађују, баш као и политичари.
Остаје да разумемо и за нас битан део рама велике слике овог времена у коме се још увек копрца географски појам – Србија, где је без нашег знања и воље одређена судбина свих балканских држава. О томе је недавно све рекао Тимоти Лес - „Кључ последње реорганизације Балкана у региону бивше СФРЈ. САД се неће противити уједињењу Косова са Албанијом и Прешевском долином, нити Српској „анексији“ Севера Косова, заправо би се вратили у стање пре админситартивне одлуке за време СФРЈ, када је то био део друге области, Рашке или Санџака ако питате Бошњаке. Тако Косовски Албанци не губе ништа, а Срби добијају сатисфакцију. САД неће дозволити да се територија босанских Срба уједини са Србијом, већ ће инсистирати да Срби у Босни и нпр. Албанци у Северној Македонији имају гарантовану самоуправу у оквиру постојећих држава, кроз укидање граница у оквиру интегративних процеса западног Балкана. То ће у наредној фази у балканској историји значити да ће се Срби и Албанци приближити циљу о националним државама, где нико неће бити задовољан због компромиса, а велике силе ће стабилизовати Балкан. САД ће дати гаранције за нови поредак, Русија ће „зауздати“ амерички утицај јачањем свог у Србији и код босанских Срба и дозволити да Бошњаци добију формалне гаранције Турске. Балкан улази у реорганизовање, то је крај постјугословенског простора, Србија и Албанија проширују своје границе, а Срби из Босне и Албанци из Северне Македоније дефакто признање. Наведени процес ће значити да САД одустају од „противљења“ мењања граница, Русија ће подржати одлуке Београда. Нови поредак неће решити све, али ће дефинисати проблеме који ће се решавати у наредној фази Балканске историје.“
Тако говори Тимоти, али треба да знате да је то исто својим речима рекао и Сергеј Лавров када је после састанка у Скопљу објаснио да не зна шта Срби хоће и о каквим разменама територија се прича али и када би „сви народи разменили територије међу собом и даље би био Отворени Балкан“ те да ће „подржати размену територија ако је то у интересу Београда и осталих земаља“. То у ствари значи да ће се безпоговорно остварити идеја стварања националних држава на Балкану али практично без граница а самозвани је то већ на свој начин представио и „објаснио“ као бенефит за Србију. То значи да ће сви моћи да продају своју робу у Србији, да раде, купују земљу, некретнине и другу имовину и бораве у Србији а Срби ће моћи на одмор у Албанију, ако ’оће. А „Отворени Балкан“ националних држава без граница је заправо лабава Југославија, без формалног имена. И тако, Југа је умрла, живела Југа!
Наравно, суптилни Руси уредно су и тај део кохабитације „пребацили“ на нејаког самозваног – они ће подржати сваку одлуку Београда а сви знају да политички Београд у међународним односима de jure и de facto – не постоји. Србија, као ни све друге државе у окружењу (а и шире) немају своју спољну политику. И ту нас лажу. Тај већ скројени договор је оно што се већ годинама спроводи, све друго што нам причају је бљутава лаж, мазање очију и куповина времена до коначних подела смишљених за „ову фазу Балканске историје“, како то рече Тимоти.
Потпуно пристајање на спровођење овог договора је „тајна“ самозваног и његове „успешне“ владавине и међународне „каријере“. То је оно на шта је „пристао“ у име свих нас када им се заклео на верност. Заузврат добио је простор за сликање са свим тим „пријатељима“ странцима и право да у унутрашњој политици чини шта год му падне на памет. Што се тиче Србије, све што треба сада да уради је да народу „објасни“ како је све то једна велика победа за Србију а не класична велеиздаја с пуним предумишљајем. Ови игрокази на северу Косова служе само за унутрашње политичке прилике и за потребе драматизације те да се створи потребна тензија да се већ скројено коначно решење представи као „воља народа“ и „историјски допринос миру“, по могућности и да се „освајање“ севера Косова припише „ратним и дипломатским вештинама“ самозваног. Него не знам само како ће самозвани и сви ти његови договори да изађу на крај са оном поруком која звони ових дана са Косова – „НИЈЕ ЗАВРШЕНА ОВА ИГРА, ИМА СРБА И ЈУЖНО ОД ИБРА“. Ако је по логици свих његових политичких претходника и целокуне историје за те Србе предвиђен је „дар“ из Београда.
А анестезирање је опака наука – као народ „одћутали“ смо и погроме жртвованих несретника и губитак 200 манастира и владичански дарежљиво поклоњени Томос и правосуђе и полицију и позивни број и Газиводе и Валач, електроенергетски систем и катастар и матичне књиге и признали смо супремацију врховног суда тзв Косова и сад тај суд по том предатом катастру „по закону“ преписује имовину, цивилну заштиту и 751 Србина по списку који су по том списку хапшени, пасоше, дипломе, личне карте, укупно преко 25 надлежности државе Србије али се сада уредно гнушамо некаквих таблица. Него шта вели врли уснули Патријарх – јел спремио још неки Томос за још неку православну Цркву у формирању ?
И опет, ваља да вам поновим – колико год све ово што јесте и што се дешава било драматично, тешко, опасно или једноставно неразумљиво, важно је да знате – циљ нису ни територије, ни богатства, ни власт, ни империје,... Искључиви и једини циљ свега што се дешава је – људска душа ! Ваша душа !
Кад све ово схватите видећете да је Србија у свом том замешатељству тачно на оном месту где је била и 1389. године. Тада је, за потребе креирања новог турског естаблишмента осмишљен низ сукоба који је кулминирао бојем на Косову.
Термин и „детаљи“ и тада су договорени у Бечу где је као основни задатак постављена потреба да се Турска дефинише као велика војна сила која може да одговори „потребама“ организације тог дела света у наредних 500 година. Договор за саму битку организовали су и спровели тадашњи зналци тајних знања а Србима је „запало“ да, политички, војно и историјски потпуно бесмислено изађу на мегдан тада најбрже растућој војној сили у том делу света. И опет погибељ и опет страдање. И тада су подмукли политичари пристали на већ направљени договор а до народа је као и увек било само да простодушно изгине. Тако је и било. Спроведена је масовна и обавезујућа мобилизација, војске су изашле на мегдан али је овај пут у самом току битке нешто пошло по њих наопакао. Бар на кратко. Једини који није пристао на пуко извршавање постављеног задатка а опет, потпуно свестан договора као и последица свога дела, био је Милош Обилић. Србски племић, врстан официр, зналац више страних језика попут персијског, грчког и турског, одличан стратег, картозналац, познавалац древних наука и искрени верник. То је тај Обилић за кога је „наш“ самозвани рекао да Мурату „није ни скуте да му носи“. Тај Обилић је одлучио да бар једном неко негде уради нешто мимо тих њихових договора и са својом тешко оклопљеном коњицом, умивен у дивној души и при чистој свести стопљен у само једну тачку којој је само вечност мера, разбио је турске редове, пробио се до четири царске заставе турског Султана и убио га. Пала је бела султанска застава исписана златним словима. Запањени и унезверени вечити „контролори“ свега и свачега и тада су, као и сада, са безбедних позиција пратили шта се дешава. Упућени у договор и свесни шта је Обилић управо учинио брже боље су почели да смишљају како да се извуку из непредвиђене ситуације. Блазирани преосвећени и монсињори су и онда, као и сада знали истину, али су и онда као и сада одлучили да ћуте и шире и „аминују“ лаж. Лаж је да је Мурат убијен преварно, убијен је у јуришу Обилића, који је себе свесно жртвовао верујући да ће тим чином попут Ахиловог, надживети недела презрених политичара. Са њим је страдао и Косанчић Иван и најбоље србске велможе. И сви су знали за договор и сви су одабрали часну смрт а не сотонске договоре огавних политичара.
Слава им !
И то све Обилићу пурпурне мантије никада нису опростиле. Одлучили су да га „сместе“ у замагљени део „можда је постојао“ историје и одредили су да га време поједе. Али ни мртав јунак вам се није дао, гмазови грамзиви и гримизни. Ваша имена више нико не памти, а у њега се сва Србија још увек куне. На крају времена Обилић ће да постоји а од вас ни тај прах у коме сте неће остати. Одредили сте и да од њега „направите“ подлог убицу који је преварно убио Мурата а не неустрашивог ратника и чојственог племића какав је заправо био. Обилић је изашао из тог њиховог језивог договора и са својом браћом витезовима својим животом и тим последњим јуришом овековечио своју жељу да бар једном један Србин каже и покаже свим тим огавним политичарима ко је ко и шта је ко. Страдао је али планирани историјски исход боја није променио. Бајазит је, видевши шта се догодило уз дозволу присутних шаптача одамах дао налог да се погуби његов брат Јакуб, проврођени Муратов син и законити претендент на престо и тако се занавек „овенчао“ славом братоубице која га и данас прати у Турској. И србски кнез је био пренеражен оним што се пред његовим очима управо догодило. Покушао је да ван бојишта, у порти једне цркве, издејствује нов договор али је равнотежа морала да буде успостављена. За Муратову, Турци су узели Лазареву главу. Са Лазерем је страдао и Топлица Милан. Остатак Бечког договора је уредно испоштован. У само месец дана у књигама тако ненаписане историје, племенита, ружама загрљена, Оливера Лазерева кћи предата је у Бајазитов харем као део договора и залог миру а малолетни Стефан потписом потврђује свој и статус Србије према Османлијама за векове који су уследили. Турци су добили политички простор за креирање своје најпознатије династије и даљу експанзију, Европа је добила сталну претњу са истока, Лазрев син Стефан добио је пар деценија да консолидује државу а Срби су добили Косовски мит уместо Косовске Истине. Косовски мит је прерастао у Косовски завет и као такав је непремостива категорија и усуд за сваког и сваку србску политику до данас. То је подразумевало и креирање нове тежишне тачке комплетне историје Срба јер је за потребе устоличења Немањића а потом и Косовског мита, плански деградирана и практично избрисана обимна и врло значајна историја Срба пре тог времена, говори се о чак 42 династије које су волшебно „нестале“ из писане и неписане историје а Бог зна да тога има још онолико. Из истог разлога, по класичним принципима комплетирања црно-беле слике, креирана је и лаж о наводној издаји Вука Бранковића. Бранковић је заправо остао до задњег часа на бојишту и није се предао, већ је био великаш највишег ранга кога је у борби заробио Бајазит. Скончао је у туском казамату пркосно непристајући на било какав договор сем коначног договора са Богом самим. И то пурпуни не праштају. Они за себе вазда присвајају ексклузивно право да одлучују ко ће бити ко у тој крвавој представи коју зовемо историја. Бранковићу су доделили улогу издајника, на правди Бога у чије име гнусно лажу да проповедају јер лаж уз Бога Истинитога никако не иде. И сви ти кривоклетници од тада до данас знају сву ову истину и опет ћуте. Зато, није мањи њихов грех који о истини ћуте од греха њихових предака који су лаж осмислили.
Са друге стране, затечени у ситуацији али јако вешти у реализацијама, тихи шаптачи показали су како се лако решава и проблем изненадне и непланиране смрти једног султана. Замањен је лагано, као да није био један од најмоћних људи тог времена, јер „власт у трену заборави умирућег краља“. То је била лекција за буквар коју је добро запамтио сваки будући иоле писмени самозванац из које год пирамиде „власти“ био, световне или религијске. Једноставно, нема таквог који не може бити замењен преко ноћи и сви то одлично знају, зато су тако мирни, безлични и бљутави када их као на поводцу спроводе по тим њиховим ходницима времена и подрумима „знања“. Ово што гледамо по телевизијама, медијима, то што драме по новинама,... Све је то само мање више лоша глума намењена широким народним масама.
Инжењер је и за сву ову косовску трагедију имао своју мисао – „А да није те битке, на чему би стајали као народ, шта би учио Србски ђак. Сваки народ има неку своју крв, свуда неке јуначке погибије, страдања,...“.
И одувек су сви Србски Обилићи гинули од турске, швапске, арнаутске или чије год хоћете пушке али је муницију за погибељ свих наших Обилића достављао издајнички Београд. То вам је политика.
Све ово знао је и Његош и то по старини а не по школи Петроградској. Зато је себе и своје перо у том раскораку од Венца до Луче, у спознаји шта је политика и коме политичари, „Бог вас клео проклети изроди“, заправо припадају, посветио том храбром Обилићу. Од Његоша оста записано – „Што други главари нису погинули уместо тебе, где би нам био крај“. А када се обраћао свим тим самозванцима и онда и сада рекао им је – „,Су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге Србске витезове који живе доклен сунце грије? Обилићу ко ти не завиди, ти си жертва благородног чувства, војиствениј гениј свемогући“. Зато му је и у сан долазио и из сна се Његош са стихом враћао – „Сањао сам ноћас Обилића, Боже драги, љеп ли је“. Његош нам је Обилића исклесао да га чујемо и запамтимо због ове истине што сам вам овде написао и да грешни и обневидели какви тужни јесмо ни њега ни све друге Србске Обилиће не мешамо са тим огавним политичарима. Зато је Обилић трагични јунак косовске мисли а Његош у свој тој спознаји баш то исто. Отуда у граду од дрвета и камена заиста то слово на споменику. И нека је.
Народ је сву ту истину записао у срцима, исплео у ћилимима и овековечио у географским појмовима. Зато је у Његушима код Цетиња Облића пољана, на Косову варош Обилић а чак и овај туђи Београд има Обилићев венац. А ти, народе мој, гледај и слушај све те који су одабрали да сву ту истину одћуте.
Што рече онај страни глумац – „Истина је скуп поклон, не можете је очекивати од јефтиних људи“.
И доста је за данас политике и дијагноза. То све ионако нема везе са људима.
Сад ћу наставити од ономад оно за добро јутро и добар дан,…
Видели сте добро јутро, онда сте срели и добар дан, сада загрлите добро вече.
Сетите се како је то лепо када је вече добро. Видећете да и ви можете и умете да вече неком учините добрим са те две једноставне речи и реците то онда сваком на кога вечерас наиђете. Па кад сретнете истог човека коме сте тај дан рекли и добро јутро и добар дан и добро вече, погледајте га и знајте, можда сте баш ви баш том човеку овај дан и ово вече учинили лепим.
Велика је то ствар у животу људи.
Пригрлите онда то и то ће онда пригрлити и вас.
Добро вече, Србијо!
Oстале текстове Бранка Вељковића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
