Пише: Бранко Вељковић
Ја нисам сигуран да ти постојиш...
Док ово читаш, тачно знаш да баш на тебе мислим, зар не?
Јер ја, реч ... А ... а ти , , , ниси ти.
За разлику од тебе, у природи све постоји. Све што видите или осетите у природи стварно постоји и у том Божијем поретку сврха је у сагласју са формом и то је дивно. Док су човек и душа били једно, човек човека није могао да слаже јер душа душу не уме да слаже. Онда је човек изабрао другачије. Постао је једина врста која мисли да може да симулира сопствено постојање. Једина врста која може да изгуби своју сврху.
Човек је једино биће у познатом Свемиру које може само себе да слаже и да на крају поверује у сопствене лажи. Зато нам је Бог и указао да од свег зла које иде са палим анђелом обратимо пажњу баш на чињеницу да је пали „отац лажи“. Лаж је прва степеница на том путу ка суноврату. И ако и тражите жиг звери, тражите га управо ту! У лажима! Јер лаж је жиг који звер види у људима. По лажи он распознаје своје легије. Човек заправо лажима сам себе жигоше жигом звери! QR код је само још једна новотарија, материјална манифестација лажи, прилагођена за дигитално време неистине.
Онај ко контролише лажи у које су људи поверовали онда контролише и заблуде у којима живимо. Ко контролише наше заблуде онда контролише и цео наш пут. Човек је једино биће које може да нанесе зло другом бићу из сопствене врсте а да то учини због лажи које је сам умислио.
Врхунац неизмерне душеболести и глупости је што ти о којима вам сада пишем, наношење зла људима виде као – моћ !
Они верују да су заслужили ту „моћ“ јер верују да су овладали природом лажи, да су је подредили својим оболелим душама, амбицијама, интересима и нагонима. Жалосно је што у свету који не познаје Бога њихова лаж јесте лаж која „влада“ и то је онда пакао, јер пакао је свако одсуство Бога. Али све то није до снаге лажи већ је до слабости људи. Пред духовно јаким човеком лаж је немоћна.
Не разумеју „они“ да интелигенција оца лажи превазилази чак и поимање интелигениције сваког човека понаособ и свих људи заједно, икада. Чак,
немерљиве релације. И управо у човековом интелекту најлакше се сакрије онај који шапуће. Такав човек онда полети за земаљским амбицијама и поверује да је „зато што сам паметан,...“. Онда буде шта с таквима мора да буде,...
„Одлази од мене, Сотоно; ти си ми саблазан, јер ти није на уму што је Божије, него што је људско“ (Марко 8,33). Христ је то рекао Петру, ономе коме је рекао и:„Ти си Петар, и на овом камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати,...“. Христ је знао за Петрову посвећеност али је у том тренутку препознао и да Петар не види и не разуме Божији план за Божијег Сина и да је у том моменту, Петар, био онај кроз кога је говорио Сотона. Зато му је тако рекао. Човек треба да чува Бога у себи да би га онда Бог сачувао за себе.
Човек јесте крхо биће без одбране од духовних сила али није без браниоца. Верујући човек има најмоћнијег браниоца у свемиру. И онда, да. Кроз Петра је тада говорио Сотона и Христ га је прозрео. Дакле, могуће је,... Ако дозволимо да нам еродира наш духовни штит, да нас нагризу авети и пороци, амбиције и неиздржи, доћи ће онај који шапуће,... Он никада не спава !
А он је тај који „шапуће“,... Душеболни су они који га призивају.
Он диже царства и цареве, владаре и императоре. Некаква, „глобална влада“ је само вербална новотарија и примитивна флоскула за масовну употребу, пријемчиви ПР термин за напабирчене „експерте“. Истина је да од пада Адамовог постоји само један глобални владар и његови прстенови упућених. Можемо их за јавну употребу звати како год хоћемо али „они“ ће и даље бити то што јесу. И лако их је препознати јер се они не крију, као што не крију ни своје виђење себе и свих других. Примера ради, Британски „House of Lords“ као еталон за један од тих прстенова, није како се то лаконски преводи „Kућа лордова“ већ је по пуном смислу њиховог креатора то заправо кућа господара, јер им је дато да могу тако да виде себе. А сви остали су само присутна бића, некаква „House of Commons“, „кућа заједничких добара“ дакле „кућа“ обичних људи који чак нису ни људи већ некакво „заједничко добро“. Дакле постоје „они“ и сви други, „остали“, „обични“.
И немојте да мислите да то исто немамо и ми у свим својим окружењима. Ту, около нас. Рећиће, за ту врсту сагледавања непосредног окружења не требају нам тирански режими, британски марифетлуци или нацистичке идеологије и њихове тезе о „под“ и „над“ људима. Међу нама су људи који су потпуно истог назора као и нацисти што су били. Колико истих таквих и ми гледамо на екранима тих кутија на струју или по којекаквим скупштинама, партијама,... Све историје и сви народи су их препуни. Сви су они део истог легиона само што њихов господар међу њима бира себи за свој наум најупотребљивије. И тако је са свим тим ешалонима који су вазда себе волели да проглашавају за господаре, титуларе, генерале, мантијаште пурпурне и све друге мајбах првосвештенике... А над ким или теже, над чим, то они „господаре“? И ако постоји та, јасно видљива, хијеархија свих тих „господара“ а ко је онда на врху те пирамиде „власти“, ко је њихов врховни господар? Да ли је човек створен да има земаљске господаре или да кроз Божију љубав буде у његовом народу?
„А љубав је стрпљива, љубав не завиди, љубав се не хвали, није охола, није непристојна, не тражи своје, није раздражљива, не узима за зло, не радује се неправди, радује се истини, све покрива, верује, свему се нада, све подноси. Љубав никада не престаје“,... Читајте Коринаћнима,… Зато су сви ти „изабрани“ на јавним политичким сценама заправо само обични самозванци јер да им непомјаник није дао ту „моћ“ нико никада не би ни чуо за њих. Исто је и са свим тим богаташима са несхватљивим количинама нечега што се материјално вреднује. Зар стварно верујете да је некакав полу смушени атрофирани у гаражи у предграђу америчких снова „створио“ дигиталну империју и припадајуће милијарде? То је реално баш као што је реално и да је послератни црвени монарх, за кога нам је речено да га памтимо као - Тито, у паузи између два клискања у некаквом Кумровецу научио да свира клавир и мачује се.
Ту плиткоћу свих тих видљивих сликовито је описао инжењер. На једном пријему где су се у то време „значајни“ разметали капацитетом „своје промисли“ и ингениозности својих (не)дела на плану растурања државе и народа, инжењер је, на коментар да је „обичан човек заправо плитак и да га је лако схватити (дакле и преварити),...“, рекао следеће: „То са мном није тако. Колико је високо до неба, толико је дубоко у мени, човеку. А ваша дубина је од ципела до баре. Сад да ли је то дубина или плиткост, размислите драга браћо,...“. „Браћа“, Предраг од милоште Клајн који се одрекао драгости, Влах коме су додали ић и Дилојт и по потреби тушшш, и сви њима ту слични, све и да су хтели, о овоме без душе никада нису ни
могли да размишљају, ели ето, остаде сад и ово записано.
Он дели титуле за своје задовољне и „инагурисане“ робове, додељује идеологије, црта грбове и заставе, зида храмове, смишља химне и све те безбројне „разлоге“ за раздоре и сукобе. И сва та симболика никада није требала Богу већ искључиво оцу лажи и његовим слуганима. И отуда је све то тако лако метастазирало у бесконачне симболе које смо као цивилизација у ово време претворили у етикете, брендове и робне марке. Људи су почели чак и да једу рекламе а не прехрамбене производе. И ето нових ешалона нових идола и палих људи и палих анђела који су материјализовани у рекламним кампањама и спонзорским уговорима. И стигосмо до свеопштег етикетирања свега, па и обележавања људи и стоке, оне монструозне психијатрије и F дијагноза и по тој, накарадној симболици и то F је шесто слово а три F су онда три шестице а оне се онда преметну у W а три W су онда WWW и ето, транскрипцијом дођосмо до дигиталне адресе свега. Ето чији је то онда потпис, чија је онда сва та симболика? Тако дођосмо и до свих тих јавних „личности“ што патикама, рекетима, телефонима и длановима прекривају једно око на фотографијама. Права пошаст. Хиљаде и хиљаде „славних“ се фотографиша на тај начин. Зашто? Ком то једнооком се сви они јавно заклињу на верност? Ако то сагледате схватићете и сву „дубину“ оне чувене те тако и толико коришћене пословице – у краљевству слепих, једнооки је краљ. Ко су сви ти слепи људи који су проглашени или направљени таквима да би их онда могао водити тај један једнооки? Ко је тај једнооки?
Сулуда и ани-Христова душеболна „елита“ чак је и саму веру одлучила да подреди симболима а свети духовни Јерусалим да сведе на пуко камење и грађевине. Зато је, по тој накарадној логици и могло да се деси да политичка теорија (тог времена а пресликава се у континуитету и данас) лако дође до „епохалног“ открића, изречено од Јевсевија Кесаријског који је „признао“ Бога, творца свега видљивог и невидљивог, његовог Сина у духу душеболне филозофије свео на логос а онда, перфидно и тако земаљско-угодно, дефинисао улогу земаљског владара – цара као онога „коме је дата политика“,... Први јавнонаративни покушај да се политика и њени носиоци дефинишу као Божији посланици. Лудило у заметку. Требало је Константина, дакле земаљског владара, представити као „земаљски одсјај Божанске суверености“ за потребе царства и свих следећих владара. Зато, од Вавилона до данас, у овом свету никада није било нити може бити суверених, самосталних или каквих год томе сличних држава. Постоје само географске категорије у којима „живе“ своје „животе“ мање или више задовољни робови. Ако су вам битне идеологије, у неком филму глумац рече истинито – „Разлика између капитализма и комунизма је у томе што у капитализму човек израбљује човека а у социјализму је обрнуто,...“.
Државе је осмислио и по својој замисли стварао отац лажи. Државе нису направљене да би биле слободне, нити су државници ту да би „својим“ народима доносили слободу и некакву срећу. Државе су тамнице за сопствене народе. Када не ратују са другим државама, све државе на свету уништавају и израбљују сопствене становнике и зато се на „виђене“ позиције регрутују искључиво најгори од најгорих међу људима јер само такви могу да пристану на све то. Ако је накада све то и било некако суптилније и за народ можда мање уочљиво, није ли то сада већ свуда потпуно огољено и видљиво ?
Како свака болест ума свој корен има у болести душе, отуда су свет преплавили душеболни „моћници“ који би да се самообоже, прогласе за богове на земљи. Постоји и термин за то – деификација. Толико су „моћни“ међу људима да сада желе да буду и богови. Онај који им је то обећао убедио их је да је тако нешто могуће. Профана историја је препуна мегаломана „звучних“ имена тог типа. Рецимо, то су и сви они који траже и плаћају да им се ликови исцртају на фрескама! Њима је мало да им се људи клањају као „моћнима“ по земаљским правилима већ желе да им се људи клањају и у богомољама по црквеним правилима! Зато, кад пренебрегнете све фолклорне и историјске бесмислице, ако стварно желите а ви и можете да разумете да од Вавилона до данас постоји само једна једина, глобална држава а да је све остало само периферна, некаква „научна“ квази-историја и политичка географија шарених мапа и лепих карти. Сва та измишљена и налицкана историја људима је наметнута само зато да би ђаво могао да у бесконачним циклусима натера и пепео да се у крви свети иако мртви никада нису били незахвални. И није тачно да рат претвара људе у чудовишта, тачно је да ратујемо јер смо чудовишта! Отуда, постоји само једна ПЕРМАНЕНТНА држава. И она има само једног, стварног господара који онда има
и армије својих бесмисличара којима је поделио титуле и звања да би попуњавали време и простор до остварења његовог плана. Зато континуитет имају титуле а не титулари а за ту улогу се онда увек нађе неки „зато што сам паметан“. Отуда су у политици, зарад одржања власти, могуће све наизглед потпуно немогуће комбинаторике, савези и расцепи и никада се о томе нигде није питао народ. Ти бесмисличари са свим тим „звучним“ титулама и на „позицијама“ заправо јако ретко разумеју пун смисао плана али су свесно и добровољно прихватили своје улоге. Зато је могуће да сада на крају времена и светске „силе“ и припиздине воде потпуно погубљени људи и све те гротескне „фигуре“. Сви они тачно знају шта и за кога раде. Тако их посматрајте!
Гутле Ротшилд, супруга утемељивача клана Мајера Амшела Ротшилда, када је пред својим сенкама правдала постојање својих синова, рекла је: „Да моји синови не желе ратове, њих не би ни било. А за своје науме, имају штит незамисливе силе. Људи неће никада спознати шта им је потребно да би напредовали, функционишу само кроз ужас. Моји синови то знају и са болом у срцу помажу тој сили да човека доведу тамо где му је место,...“.
„... Са болом у срцу помажу тој сили,...“. Чак је и брат Ататурк свог брата, за смрт одређеног србскога краља Карађорђевића, испратио са „болом у срцу,...“. Чудан је то бол у срцу а срца нигде нема. Свако сатирање и кад је међу њима самима одувек је било „са болом у срцу,...“, баш као и ово што се спрема. Отуда, слутим, да су два сата на обе руке режисера од пре неко вече, са једним, зелене боје „оне“ зелене „воћке“ и оним другим, црним, симболом утицаја и контроле, изазвали масовну дијареју и повећали потражњу за „умирујућим“ наркотицима. Јер само мајстор зна и зато је мајстор са „архитектонским способностима“ и творац сопствене, „парелелне духовне историје“. Које време режисер „са болом у срцу“ и са завршним делом на крају времена, сада гледа и коме га најављује? Коме је све сат откуцао? Чујем, спласнула је еуфорија, многи би напрасно да се одрекну звучних титула и купљених бројева, рапидно је пао број „витезова светла“, јер редно је да списак крене „одозго“ па на доле. Некако су сви напрасно пожелели да су опет доле, да су опет - клајне. Јер мора бити упечатљиво, онако како никада до сада није било. Зато сада копне сва та звучна имена, битни и јаки, велики, идоли и идолчићи. Знају коме су се заветовали, кога су продали а ко их је за ту трансакцију исплатио. Рећи ће, то је још увек хомогена смеша, талог за хетерогено време се још увек није издвојио. Стругаће се слој по слој напабирчених све до првог пентимента. Нема свести међу безбукваровићима о томе. А ако их није нико обавестио да су на списку званица, биће да су на списку уздаха. А баш тако се реконструкција осмишљава, тако је упечатљивије, зар не? Страдање милона је присутно али и у том ужасу и превазиђено, „већ виђено“. А ђаво је маштовита сподоба. Сада је на реду страдање свих „великих“. А овај који би да се устоличи воли да печатира, воли да жигоше.
И сад, можда због два сата, дође ми на памет онај марифетлук Жекс. Када је својевремено инжењер хтео да му објасни где је њему одредио место рекао му је: „Ти си изабран, ја сам те бирао, да водиш ту ружичасту телевизију, ја сам ти дао те наочаре и све што будеш икада имао, стварао, то ће бити зато што сам ти ја то дао или неко ко дође после мене. И запамти једну ствар, да ја кажем да морају јавно да опште са твојом женом ти ћеш то онда представити као серију. И да кажем да ти подшишају косу на ћелаво и то би урадио и ти би то онда представио као модни тренд. Ти си најбољи пример човека који није власник свог живота“. Мали бели змијин бата, сећа се о томе, посебно дела око тога ко је власник тако протраћених живота. Верујем да до тада никада није видео инжењера љутог. Верујем и да ту љутњу није схватио олако. Остала му је у сећању, рекао бих. И Жексу свакако. И сада кад су сви почели да стављају у контекст пропаст народа са Жексом и његовим храмом, где је архетип „Жекс“ свакако одиграо своју улогу и рецимо, бака Цоку, или масакре по србији, свашта избезумљеним људима може да падне на памет. Некако, случајно као и све дуго, јавља ми се да би многима сад ваљао дежурни кривац, неко ко се довољно изложио јавности делима и неделима, неко ко тако може да врати дуг народу, па да баш тај понесе терет свеопште кривице, не би ли се сви други, и много „заслужнији“ онда под ту кривицу сакрили. Не би ме чудило да се и самозвани прикључи одбрани духовног здравља народа од Жекса храмовника. Зато је Херманова тачна: „Свет је истовремено и пука фарса и једно застрашујуће место“.
Перманентна држава је од своје прве па све до сваке ове данашње под своју контролу ставила све земаљске аспекте „власти“. Зато нема слободних држава, администрација, медија али ни установа. Све је подређено ономе који је стварао државе. Једини стуб који слободан човек може и треба да чува од шаптача је стуб сопствене душе. И заправо, сва борба се води само око тог стуба. Сви остали ратови су чиста и узалудна погибељ. Јер, ако је Бог уз човека онда човек не може да изгуби рат али ако је човек уз Бога онда ратова и нема! А ратова има и превише,...
Али и тај владар, колико год се упињао је и даље само кнез овог света а не његов Цар. Кнез који зна да се ближи крај и зато је страховито нервозан и сеје не-мир. Он зна да је свеприсутни Бог онај који је створо све, дакле Све-мир, дивне ли речи, сама себе описује. И ту се онда човек опредељује,... слобода избора! Хоће ли не-мир или све-мир. Апсолутни и необорив доказ да је Бог милостив и да човек живи искључиво своје одлуке! Доказ да је све што Јесте настало по Божијем одобрењу али није све по Божијој вољи! Дакле, све што видите и све за шта знате јесте Божије одобрење али од свега што видите бирајте само оно што је по Божијој вољи и биће све како треба да буде.
И опет, све је једноставно. Ако желите да спознате Божију вољу прво треба да се упознате са Божијим законима и да кроз Христа спознате Божији карактер, Пут, Истину и Живот. Кроз те законе и разумевање Божијег карактера онда долази и слобода. Јер Бог не жели не-слободне, поданике, он жели љубав. Сотона жели поданике и робове и зато је једини друштвено-политички систем који цивилизација одувек познаје заправо робовласнички систем. Погледајмо боље око себе, постоји ли ишта друго?
А Син Божији, кроз кога је све стварано, није обећавао срећу, већ мир. Срећа је извикана категорија, новотарија у наративу која је по идеји својих твораца осмишљена тако да је заправо релативна, недостижна и стално некако „измиче“. Чак, људи су поверовали да може да се купи. Дакле, они други су нас лагали да као без главе јуримо некакву срећу, заборављајући да је мир тај осећај због кога се радујемо, певамо и волимо. Кад је Син обећао, зашто би ми било шта друго тражили од Бога осим мира. И зато, како све то дивно каже мој брат у Христу, Мир вам у кући био, Бог вам био више куће!
Тако како смо лако прихватили концепт среће, тако смо онда лако прихватили и „амерички сан“ или „социјалистичко друштво равноправних народа и народности“ и све друге метастазе те илузије које су нам наметнули. Учимо децу да у бајкама виде само принчеве и принцезе а да се пажеви, робови, сужњи, слуге, коњушари и сви ти „споредни“ ликови онда прихватају као нужни и безимени, некакви присутни грађани који евентуално имају неку употребну вредност. Исто је и са ратовима. Памтимо и славимо генерале и војсковође и сваки народ онда пригрли своје, а онда заборављамо милионе регрутованих које су ти исти генерали свесно одвели у погибељ. Сви ти несрећници онда постају само статистичке категорије, ставке на полисама за осигурање живота или чак ни то. Колико принчева и принцеза познајете? А колико сужњева и безимених радника и сељака познајете? Имају ли сви ти људи барем своја имена или су имена резервисана само за ове кезонаказе са насловних страна и из кутија на струју? Имена свих тих сподоба којима је њихов газда поделилио титуле тај исти газда онда у својим историјама и чува. Имена свих тих људи који су „само били“ чувамо ми који смо их волели. За све друге, ту је онај који шапуће,...
Вавилонска курва, почетак, од оног хебрејског Бабел, пометња и збрка, још од акадског Саргона, па Набополасара до Набукодоносора, Кира и свих Дарија. Са Вавилоном је почео тај мегаломански покушај да се Бог досегне зидањем материје а који рад је могао бити остварен само уз огромне материјалне и људске ресурсе које је било немогуће концентрисати кроз примитивне заједнице. Зарад неопходне акумулације ресурса за један такав пројекат извршена је прва организација алата за управљање људима на свеобухватан начин. Тако су настали друштвено-политички системи који су, заправо, дубоко и у свом пуном смислу искључиво теолошки. Хамураби је дао писани закон, владарев, земаљски, да би се власт формализовала, „учинила“ неопходном и ако је могуће несмењивом. Створена је и нова каста – правници, суверени господари земаљског права! Материју су обезбедили робови а за управљање робовима одређени су робовласници и дата им је физичка сила да управљање спроведу. За извођење радова дато је знање, које човеку са Богом заправо уопште није потребно. Ето, примера је колико год хоћете, добар је овај – на почетку прошлог века фармација је имала 98 % мање медикамената него данас, али је истовремено, у том моменту, било немерљиво мање болести него сада. Ако ово
разумете онда можете да разумете и праву природу тог „знања“ и чему то заправо служи и ко нам то „даје“. А теолошки оквир, начињен од армираног бетона и тада и сада заливају и чувају пурпурни мантијаши. Они су за себе „обезбедили“ позиције „чувара“ вере, тумача Божије воље и из тог „капацитета“ за себе су обезбедили „право и дужност“ да управо они потврђују именовања владара некада, и свих ових хоштаплера сада. Та противприродна кохабитација између концепта земаљских власти и наводне духовне надградње је присутна у целом свету, одувек и колико год то желели или не да видимо, исто је и данас. Исто је и код нас.
Вавилон је заправо духовна категорија. Обележава супстрат зла и пројектована је тако да траје у свету где је демон пао и човек поклекао. Јерусалим је такође духовна категорија али он обележава Бога у Човеку и за Човека, духовни пут на истом правцу али у потпуно другом смеру од вавилонских курви. Зато је Бог за нас рекао: „Ово је Јерусалим који поставих усред народа и опточих га земљама“ (Језакиљ, 5.5).
Вавилон је био прва организована држава са свим и данас препознатљивим елементима организације друштва и власти. Вавилон је био на почетку, Вавилон је замишљен и на крају. Зато се све ово „између“ дешава. Перманентна држава је створена да би сачувала институционализовано перманентно зло.
У континуитету перманентне државе који је уследио, следећи је створен Рим. Преко Грчке је преузет концепт али је империја своје организовано лице добила у пуном капацитету кроз Рим. Roma Prima… Рим је добио своје императоре, свештенике, сенаторе и политичаре, забављаче, робове, хулигане, легионаре, песнике, архиваре за стварно и историчаре за будалаштине,...
У леглу именованих и у океанима заборављених издвојен је Гај Јулије Цезар, као први апсолутни диктатор, као крај сената и републике и као почетак царства. Цезар је од свог господара тражио доказ, путоказ, начин да види и у складу са његовом спознајом додељено му је једно огледало. Цезар је тражио и добио саврешено, апсолутно огледало. Јако ретко и несхватљиво, рекли су и непоновљиво. У том саврешеном огледалу нема деформација, нема искривљења, све је као да гледате „живу слику“. Слика је апсолутно верна оригиналу. Чак је и Цезаров свеупућени архивар Publius Terentius био задивљен тим огледалом. Када га је добио Цезар је почео да сања неке другачије снове. Једне ноћи, након сна који није разумео али са свешћу одакле је сан дошао, пробудио се напрасно и са неком чудном одлучношћу узео је огледало и окренуо га ка Рубикону. Видео је легије како прелазе реку и улазе у Рим. Видео је себе славобитног и вечитог. Видео је и шта следи и коначно је схватио у пуној спознаји од кога му је дошло то огледало. Рекао је свом архивару да је тада видео најлепше биће које је икада у животу видео. Разумео је и ко је то биће. Рекао је и да му је то биће дало дозволу,... Пристао је. Речено је да је то био бог рата, зарад рата који је уследио и све те тадашње (и садашње) митологије, али је Цезар коначно схватио да су сав и сваколики пантеон богова заправо сва лица само једног бића – Луцифера, палог анђела,... Поклонио му се.
Тек тада је, после те слике и приказе Цезар изговорио „коцка је бачена“ што је симболизовало тај војни улазак и преузимање Рима. Тада је и оно што се данас толико понавља добило свој пун капацитет – Veni, vidi, vici... дођох, видех, победих... То „видех“ је огледало. Тако је почео још један грађански рат у Риму али значајно другачији по својим разлозима и последицама. Овај пут на власт рат је са несхватљиво мало „труда“ довео Гаја Јулија Цезара, као да му је нека сила стално помагала... Створен је модел који ће да отелотвори модел организације државе и друштва од тада па до сада. Кроз Грке је створена идеологија и елементарни облици власти на нивоу градова-држава а Рим је био прва, савремена, пуна држава по вавилонском моделу. Говорили су да се „око бога отворило над Римом“. Сваки од седам брежуљака добио је своју пуну сврху па и онај за Капитол. Град су узеле под своје пурпурне тоге, златни орлови као симбол везе између неба и земље и идеја да су стекли неотуђиво право на доминацију свим тада познатим светом. Лудило политичара увек води до идеје о „посебности“ и потребе да се траје вечно. Та „посебност“ онда себи да за право да дефинише ко поред те посебности заслужује да постоји, да живи. Тако почињу покољи за „више циљеве“. Своје богове масовно су почели да клешу у камену а само су ретки разазнавали да су то све лица истога, оног многоликог и да он није Бог. Рим је преплављен идолима. Величину Рима су онда израдили инжењери, правници и бирократија, војници, гладијатори, забављачи, покољи и мученици. Рим је прождрао све на шта је наишао. На крају је прождрао и сам себе јер свака метастаза је заправо само унутрашњи процес па био то Рим, држава, читава епоха или људско биће. Јер ватра је у Риму баш као што је ватра у човеку а када ватра прође остаје само пепео, у Риму или човеку, свеједно је,... Таква је природа ватре. То је све одлично знао и Сенека те када је његов ученик Нерон Клаудије Цезар Август Германик почео да губи контролу над тим што гаји у себи изговорио је у Сенату: „Нерон може да захвали што је жив само старатељским духовима царства,...“. Знао је Сенека који су то „старатељски духови царства“ и ко је Нерону „шапнуо“ да „своје амбиције мери према боговима јер ће само тако и сам постати бог,...“. Поверовао је Нерон да баш он може да контролише оно што не може да види. Поверовао је у своје лажи. Сви политичари на крају поверују у сопствене лажи. Зато живимо у свету где за лаж може да одговара свако сем оних који их измишљају. Политичари кроје законе за све лажове сем за себе. За себе имају имунитете.
Безбукваровићи који су и тада као и сви ови сада мислили о себи да стварно постоје, „препознали“ су себе у Сенекиним речима, ликујући. Осетили су се важни, битни, јер су они „ти из сенке“ која сенка, они верују, поставља и води императоре. Они који су ипак нешто разумели занемели су. Добили су пуну свест о томе да ђаво постоји али судбина сваког огледала па и оног духовног је да ко схвати да постоји ђаво он онда схвати да постоји и Бог, али на тежи начин. Разумели су коме су сви они одабрали да припадају у сваком облику свог постојања и која је цена за то. Зато тишина. Исто је и данас.
„Право“ је добило матрицу – римско право, која практично по истим принципима функционише и данас. Чак је и атентат на владара, Цезара, постао предмет „регулисања“, додуше неформалног али се у тој идеји крије модел по коме и резултати насилних политичких деловања, када се једном изврше, могу да постану легални. То је било „духовно“ оправдање за све краљеубице одувек и то су знали сви краљеви и политичари али то знају и све убице. И ето вечитог страха за вечито амбициозне. Наиме, сматрало се, да је напад на Цезара дозвољен али ако атентат не успе, атентатори и организатори морају да изврше самоубиство ако желе да стечена богатства и привилегије остану у рукама породица атентатора, оће рећи удовица. Често је то извођено сечењем вена. Дакле, има право да проба али ако не успе има право на опроштајно славље у славу бога коме се посветио. Сотона је дакле генерисао модел по коме је у борби за власт баш све дозовољено! И од тада до сада, исто је. Зато се и сви ти владари боје искључиво оних који су око њих. Увек се у крилима актуелне власти генерише нова власт. Модел преузимања је после техничко питање. Са свим тим апаратима контроле, силе и правно мање-више „дозвољене“ принуде са којима држава располаже другачије је практично немогуће. Политичари управо из тог разлога толико здушно вреднују „демократију“ јер их то спашава од битно другачијих опција.
Док је Цезар освајао Рим од Римљана за Римљане, баш као што сваки следећи овај „наш“ политичар „ослобађа“ Србију од свог претходног колеге и „неподобних“ Срба, улицама Рима је ходао један његов савременик, сасвим другачији, запамћени. Лентула се звао. Деловао је безазлено и небитно. Рекао је тада некажњено Лентула, глумац, нехатни рецитатор по трговима: „Ми као обичан народ знаћемо ко је кренуо на нашег Цезара кад чујемо ко је пререзао вене у кади“. И како то инжењер рече – „Како би другачије сви ти „историчари“ уопште знали ишта о томе да је била нека завера, ко би то њима иначе рекао,...“. И истину је инжењер рекао.
Тај уговор за владаре има бесконачно анекса. Отуда и то стално доказивање политичара, јер цена јесте плаћена али док год је у поседу „робе“ цена мора да се доплаћује. Зато је Цезар, да би доказао свету и свом изабраном стварном императору чији је, наредио поход на Галију. Побијено је 300.000 људи. У време када није било авио бомби, напалма и митраљеза побијен је сав тај народ мачем и огњем, непосредно, убице су виделе зенице својих жртава. То је била Цезарова коначна „приступница“. Тако се праве земаљска царства од тада па до сада. Одувек.
Од те ноћи када је Цезар спознао моћ огледала и његовог творца, до тог дана када је у Сенату Октавијан организовао и спровео масовно убадање Цезара прошло је време. Свестан истог, у својим спознајама свестан себе али и тога да је исти одабрао и убицу и жртву у том театру, Октавијан Август је наредио свим завереницима да свако мора своје сечиво да забоде у Цезарово тело, ма колико пута оно до тада већ умрло. Сви су га изболи па и усвојени Цезаров син Брут. Октавијан је онда рекао сенаторима, саучесницима и убицама– „Ово вам показује да и ви ваша леђа морате да чувате. Цезарова крв је печат и на вашој глави“. Октавијан је онда учврстио цараство ослабљено Цезаровим и потом и Антонијевим недоследностима и показаним слабостима. Јер није идеја творца империја да трају императори већ империје. Тако жели власник свих земаљских власти и империја. У том поретку може бити само један и тај један није људско биће. Сви остали, па и сви ти људи који су стварно поверовали да су императори су само приручна муниција, мач за оштрење о кости људи.
Пуно векова касније, на овим нашим просторима, када је убијан још један спбски Краљ и његова супруга, завереници су применили исто правило. Сви су морали да бајонетима и сабљама прободу тело већ мртвог краља и на крају су га бацили са терасе међу окупљену војску и народ. Касније су сведочили да се не сећају шта их је то обузело, шта се догодило, како су се од „бранитеља“ Србије претворили у крволоке,...
Опет, када је убијен један премијер, многи су знали шта се спрема. И чекали су,… Није било ножева али јесте била мрежа саучесника једнако крволочних.
А војска је и тада, као римске легије, као и све царске јединице икада, једноставно сагнула главу. Генерали су увек први умели да препознају новог господара и да му се први поклоне. Чинови и звања су за њих увек били важнији од заклетви. Заклетве су вазда биле само за верни народ и обичну војску, да се гине,...
Зато је Бог рекао: „Не борите се са њима, то нису бића од крви и меса,..., зовите
мене“.
Цезар је део ланца који је очувао Рим. Опет, и Рим као духовна категорија и концепт, када му је дошло време да замре, добио је свог наследника – Константинопољ. Рим је падао 300 година. Толико се „градио“ и Константинопољ. Било је предвиђено да траје 1.000 година, да „премости“ време од пада првог Рима до времена предвиђеног за „откривање“ Новог Света и генерисање моћи другог Рима – Сједињених Америчких Држава. Време „Roma Secunda“ добило је свог императора – Константина, рођеног у Наису, Constantinus Magnus а време САД добило је своје председнике. И то, заправо, није било уздизање другог Рима већ обнављање првог, републике. Трећи Рим себе прокламује као царство, наследницу Византије и то у сваком смислу, политичком, верском, мистичном,...
Први Рим је обновљен, други не постоји, трећи наслеђује а четвртог неће бити.
Да би и његов трон био „заслужен“ Константин је добио и грађански рат. Трајао је 18 година. Када је коначно побио све које је мислио да треба дошао је до Мраморног мора и Златног рога. Ту се већ налазио град Византион али је то било сувише мало и безначајно за некога ко је тражио и прихватио да буде Магнус. Константина је тада већ водио тихи шаптач. Он је желео монументално. Одабрао је седам брда за своју метрополу. Са својом свитом иза себе и са штапом у руци кренуо је само њему видљивом рутом око Византиона. Свита се унервозила. Константин је ходао и ходао. На крају, коначно, негде у простору побо је свој штап у земљу. Рекао је: „Довде ће бити зидови Константинопоља“. Кад га је из свите, онај који је смео да говори, питао како је одредио докле ће да хода и где ће да буду границе града, Константин је одговорио: „Пратио сам онога који хода испред мене,...“. Испред није било никога очима видљивог. Простор који је оивичио попуњавао се грађевинама и становништвом наредних сто година.
И Константин је поверовао,... А демон је најопаснији када испуњава жеље.
Почело је са прокламацијом: „У Константинопољу је исто служити цару или Богу“, дакле, изједначити цара и Бога. Град је у потпуности, у складу са праксом римског царства, саграђен по узору на Рим. Све што је постојало у Риму пресликано је у Константинопољу. Зидине, легије, сенатори, пурпурни и наравно – забављачи. Оба града су имали трке двоколица из 4 клуба и свака са својим „навијачким“ групама. И онда су, као и сада, постојали хулигани који су се око тих „боја“ свађали, тукли и убијали. И Рим и Константинопољ и сви „спортови“ икада имали су своје хулигане. Онда је Константин наредио да се слави „Господарев дан“ и императивно је за то одредио недељу, те је онда недељу прозвао даном светлости и сунца. Никејски сабор у херметичкој Никеји дошао је као логичан део процеса установљавања институционалне религије. Епископи су добили свој део власти а заузврат постали су најагилнији промотери цара. Од тог момента епископи никада нису престали да кроје политику а политка је у епископима увек имала најоданије савезнике. Држава је постала црква а црква држава. Силу су користили и једни и други. У процесу даљег осмишљеног обесмишљавања Христовог изворног учења од вере су направили религију, од религије институцију, од идеје културу и од мантије – власт.
Идеја милосрђа и спасења уступила је место организованој религији и индулгенцији.
Синхронија – идеја јединства световне и духовне власти добила је свој брутални облик – државу. Ваља рећи, зарад пуне слике, из угла стварних господара цркве, иако је хиљаду година за јавност наратив сасвим другачији, никада није било стварног сукоба истока и запада јер је полазиште, исходиште и трајање за оно због чега као институција постоји, заправо исто и нетакнуто. Отуда, теолошки основ за екуменизам није ништа ново. Одувек је био ту.
У тако омеђеном току, било је питање времена када ће шаптач императору да „покаже“ да је дошло време да се „обожи“. Константин је сам себе „сравнио“ са апостолима а по начину како је изградио своју некрополу јасно је да је себе ставио у раван са Христом. Своју гробницу ставио је у централни део цркве а обележја 12 апостола у круг. Али идеја о Божијем посланику на земљи је увек била много озбиљнија ствар од архитектуре сакралних објеката подложних „случајном“ рушењу. Римске папе нису биле вољне да то „звање“ папа треба да деле са неким, па макар то био и император „Roma Secunda“. Јер - може бити само један. После пар векова гробница је нагрђена а тело је нетрагом нестало. Војске Османлија су касније порушиле оно што је преостало.
Источно царство је сачувало све аспекте организације државе и друштва до „открића“ Новог Света. Онда је, после периода који се назива „мрачним“, испројектован Нови Свет који је требало да донесе „светло свету“. И Нови Свет је добио бакљоношу на улазу у Велику Јабуку а престоница је опет саграђена на седам брда, град је добио Капитол, Сенат, забаву, политичаре и императора – председника Сједињених Америчких Држава. Зарад уздизања нове империје сви су морали да се поклоне и да се одрекну онога што су присвојили. Највећи пад је доживела Велика Британија. Од империје у којој никада не залази сунце дошли су до острва где власт декретом одузима народу перорезе јер су опасни и где се пописују кокошке и перната живина. Нови Свет је у потпуноси саграђен по угледу на древни Рим. Међутим, тај други Рим, материјализован у САД, има и свог наследника, а то је трећи Рим – Москва. Москва је град који је такође грађен по угледу на римске традиције, на седам брда, са својим зидинама, Капитолијумом и централним маузолејом. Зато се у овом времену толико глобалних политичких одлука заправо доноси у Москви. Као и у Риму, Византији или у САД тако сада и у Москви, одлуке које се доносе немају никакве везе са некаквим интересима народа тих земаља. Те одлуке не припадају људима.
Са својом историјом Нови Свет је добио и своје задатке. „Моћ“ иза дебелих врата, мотор за до тада невиђени економски и сваки други развој, до сада непојмљиву индустрију „забаве“ и бесконачне ресурсе. У политичком спектру створена је и једна организација која је због јавног наратива добила назив – хришћански ционисти. У делу заједничких интереса за њих је одређен логични партнер у јеврејским ционистима који нису признали Христа за спаситеља и у складу са својом теологијом чекају свог спаситеља. Заједно, осмислили су и други светски рат, довели на власт све неопходне лидере за тај подухват и обезбедили све услове да се као резултат 1948. године после 2.000 година поново створи држава Израел.
Исти људи који су створили најубитачнији ПР трик у новијој историји и кроз њега, Гебелса и Хуго Boss модне линије креирали Адолфа Хитлера, они који су за његово идеолошко „уздизање“ за њега написали Мајн Кампф, дали му ресурсе и 12 година сјаја за сваког нацистичког апостола по једна, стварали су и Израел. Али, истовремено, исти ти људи створиил су још једну силу. Иран, заправо Персија, била је до дубоко у 20. век феудална држава, монархија са 2.500 година дугом традицијом. Богата је свеобухватна историја Персије али је за нас у овом тексту важна династија Пахлави. Реза Шах Пахлави, уз подршку Британаца успешно је извршио државни удар и 1923. г. прогласио се за Шаха. По природи тог времена, са створеним комунистичким СССР-ом на северу, било је логично да се Иран у потпуности наслони на западне државе. Рези је одређено да се у видљивој сфери приближи нацистичкој Немачкој. Разлози са ценом стигли су када је рат већ увелико почео. Кад су у Техеран чизмом ушли они који су га и направили, 12. септембра 1941. г. Шах је био принуђен да абдицира. То је био један од услова да се већ испланирана мировна конференција одржи у Техерану две године касније, 28.11.1943. године. Договорено је да власт у земљи преузме Резин син Мохамед Реза Пахлави. По природи ствари Мохамед Реза је наставио спољнополитички курс земље ка западним државама. За верну службу награђен је спектакуларним пријемом код Харија Трумана, председника САД и хришћанског ционисте, 1949. године и договорима на основу којих је за нафту добио велике количине оружја, војне опреме и инструкторе. Армија САД је формирала и опремила оружане снаге Ирана, ЦИА је формирала обавештајну заједницу Ирана и тајну службу S.A.V.A.K. а западна машинерија је подигла привреду Ирана са све Сименсовим нуклеарним рекатором. Дакле потпуно исти „лоби“ подизао је
нацистичку Немачку, обновљену „Џорџ Маршал“ Немачку и Европу, Изреал и
Иран а онда, ако пратите јасан траг тог „естаблишмента“, можете да дођете и до могула тог времена Хенрија Алфреда Кисинџера (од мајке запамћен као Хајнц Алфред Кисингер) и уздизања НР Кине. Ако изузмемо финансијску базу, наменски генерисану деценијама у банкама истока под контролом Лондон ситија и касније Новог Света, уздизање Кине почело је када је то својим присуством одобрио Кисинџер. Кина, сама по себи, никада не би одмакла даље од плуга и папирнате хипер продукције. Кина је испројектовани противник за један други сукоб који следи. Какве су предвиђене размере тог сукоба можете да претпоставите ако знате да је у трећем тромесечју 2024. г. у фонду Блек Рок, који је највећи од фондова, генерисано 11,48 билиона долара у имовини са којом се управља што је једнако БДП-у Јапана, Британије и Индије заједно.
И како то већ бива, у крилу све те војне и обавештајне силе која је стварана, Ирана, стваран је и будући „монарх“ – Рухолах Мусави Хомеини. Проглашен за Ајатолаха 1950. године. Реза је себе прогласио за Шаханшаха, краља свих краљева октобра 1967. г. и подржало га је исто оно свештенство које је у свом крилу „гајило“ и Хомеинија. Реза је такође хтео да своју власт „учврсти“ па је, као и многи политичари које данас сви силом прилика гледамо, себе китио свим расположивим титулама па је тако „постао“ и Аријамер – „Светлост Аријаца“ и Бозорог Артештаран – „врховни командант“.
И свргнутог и устоличеног и на унутрашњој и на спољнополитичкој сцени, Мохамеда Резу Пахлавија и Ајатолаха Хомеинија, сменила је и подржавала потпуно иста групација људи. Хомеини је био теолошки ванредно добро образован али је у политичком смислу своје ставове рапидно кориговао како је расла његова „спознаја“. Зарад брзе имплементације у реални политички живот Хомеини је креиран тако да буде једина могућа тачка уједињења свог народа. На крају, после дубоких разговора у Француској, где су му међу саговорницима били и Жан Пол Сартр и његово неиздрживо „весело“ око, Мишел Фуко и његова „воља за знањем“ и присутни грађанин Франсоа Митеран, политичар и државник, Хомеини је кроз лични увид спознао све своје заблуде и преименовао је свој политички наступ у прихватљивији концепт - Исламска Уставна држава.
Са устоличењем Хомеинија, који је по повратку из Париза у складу са немуштом свецивилизацијском потребом да се човек прогласи за спасиоца у Техерану тако и дочекан, Иран је постао теократска држава а паралелно стварани Израел добио је свог великог и за те планове потребног непријатеља. У таквом поретку било је нормално да се у крилу такве теократије тог простора створи и један Хезболах, „Божија партија“, дакле опет за истиниту веру неодржив спој Божијег деловања и појма партија, који појам је део свеопштег политичког, дакле ђаволовог деловања. По истом моделу и запад има колико год хоћете својих противприродних накарадија. Примера ради, Хришћанско-демократска унија Немачке, идеолошко дете Римокатоличке цркве, одакле „знамо“ фрау Меркел, је такође покушај блудног увезивања Хришћанства са политиком. Права природа те „везе“ је јасна ако пренебрегнете терминологију и политичке флоскуле и увидите да су ти „хришћани“ у свом мандату одобрили све – од мужеложништва до тога да човек може да се самопрогласи за мачку или кера. Какве све то везе може да има са изворним Христовим учењем?
Верујем да вам је јасно и зашто се сви ти ратови одвијају по некој потпуно нејасној динамици чак и за непосредне учеснике. Јасно је и како је било могуће да се деси да Хамас на онакав начин нападне Израел та да онда Израел сравни са земљом Газу а да милијарду муслимана на то ћути. Ратови су договорена дешавања, динамику не одређују генерали а кључни људи на свим странама увек припадају истом „тиму“, знате сада и чијем. У супротном, не постоји никакав логичан основ да се политички актери на крају не би на неки начин договорили. Али, у питању је један сасвим другачији сукоб. У том процесу несналажење, неразумевање или једноставно глупост се јако скупо плаћа. Онај љубитељ кокошака Емануел јавни службеник после само једне своје будаласте јавне изјаве сутрадан је добио ракетни напад на „француске интересе у региону“. Сећате ли се можда, шта то беше Француска? Овај пут на француском – ... Au revoir Cendrillon...
И у том и у свим другим ратовима сада вам је јасно да све пушке имају истог господара.
Резултат – ово што се дешава данас у том делу света и оно што се дешава у свим другим деловима света.
Иза свих јавних наратива који се сада гомилају истина је да је материјални, ратни циљ обједињавање територија, освајање дела где се налазио древни Вавилон и поновно уздизање царства између те две плаве штрафте са заставе Израела – Нила у Египту и Еуфрата. Онај најважнији, теолошки корен, налази се у потреби кнеза овог света да кроз копирање записаног тока креира у времену и простору ситуацију која ће довести до устоличења првог, оног лажног те да би га онда он, као „коначни“ спасилац прозрео и поразио. За све то потребан му је до сада невиђени „спектакл“. Иран, Израел, САД, Кина, Русија, и све друге припизидне, све идеологије и политике су само пуко средство за остварење тог сотониног циља. Потребно му је и незапамћено страдање да би људи масовно пожелели и потражили спасиоца и да у свом ужасу који је испланирао људи за спасиоца позову баш њега, уместо Бога. И нико не може да посведочи да је пали нешто сакрио. Напротив, све је рекао преко својих уметника, научника, медијских могула и радника, писаца, политичара... То су „живи“ људи, „живи“ промотери непомјаника и јасно су видљиви баш као и поруке које шаљу. У ово време сви их видимо свуда. Очигледно је да и непомјаник мора своје намере да учини јавним, јер само кроз пуну слику и пуну људску свест може да се одржи Божански закон – слобода избора! Траљава копија тог понашања је политичка сцена, посебно нека као што је ова „наша“. Када политичари спроводе све те бесрамности и изговарају скандалозне изјаве које су очигледно у потпуној супротности са интересима и жељама народа то не чине зато што су јаки, утемељени или што их води нека логика политичког деловања. То чине зато што мисле да ће на тај начин бити ближи свом кнезу. Вулгарним копирањем желе да се умиле сотони.
Радосна је вест да је и Бог све рекао, написао нам и на све нас упозорио и све то нам учинио доступним. Човек заправо бира шта ће да чита и шта ће да спозна!
За крај овог текста, било би ми драго да ме разумете у потпуности.
Сада, на крају времена, мајстор илузије и обмане активираће све своје потенцијале. Интензивираће се снови, замаглиће се та дистанца између сна и јаве. Идеја заводљивих виралних светова није створена са технолошким иновацијама. У корену те идеје је обмана, дакле лаж а лаж није новотарија. Људи ће поверовати да уз помоћ сила које су им „дате“ могу да материјализују своје снове. А играње са сновима људи је јако опасна работа, јер ако материјализујете своје снове то не значи да ћете да материјализујете само лепе снове. Шта је са страховима, мржњама, ужасима, шта је са кошмарима? Све људске слабости су алат који се користи против човека од памтивека а идеја непомјаника је да се до елементарног ослабљени човек уместо Богу обрати њему као спасиоцу. Зато су у ово време слабе државе, слабо је здравство, слабо је образовање, слаба је привреда, по провереном римском рецепту глорификује се лаж, илузија, забава и блуд, зато се сатире и јак домаћин, сатире се сваки облик јаког човека у свету материје... Све да би „снагу“, „излаз“ из све те нагомилане слабости и свеопштег посејаног страха донео неки новоформирани ентитет са свеопштим и спасоносним „решењем“. И то је та „ Gran mentira“,... велика лаж!
Сада је и време брзих одговора али и лаконских тумачења. За свест и спас душе у Путу, Истини и Животу потребно је да се човек пусти и преда Божијој милости и да Богу да поверење. Некада одговори који су нам важни долазе и пре наших питања. Важно је чути!
Кад год вам се учини да вам пишем о политици или свим тим прах-бићима која у тој сотонској подметачини учествују, онда прочитајте поново. Ја вам пишем о љубави и ономе од кога смо љубав и живот, као људи, добили. Не пишем вам о ономе од кога смо добили мржњу, лаж и смрт. Кад вам се учини да би о свим тим њиховим марифетлуцима могло толико тога још да се напише знајте да сте у праву. Али не желим да од мене добијете путоказе за тај пут већ само да схватите да то стварно постоји, колико год се ђаво и његове хорде трудиле да то замагле. Постоји и опасно је али не за материју јер материја ионако не припада човеку, само му је дата на коришћење и од пада првог анђела ту исту материју користи и он. Опасно је за душу човекову. Човек пуно тога може да разреши али постоје ствари које само уз Бога може да превазиђе. Човек је слабо биће када су у питању борбе са духовним бићима јер није за то створен али човек, ако то жели, може да себи у живот призове онога чији су љубав и вечни живот. Он, Отац све Љубави, се том позиву неизмерно радује. Он се са тим бићима не бори, он их једноставно својим присуством расчлани све до праха од кога су настали.
Будите И ви такав човек !
ПОБЕДИТЕ ИХ СВОЈИМ ИЗБОРИМА !
Извор: Правда.рс
