Председница руске „Фондације за проучавање историјске перспективе“, доктор историјских наука, инострани члан САНУ-Наталија Алексејевна Нарочницкаја, говори о разлици у погледима на свет зараћених страна, о природи схватања света, узроцима сукоба, могућностима и условима за њихово превазилажење.
Разговарао Петр Давыдов/ Превод Драган Николић
Наталија Алексејевна, сада, током ратних дејстава у Украјини, чујемо од обеју страна, да они ратују испуњавајући заповед о љубави ка ближњем свом. Ово је збуњујуће, а у стварности се дешава да се хришћани боре против хришћана, трудећи се да испуне Јеванђељску заповест. Да ли ви то тако видите?
-Разлика је у томе, да они који се боре на супротној страни, не бране Украјину, свој дом и свога ближњега, већ бране најдубље антихришћанство. Узмимо оне који су „идеолошки најмотивисанији“ на тој страни-то су нацисти, а не браниоци свога народа. Погледајте њихове тетоваже, погледајте књиге које носе са собом-зар мислите да су то православни молитвеници?! Нимало. Садржај ових књига и памфлета може одушевити и Гебелса. Кад видите тетоваже „борци за слободну Украјину“, и прочитате њихову „литературу“, дођете до закључка-да ми имамо посла са отвореним сатанистима. Тако да говорити о томе, да супротна страна испуњава заповед о љубави ка ближњем свом, апсолутно је некоректно. Најпре би се могло сматрати, да се највећи део Украјинаца налази у заточеништву антихришћанске идеологије, неки од њих се носиоцима ове идеологије подчињавају из страха, безнађа, безизлазности, али смо ми дужни да признамо: да је део нашег народа стваарно поражен од те убиствене псеудорелигије, која је у своје време преокренула немачку нацију у хорду убица. И због тога се немачки народ, до данашњег дана, још увек стиди.
Али, како је ово постало могуће, да тријумфује нацистичка идеологија у народу који је заједно са браћом по оружју ослобађао себе и друге народе од фашизма?
-Ја сам већ говорила о томе. Ове је слично Каиновој љубомори према Авељу; грех гордости који је гурнуо Каина на убиство брата и који је постао познат у читавом хришћанском свету као братоубица, то је први страшни грех човека на земљи. Баш таква ирационална љубомора, ка руском свету, царује сада у Украјини.Према свету који не могу да сустигну, јер је то превише за њихов болесно-завидни поглед. Тај свет је за њих велики и јак и неодољиво неприступачан. За њих је тај свет, откинути део њиховог “Ја“, и он је препрека њиховој амбицији да се постане оно што је постала Русија. Говорити о разумним аргументима у корист теорије о надчовеку-Украјинцу-унијату, расној чистоћи, ја мислим, да нема смисла: на почетку смо се смејали над „галицијским пореклом Христа“ и другим бисерима пропаганде који су захватили Украјину, али сада-није до смеха: ми видимо њене крваве плодове. Ми смо за њих „москаљи“, и сагласно овој идеологији, ми се јављамо као презрена мешавина монгола са угро-финцима, а они су истински аријевци.Сетимо се одвратне сличности ове „теорије“ са расном доктрином нацистичког рајха, сама „етнологија“ је апсурдна и антинаучна. Ако се нешто и негде више мешало, мимо идеолошких мозгова, то је на југу Русије: номади-монголи су се, као прво, у нашим јужним степским крајевима, населили без нарочитих препрека. А, север са непроходнм шумама, снежним наносима, где су се , између осталог, пресељавали руски људи из јужноруских земаља, спасавајући се од освајача којима је Хорда наметнула данак- тамо се нису населили. Захваљујући исељеницима са југа Русије појавила се нпр.Вологда: овде је средином 12.века прподобни Герасим, пришавши из Кијева, основао манастир. Да ли су ови свети,уопште, разматрали своје „аријевство“. Страшно је што су их потомци издали, како њих, тако и себе. Страшно и дивље.
Произилази да ми не ратујемо само за повратак својих територија?
-Несумњиво. И такође, не само за ослобођење руских људи од геноцида, ово је конфронтација на ширем плану. Да, ми ратујемо са нацизмом и сатанизмом које Доњецки и Лугански рејон нису прихватили. Са наше стране, уз такву горчину, сачувана је природна потреба и стремљење да се остане хришћанином, руским човеком. Колико смо ми отворених понижења и увреда претрпели! Када, почевши од дечјег вртића, децу уче, да су Руси безвредни, агресивни, зверски људи, који живе у мочварама, пијанице које не умеју ништа, осим, да освајају туђе земље-време је било да се то оконча.
И не само то: доказано је да је НАТО спремао рат, на нашим границама већ су били размештени ратни авиони и летели су извиђачки авиони са прецизним системом борбеног навођења. Рат-напад на Доњецк и Луганск са истовременом блокадом Придњестровља већ је био спреман. Да ли смо ми били дужни да чекамо њихове ударе? И нема потребе да се претварате , као да су санкције плод „праведног гнева“ „целог цивилизовано света“ на руску „агресију“ против „слободољубиве“ Украјине: сви ови „пакети“ санкција били су припремљени много пре почетка специјалне операције и били су нам познати још у јануару 2022 г. Ако се територија Украјине претворила у песницу за напад НАТО-а на Русију, онда је наше противдејсто потпуно логично и са војне тачке гледишта.
Још коју реч о разлици у идеологијама. Да ли је неко, негде, са наше стране позвао на истребљење Украјинаца као народа? Да ли је неко говорио о њима као о другоразредном народу. Гранатирали су Доњецк притом убијали и децу од 8 година, а да ли су ту децу, у доњецким школама, учили да мрзе све Украјинце? Да ли су их називали другоразреднима? Нису, али су са горчином и огорчењем осудили бандеровску идеологију која је отровала украјински народ. Никада руском народу није била својствена ароганција према другом људском бићу и осећај супериорности над другима. Чак и за време Великог Отаџбинског рата се наглашавало да ми не ратујемо против немачког народа, већ против немачког фашизма! Моцарт, Бетовен, Шилер, Гете код нас нису забрањивани...Између осталог, ми смо тада ратовали против фашистичке Немачке заједно са Украјинцима. Ово је познато свима-осим Украјинцима?
Да би се оправдала логика одвојеног постојања Украјинаца од Руса, потребно је лишити себе разума: осмислити нову антропологију, историју, географију, религију. Нека буде да и у таквом бунилу-само тако може и да буде, да се на таквој основи може градити идентитет. Ми, а имам у виду и Украјинце и Русе, данас ћемо пожњети крваве плодове те Каинове љубоморе, која је осуђена као пропала верзија украјинства заснована на антимосковизму. Ми, а пре свега сами Украјинци, постали смо њене жртве. Какве су последице за Украјину: деиндустријализација, лумпенпролетеријат, деинтелектуализација бивше републике која је владала моћном индустријом, науком, пољопривредом, на крају- крах украјинске државности. Рекло би се живи дуго и напредуј. Победиле су необуздане амбиције, само да се не буде Русија, само да се буде против Русије. Љубав ка своме-није мржња ка другоме, то један од закона „руског света“ који је отворен за свако добро, било оно са Запада или са Истока-потпуно је одбачен од нацистичке идеологије која влада у Украјини. Уосталом, није то само у Украјини, него је исто то и на Прибалтику.
Како објашњавате умешаност западних држава у „унутрашњи спор међу словенима“?Да ли је то посебна брига за Украјину? Да ли је то искрен осећај и жеља да се помогне њеном народу?
-Запад је потпуно равнодушан према Украјини. Већ је неколико пута јавно речено да за „цивилизовани свет“ овај рат има егзистенцијално значење. Запад схвата, да је наша победа претња њиховој филозофији напретка која је наметнута целом свету., затим-претња њиховој интерпретацији будућности човечанства без икаквог моралног смисла историје и живота, као и техничког напредка без моралних циљева. Грех је једнак врлини, лепота је исто што и ружноћа, конфузија и уништење свих вредности и морала, то је изазов за породицу као такву, као и за богомдану природу човека, то је идеал постмодерне филозофије која влада на Западу.
Ми смо за њих постали јеретици. Но, како смо овладали савременим технологијама, користећи плодове научно-техничког развоја, ми не вучемо у средњовековље, већ чврсто стојимо на очувању тих вредности, захваљујући којима смо, сви ми, укључујући и Запад, родили велику хришћанску културу, нашли смо смисао историјског живота и отелотворили хришћански идентитет у националном животу. За нас , чак и после 75 година принудног атеизма: вера, Отаџбина, част,дуг, љубав-нису архаизми, већ морални стожер и звучна виљушка за мерење смисла и оправданости нашег постојања.“Тражи прво Царство Божије, и све ће вам се ово додати“ (Матеј 6:33), но до овог тражења треба разликовати добро и зло, грех и доброту, видети границу међу њима. То је данас побуна против идеолога постмодернизма и тзв.отвореног друштва, овим се и објашњава историјски агресивно одбацивање Русије и руског света. Западна цивилизација је издала своју сопствену велику историју и културу, потпуно раскинула у својој идеологији са својим хришћанским коренима и Јеванђељским заветима. Има у томе нечег сличног са односом бољшевика према вери, а то је њихова луда мржња према њој. Са том мржњом су покушавали да унише сваки траг о Христу у нашој земљи.
Ми смо некако успели да то превазиђемо. Бог је помогао да се превазиђе ова антихришћанска ноћна мора. Да ли за западни свет, по вашем мишљењу, има наде?
-Несумњиво, нада остаје. Не треба мислити да је цео Запад изгубљен, такав утисак може да се стекне, наравно, ако читате мејнстрим медије који су потпуно под контролом постмодернистичких идеолога. Али, ми добијамо много писама подршке од интелектуалаца Западне Европе и САД-а, где видимо бол људску због губитка хришћанске основе и њихове жеље да се боре за хришћанство, потпуно разумевање и подршку за Русију у тој општој, по њиховим речима, борби. Верујте, ово нису само велике речи, већ и више од тога, није то уобичајена љубљазност: људи пишу и говоре о томе како су стварно страдали и због чега су озбиљно забринути. Можемо смело казати, да се хришћански Запад, данас, стварно налази под окупацијом од стране моћне транснационалне постмодерне кохорте: и не само у мејнстрим медијима. То што се дешава у образовним установама, на универзитетима, сведочи о глобалном нападу на хришћанске вредности, на разумевање и схватање о човеку, што је био случај у свим цивилизацијама. Оно што тамо уче је ужасавајуће, а у шта се претворила уметност, западна књижевност, позориште?
Они, тамо, чак класике исправљају, свуда тумачећи хероје, замењујући и изопачујући њихове мотивације. А руску културу и велику руску књижевност просто забрањују-јер у њој постоји морална дилема која је главни нерв. Знамо да је таква била и велика класична Западноевропска књижевност. Њу ,такође, етикетирају као нетолерантну и застерелу.
Познато је, да на Западу примају само оне који просипају помије на Русију и Русе (било да правдају своју срамну „емиграцију“ или да одрађују грантове). Ево , баш овако је нпр. завршио своје писмо професор којег познајем из Париза: „ Да живи слободна Француска, да живи слободна Русија!“. Он редовно објављује на интернету своју визију украјинског сукоба и на моје питање да ли ће имати штете ако ми преведемо и објавимо његов текст, он је одговорио:“ Част Француске је скупља!“ Такве речи уливају наду у прочишћење и препород.
Ако се то не деси, онда ће наша Русија, европљанима, сачувати њихову сопствену претходну културу-Шекспира и Шилера, Флобера и друге геније, али до тада, ми смо, наравно, дужни да сами останемо верни својим темељима, православном схватању дуга човека према Богу и људима, тим вредностима које су нас покретале вековима. Недавно ми је један немачки новинар са огорчењем признао да су из школских програма, у току неколико деценија, избачена најбоља дела немачке и светске класике, замењујући их неморалним модерним занатима. Иста ствар се дешава и у другим земљама некада истински цивилизованог западног света. Садашњи лидери Европе немају ништа заједничко ни са историјом ни са културом својих предака. Њихову срамоту не чини само њихов ниво образовања – много више збуњености и горчине изазива њихово параноично уверење да су у праву и да су непогрешиви, као и одсуство жеље да некога разумеју а, и да поштују друге цивилизације. Искрено се надам да ће Русија коначно и заувек победити искушење да се „ увек и у свему учи од Европе“. Шта научити од „колективне Грете Тунберг“, шта научити од фанатичних и престарелих тинејџера? Ево због чега једна од главних битака иде кроз школу, кроз систем образовања, и не дао Бог да ову битку изгубимо.
-Аркадије Остаљски, светомученик, који је убијен на Бутовском полигону 1937 г., „волинскиј Златоусти“, како су га називали, писао је:“ Никада нећемо заборавити свети Кијев; никада и ви, непријатељи Русије, нећете успети да га учините неруским, неправославним. Без обзира колико вичете, без обзира колико сте свирепи, али није дато вама, проклетим трутовима, да разрушите од Бога дану тврђаву!“ Није само једном било казано, да предаја исконских руских земљи „новим државама“, међу којима је и Украјина, је грешка бољшевика. Ево: због чега је пад Лењина био баш код „трутова“, а не код нас?“ „Трутови“ су дужни да поставе златне споменике Уљанову-Лењину по читавом ободу данашњих граница и да играју око њих као шамани око тотема. А ми смо принуђени да његове фантазије исправљамо нашом крвљу.
-Између осталог, ваша изрека је савршено праведна и пробудила је у мом сећању један случај. Као члан мале делегације Државне Думе, ја сам као посланица била у Естонији где сам водила званичне преговоре са Одбором за међународне односе Скупштине Републике Естоније. На крају посете имали смо неформалне разговоре са бившим председником Естоније-Ленартом Мери у његовој дачи на мору. Разговор је био интелектуалан са прикривеним пецкањем и боцкањем. Тада сам ја са саркастичним тоном бранила позицију да је Естонија добила од бољшевика независност у складу са Лењиновом националном политиком и врло логично би било да сачувају споменик Лењину, а не да их руше. На ове моје речи он ми је, такође, саркастичним тоном одговорио:“ А, ми их у души још увек чувамо!“ Цинично...И у Естонији и у Украјини уништавају све комунистичке споменике али не због мржње према комунизму! Њима је потребно да обришу сваки траг заједничке прошлости наших народа.
Ја сматрам да је предаја руских земљи новоствореним републикама, под окриљем националних елита које су биле непријатељске, љубоморне, незахвалне, један од трагичних чинова револуције. И баш због тога је распеће руске национално-религиозне православне основе Русије и подела земље по национално-религиозном атрибуту, главни злочин ватрених бољшевика који су носиоци верзије најекстремнијег комунистичког пројекта мржње према православљу. Да не говоримо о томе, да у свету нема пример успешних федерација које су биле створене поделом пређашње заједничке вишевековне државе. Док, напротив, уједињења се дешавају и бивају успешна и одржива.
Што се тиче уклањања великог броја споменика првим бољшевицима-рушитељима Русије, оно се свакако смањило. Ако се и чувају и постављају нови споменици советској историји, то су ипак друге линости-ствараоци, браниоцима земље и ратницима. Ја сматрам, да је у самој Русији најважнији задатак, не објашњење односа о прошлости, (сетимо се да нација није могла 90-их да се усагласи ни по једном питању из прошлости, садашњости и будућности, и само је низала губитак за губитком)) већ уједињење око задатака будућности. Није нам потребно ново цепање, потребна нам је заједничка нит наше многострадајуће историје. Прво заједништво, прекинуте заједничке нити руске и совјетске историје које је било очигледно, рекло би се да се десило за време Великог Отаџбинског рата, када нас је задесила највећа претња по наш опстанак у светској историји. Тада су се заједнички борили против заједничког зла и они који су револуцији аплаудирали и они који је нису прихватали и страдали од ње. У томе је и величина националне самосвести, јер се у том случају човек не руководи тренутним емоцијама, већ ретроспективом и перспективом своје Отаџбине. Сетите се како је Рахмањин до изнемоглости држао концерте, а хонораре је слао у СССР, колико је генерал Деникин бринуо због напада хитлеровог рајха на нашу земљу. Мени је лично причао академик Никита Иљич Толстој (праунук Л.Н.Толстоја) који је одрастао у предратном Београду, да међу руском емиграцијом у Србији „поражени“ који су желели пораз Црвеној армији, било свега 15-20%, остали који су мрзели бољшевике желели су победу Совјетске стране коју су у било ком облику сматрали својом Домовином. Ето шта је уједињен народ који страда заједно са Русијом, па макар она тада била и совјетска.
Спор о томе , да ли је наша држава у то време била добра или лоша је неумесан, због тога што универзални изазов није био уперен на државу, већ је био уперен против Отаџбине, и то се на такав начин гледа и схвата: држава је увек грешна и несавршена, Отаџбина је схватање ближе религијском разумевању. И тада су схватили да ако не заштите државу, пропашће и Отаџбина-неће бити никакве Русије. Нису ратовали против СССР, стремило се баш на уништење Русије. Радило се о тоталном „укидању“ свега руског и превођењу народа у материјал. Мислим, да чак и кратко упознавањем са нацистичком идеологијом врло добро сведочи о томе.
Ми смо се , апсолутно, са тим данас сударили: све те санкције, „обустављања“ итд., нису против Руске Федерације, већ су против историјске Русије и њене способности да опстаје пред изазовима од општесветског зачаја, против руске историјске личности са вечним самосталним тражењем смисла историјског бивствовања. Тако сам ја, давно, написала у својој главној књизи мог живота „Русија и Руси у светској историји“ и невеликој књижици „због чега и са ким смо ми ратовали“.
Што се тиче споменика раним политичким делатницима, мислим, да велику улогу треба да има просвећивање, квалитетно образовање и стрпљење, а и време.Сећи на пречац, журити и да при томе разбијете главу, мени се чини непотребним. Погледајте до чега је довео „Лењинопад“ у Украјини и у другим земљама, можда је допринео већем знању о својој историји или уважавању дореволуционарне Русије? Не, не: ово није била антиманифестација антикомунизма, већ парадоксално хистерична русофобија, са жељом да се избрише из сећања садашњих генерација, генерација које нису познавале предреволуционарну Русију, односно, да избрише трагове недавне заједничке прошлости. По плодовима њиховим познаћете ко су: сада је већ и Пушкин неумесан, и Булгаков, и Жуков, Конев-какве везе имају бољшевици са тим?
„Мир по сваку цену“! „Компромис!“ Да ли су умесни, сада, такви позиви?
-Што је већи компромис, више ћемо бити приморани да платимо. Уверавам вас. Биће по Максимилијану Волошину: „Предај нас у ропство поново и заувек, да понизно и дубоко искупимо грех Јудин до Страшног суда! „Ми смо дужни да схватимо-да су земља и народ осуђени, а ми немамо другог избора, осим да се боримо до победе.
Одбијање поштовања према другоме и мржња према њему као доказ љубави и поштовања према своме-зашто је то опасно, по вашем мишљењу?
-Много је тужно када видиш да таква земља преузима улогу Табакиног шакала и ову улогу у својој политици сматра достојном. Осећате гађење и сажаљење када видите да народ у својој историји не може наћи ништа друго осим зоолошке мржње према Русима и Русији, узимајући као основу за постојање своје државе десетогодишњу сарадњу дела њихове „елите“ са нацистима. Зар садашње балтичке републике нису могле да нађу достојније тачке ослонца за формирање националног пројекта и самосвести, него се ослањају на чаролију звану „ми нисмо Русија“. Мржња неће никакав плод донети. Коначно, десиће се пропаст-не само економије, што ми видимо у овим земљама, већ и деградација духовне и културне снаге једног народа који је упао у грех због мржње.
Да ли Русија правилно поступа у одговору на изградњу новог „Берлинског зида“ на западним границама, не затварајући притом своје границе-за све врсте визних ратова, остављајући притом могућност свима да дођу код нас?
-А због чега би требали да затворимо границе? За време СССР-а било их је срамота да на неки начин покажу (али не у свему) јадан и убог живот „социјалистичке победе“ будући да је био у супротности са прокламованом економском победом комунизма. Четрдесет година после Победе више није деловало убедљиво правдати сиромаштво као последицу рата. Сада је, напротив, могуће и потребно показати како Русија „вене под јармом санкција“, обнављајући притом своју привреду. Москва је пуна кафића, не можете купити карте за концерт, свима је у домовима топло, продавнице су пуне хране. Затварају се границе када имате од чега да се стидите, то ради Запад, који је себе сматрао обећаном земљом за становнике Русије. Каква је судбина свих врста „берлинских зидова“, ми знамо врло добро. Глупост и хистерија рођена из немоћи! Пустимо их нека живе и смрзавају, ако им се тако хоће. Многи посетиоци из ЕУ признају да је Русија сада много слободнија земља него што су сада европске земље. Међутим, ово већ давно није новост.
-Али за неке је то новост, посебно за оне који живе у Русији „под петом крвавог режима“ и разуме се, сањају да оду одавде. Како се односите према феномену „бегунац“?
-Не треба преувеличавати њихове размере.Након што је два пута за живота, нашој, једноистој породици погажена историја, можете се само чудити колико је велико јединство и државни инстинкт очувања нашег народа. Да, разголила се црвоточина и међу народом и међу елитом. Али ,ипак ,могуће је рећи да велика већина сународника не бежи нигде, притом жели да помогне својој земљи-било у трупама на фронту, било у позадини. Ја сам задивљена тиме, упркос моћној антируској пропаганди која траје годинама. Унутар Русије имамо толико много људи који нису подлегли пропаганди. Оно што се данас дешава има позитивне аспекте. Беже они који су 90-их усвојили идеал немешања у послове своје Отаџбине. Студенти који су се окупили у зиму 2021.године на улицама Москве са неким безсадржајним паролама, који и у садашњој ситуацији у малим групама, покушавају да ту и тамо неубедљиво протестују, учећи од истих људи који су их 90-их учили да презиру своју Отаџбину и њене „злочиначке империјалне амбиције!“ Ми сада жањемо плодове прошлих година. Жеља таквих њуди да побегну је потпуно природна, то је управо оно чему су их деценијама учили. Неки од њих-потрошивши сав новац, враћају се назад; неко доживи неподношљиво понижење у иностранству и схвати да тамо не воле руске издајнике, јер су Руси. Неки схвате да је Русија важнија него што су мислили, па се ,такође, врате; неки остану вођени слоганом „ubi bene ibi patria“ (где је добро,тамо је и отаџбина). Али нема сумње да ће им нова „patria“ показати шта значи „bene“ у самој стварности.
Све ово није ново. Али већина, мени изгледа, се моли за Победу. Са великим поштовањем се односи према нашим ратнцима. Сетите се како је Шарапов говорио: „Ја сам официр на првој линији фронта, ја нисам у складишту хране да се преједам“-такве речи људи, сада, веома цене., по мојим запажањима.
-Ипак, изазови са којима се Русија суочава су страшни. Да ли ми имамо могућности да их превазиђемо, по вашем мишљењу?
-Да, убеђена сам. Као прво, није први пут да је Отаџбина у опасности и Русија има искуства како да је превазиђе. Као друго, ми се, на крају крајева, изгледа ослобађамо од убилачке идеологије хедонизма-живот као извор задовољства. Таква друштва су увек у историји пропадала и исчезавала, сетите се само Римског царства. Ми се као народ поново присећамо правих вредности због којих су наши преци жртвовали своје животе-они поново постају примери које треба следити и на којима се треба образовати, а то је кључ Победе у изазовима. Као треће, цела наша историја доказује: ако руски народ сачува потребу за вером, а то се појавило после 75 година принудног атеизма, он поново и изнова пројављује невиђену силу духа и спасава од зла и беде, не само себе, већ и друге. Да вас подсетим на политички некоректног Честертона: “Да, много пута код Арија, код албигојаца, код хуманиста, код Волтера, код Дарвина, код свих њих, вера је несумњиво ишла ка ђаволу. И сваки пут су гинули ђаволи. Како је њихов пораз био потпун и неочекиван, ми се можемо уверити на нашем сопственом примеру“. Додаћу: и код нациста, и код НАТО-а, и код вредносно дегенерисаног нихилизма и либерализма. Данас се, по Честертону, „десило чудо-младе генерације су поверовале у Бога, иако су Га старе генерације заборавиле!“ Сада се одиграва конфронтација на егзистенцијалном нивоу. Ако ,ми, сачувамо веру, Господ нас неће оставити и удахнуће у нас дух непобедивог националног јединства, и можете бити сигурни да ће се чудо поновити које се већ догодило више пута у Русији, а на жалост њеним непријатељима! У ово верујем и то исто желим свима нама.
Извор: Правда
