O ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?
Комунизам је био антихришћанска квазирелигија, која је сурово гонила Цркву. Руски делатник Светског конгреса породица, Алексеј Комов, у разговору са потписником ови редова, подсећа: “Уместо Десет заповести, имали смо партијски програм, уместо Свете Тројице Маркса, Енгелса и Лењина, уместо свештеника комесаре, уместо Царства небеског – светлу будућност на земљи, уместо крста – петокраку и пионирску мараму, уместо икона Лењинове бисте, уместо крштења пријем у пионире, комсомолце, партију, уместо светаца – хероје социјалистичког рада, уместо васкрслог Христа – Лењинову мумију. Петокрака је вишезначно окултни симбол – у јудаизму то је звезда Соломона, у масонским ложама кључно знамење ове тајне организације, у средњовековним јересима, попут катарске, застава мржње према традиционалним облицима живота и сан о хиљадугодишњем царству човековом на земљи. Срп је симбол неизбежне смрти, који је био у рукама Плутона, цара подземног света. У средњем веку смрт је, ако се сећате, представљана са српом у руци. Чекић је масонски инструмент изградње Соломоновог храма и симбол власти над друштвом. Лењинов маузолеј, у који је смештена злокобна мумија, грађен је по узору на степенасте пирамиде Месопотамије и Мексика, а тамо су, зна се, приношене и људске жртве. Да ли је случајно да су, у име „светле будућности“, после 1917. побијени милиони: царска породица Романових, грађански слој, козаци, сељаци, дворјанство, а најпре људи хришћанске вере? Рецимо, само 1937. ухапшено је 162 500 делатника Руске православне цркве, а стрељано њих 89 600. Русија је пре доласка бољшевика имала 80 000 храмова и капела, да би их уочи Другог светског рата остало стотинак. Имала је хиљаду манастира, да би сви до једног били затворени. Кад је Стаљин решио да се обрати Цркви ради помоћи у Великом отаџбинском рату, само тројица епископа су били на слободи.“А све је почело од тврдње Маркса и Енгелса да је „религија опијум за масе“. (1)
Овај рад се бави западном рецепцијом новомучеништва Руске Цркве у доба сурових прогона хришћана у Совјетском Савезу, које је спровођено у име марксистичког „скока из царства нужности у царство слободе“, чији је траг отиснут у делу јеромонаха Руске Заграничне Цркве, Серафима Роуза. Овај амерички обраћеник у православну веру сматрао је да је искуство руских новомученика извор обнове Цркве од Истока, али и упозорење хришћанима на Западу шта их чека ако победи преврат радикалне антитеистичке левице. У свом часопису „Православна реч“, као и у књизи „Нови светитељи руских катакомби“, у низу предавања и сведочења о савременим руским хришћанима ( између осталог, и о Солжењицину ), отац Серафим је показао завидно духовно разумевање епохе и најавио да ће прогони верних у Русији бити окончани победом хришћанства, али да ће прогони хришћанских вредности отпочети на Западу.
САБОР НОВОМУЧЕНИКА ЗЕМЉЕ РУСКЕ
На Преображење 2000. године на Јубиларном сабору Руске Православне Цркве, уз присуство поглавара осталих Помесних Цркава, одслужена је, у обновљеном храму Христа Спаситеља, Божанствена Литургија и прослављен је Сабор Новомученика и Исповедника земље руске, пострадалих од безбожних комуниста за веру православну и истину Господњу. Преко хиљаду Новомученика унето је у календар после пажљивог и подробног испитивања њиховог сведочанског живота и кончине. На челу ове предивне жетве налази се Цар – Страстотерпац Николај Други Романов с породицом: царицом Александром, царевићем Алексејем и царевнама Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом, које су бољшевици убили у ноћи између 16. и 17. јула у граду Јекатаринбургу на Уралу. На Сабору је освештана икона Новомученика земље руске, на којој су они саборно представљени. Икона има петнаест малих окана на којима су представљене сцене мученичког пострадања људи Божјих.(2)
Прогони Руске Цркве почели су већ 1917. Врхунац су достигли уочи Другог светског рата. Само 1937. било је стрељано скоро деведесет хиљада свештеника и служитеља Цркве.
СВЕДОЧЕЊЕ ЈЕДНЕ ИКОНЕ
На главном делу иконе налази се сабор светих, које је Бог прославио. У средишту је Царска Породица, која оличава начело врховне власти, супротстављене хаосу. У позадини иконе види се храм Христа Спаситеља, срушен по наређењу безбожника 1931, а коначно обновљен 2000. године, символ распећа и васкрсења Свете Русије. На врху иконе представљена је победничка Црква у деизисном чину – поклонења Христу, који седи на престолу благосиљајући мученички подвиг. Иза светих и апостола првог века представљени су руски свеци – од Светог Владимира до Светог праведног Јована Кронштатског, чиме се сведочи непрекидност руске светости. У средишту иконе су есхатолошки портрети мученика и исповедника вере, пострадалих од бољшевика.
На првом окну иконе је представљено мучеништво у далеком северном Соловјецком манастиру, који су комунисти претворили у концентрациони логор за епископе, свештенике и вернике. На икони је изображена и манастирска црква посвећена Голготи, у којој су вршене масовна погубљења.
На другом окну је представљен свештеномученик митрополит Петар (Пољански), Месточувар патријаршијског престола после упокојења Светог Тихона Исповедника, патријарха московског и све Русије. У горњем делу окна он је насликан по сачуваној фотографији, како седи у далеком сибирском зимовнику Хе, а иза њега се види Ледено море. Читав свечев лик изражава несаломиву духовну силу, чак и када га убијају, што је представљено у доњем делу слике.
На трећем окну је Свештеномученик Венијамин, који је, са својим духовним саборцима, пружио отпор одузимању црквених драгоцености које је наредио Лењин 1922, тобож у име спречавања глади. Њему бољшевици суде. Судија га лажно оптужује, а владика благосиља гонитеље.
На четвртом окну је страдалничка кончина двојице праведника – свештеномученика Андроника, епископа пермског и соликамског и свештеномученика Гермогена, епископа тоболског и сибирског. Оба су пострадала у јуну 1918. Архиепископ Андроник је жив закопан, а архиепископ Гермоген је бачен у реку с каменом о врату.
Разарање једне од највећих руских светиња, Тројице – Сергијеве Лавре, тема је петог окна. На њој се види скрнављење моштију Светог Сергија Радоњешког и изгон монаха из обитељи. То се десило 1920. године, а 1937. стрељан је старешина Лавре, архимандрит Кронид, оптужен за "заверу".
Године 1918, у јулу, у јаму покрај града Алапајевска бачена је преподобномученица Јелисавета, сестра последње руске царице Александре. С њом су бачени и кнежеви Сергеј и Владимир Палеј и још неколико кнежева рода Романових са слугама, као и монахиња Варвара, њена келејница. Последње речи Свете Јелисавете биле су: "Боже, опрости им јер не знају шта раде".
На седмом окну представљен је патријарх сверуски, Свети Тихон Исповедник, заточен у Донском манастиру, како излази да благослови народ.
Убиство Царске Породице је тема осмог окна. Цар у рукама држи болесног сина. Светли ликови Романових дати су на тамној позадини подрума дома Ипатјева, где је злочин извршен. Светлост је јача од таме, Бог од ђавола.
Девето окно представља праведнике побијене на полигону НКВД-а Бутово, у близини Москве. На десетине хиљада невиних овде су стрељани тридесетих година прошлог века, међу њима и мноштво епископа и свештеника. Сада се на том месту налази храм Светих Новомученика земље руске.(3)
Најмлађи стрељани, Миша, имао је само тринаест година, и био је беспризорник, дете без родитељског старања. Убили су га јер је украо две векне хлеба. Пошто смртна казна није могла да буде спроведе пре петнаесте године, изменили су му датум рођења. Неке су стрељали и за мање – један је имао тетоважу Стаљиновог лика на нози. Убијане су и целе породице, од пет до девет чланова. Људе су довозили око један увече у фургонима за робијаше, и уводили их у нарочиту бараку, тобож због „санитарног поступка“. Пре стрељања, проверавали су идентитет по фотографијама, а затим су жртве, једну по једну, приводили џелатима у суседној каменој згради, који су, да би се спремили за свој крвави посао у име „светлије будућности“, по целу ноћ пили вотку. Жртве су одвођене у дубину полигонског простора, а затим су вршили пресуде, које нису доносили судови, чак ни преки, него тројке НКВДа. Стрељали су осуђене изнад јама, које су копали булдожери ( три метра дубине, сто и више метара дужине ). Углавном су им пуцали у потиљак из пиштоља, а кад се ров напуни, булдожери су га затрпавали. Пијане џелате су одвозили у Москву, и сутрадан се све понављало. Дневно је убијано по триста и више људи. Приликом истраживања, стручњаци су у једној сонди од свега дванаест квадратних метара нашли остатке 149 жртава. Ни данас се не зна колико је људи тачно побијено. Постоје прецизни подаци само за период од августа 1937. до октобра 1938: 20 761 људско биће. Стрељало се до почетка педесетих година 20. века. Највећи број убијених је из Москве и Подмосковља, али их има и са других континената. Тако је стрељан извесни Џон из Јужне Африке, који је веровао у изградњу комунизма и дошао у Стаљинов СССР. Најстарији познати стрељани је митрополит петроградски ( у оно време лењинградски) Серафим Чичагов, из аристократске куће, херој боја на Плевни, награђен за ратни подвиг златним оружјем од цара, духовни син Светог Јована Кронштатског и писац летописа поштовања Серафима Саровског, на основу кога је обављена канонизација великог светилника Руске Цркве 1903. године. Када су га последњи пут водили у тамницу из које је пребачен на бутовски полигон и стрељан, по њега је дошла хитна помоћ са носилима, јер више није могао да хода. Поред митрополита Серафима, побијено је много православних, од епископа до мирјана, а 330 њих је канонизовано. Старешина бутовског храма Новомученика земље руске, протојереј Кирил Каледа, каже:“Наравно да се благодат Божја не мери цифрама, али на канонској територији Руске Православне Цркве нема места на коме се налази више моштију Божјих угодника него што је то овде“.
На десетом окну представљени су праведници у које пуцају бољшевичке хорде. Одмах после револуције, народ је кренуо у литије- крсне ходове сведочећи веру – и у тај народ чекисти и црвеноармејци су без зазора пуцали. Праведници су одевени у црвене одежде, јер је црвена боја – боја мученичка.
Једанаесто окно показује страдалничку и сведочанску смрт Свештеномученика Владимира, митрополита кијевског, кога су, првог од руских епископа, револуционарни безаконици убили на Украјини, почетком 1918. И он се молио за своје непријатеље.
На дванаестом окну видимо безимену свету жену са својом децом. Многе такве жене, сестре свештеника, као и монахиње, страдале су у логорима и тамницама. У најтежим годинама, ако су биле на слободи, оне су васпитавале децу у страху Божјем и честитости. Такође, овде је представљен свештеник кога бољшевици одводе са Литургије, право из олтара.
Четрнаесто окно представља разарање Саровске обитељи и отимање моштију Светог Серафима Саровског.
На петнаестом окну дат је Свештеномученик Кирил, митрополит Петроградски, који се није мирио са понижењем Цркве и њеном сарадњом са совјетским режимом. Он је окренут према нама и благосиља нас, док безбожници пуцају у њега.
Тако је, на икони Новомученика земље руске, потврђена непобедивост Цркве свуда и у сваком времену. Мучени и убијени на земљи постали су молитвеници пред Богом на небесима.
СЕРАФИМ РОУЗ, АМЕРИЧКИ ПОДВИЖНИК РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ
Један од оних који су дубоко осетили смисао руског новомучеништва, и његов значај за Цркву и свет, био је православни Американац, јеромонах Серафим (световно име му је било Јуџин) Роуз ( 1934-1982). Прошавши пут обраћеника, од протестнтизма у коме је рођен, преко ничеанског нихилизма, зена и таоизма, почетком шездесетих година 20. века обратио се у православно хришћанство и почео да мисионари, са благословом епископа Јована Максимовића (Светог Јована Шангајског и Санфранцисканског). Са јеромонахом Германом (световно име Глеб) Подмошенским основао је, у шумским областима Калифорније, покрај места Платина, манастир Светог Германа Аљаскинског, у коме се подвизавао и писао духовну литературу, издајући часопис „Православна реч“ и духовно руководећи многим обраћеницима. Као припадник Руске Заграничне Цркве, која је настављала традиције Цркве у Русији пре револуције, настојао је да сведочи о страдању хришћана под комунизмом у Совјетском Савезу, што Московској патријаршији, због положаја у коме се налазила, није било могуће.
Отац Серафим је, сведочећи то својом мишљу и делом, истицао да више воли Русију него Византију јер је Русија била средиште Трећег Рима, који је пружао отпор антихристовским силама све до мученичке кончине последњег цара, Николаја Другог. Русија је, у својим писцима и философима, попут Достојевског и Кирјејевског, по оцу Серафиму, развила „дубоку православну философију живота и историје наступрот планетарном богоодступништву“.(4)
По јеромонаху Дамаскину ( Кристенсену ), писцу Роузове биографије, „он је био убеђен да су руски Новомученици, којих је бројчано било далеко више од ранохришћанских мученика, најважнија појава двадесетог века, и осећао је да њихова прича мора да буде испричана“.(4,377)
Два су Божја дара људима – страдање за Христа у Русији и слобода говора на Западу, да се о томе може сведочити, говорио је отац Серафим. Он је од 1969. у часопису „Православна реч“ објављивао житија нових сведока Христових, надајући се да ће она пробудити успаване западне хришћане из духовног дремежа и антиаскетске летаргије. Примери руских новомартирских житија могли су свакога да усмере ка истини и правди вечнога живота, само ако је тај неко отворен и спреман да чује. Руски сведоци правде небеске су били живи докази да је, благодаћу васкрсења, могуће сачувати веру у држави која је проглашавала „безбожне петољетке“, са циљем да се име Божје заборави у Совјетском Савезу, тобож заувек оствареној утопији социјалне правде и једнакости. Тако је свештеномученик Илија Четверухин говорио супрузи:“Знаш, моје се срце разбуктало љубављу према Христу. Овде сам, коначно, схватио да од Христа нема ничег бољег и ничег лепшег. Умрећу за Њега!“(4,379)
У доба страдања Цркве у Русији показало се да атеистичка учења, попут дарвинизма, која су на Западу масама била наметана суптилније и мање насилно, углавном путем пропаганде и школског система, могу постати опасно оружје за борбу против верујућих у антихришћанској тамници каква је саграђена у Русији претвореној у Совјетију. Ту књишке полемике нису помагале: са таквим учењима морала се водити мученичка – сведочанска – борба.(4,379)
Комунисти су тврдили да Бог није сторио човека, него да је човек настао од мајмуна. Новомученици су, до крви, бранили веру у Бога Творца. Преподобномученику Варлааму (Никољском) (+1937) у време испитивања, иследник је поставио овакво питање: „Ви сте међу децом, ученицима, покушавали да водите религиозну пропаганду? Пре свега говорили сте о томе да у школама лажно објашњавају настанак човека?“ На ово је свети одговорио: „Прошле године, када сам пролазио поред школе, обратио ми се ученик са питањем како је настао човек, рекавши да је учитељ на часу говорио о томе да је човек настао од мајмуна, и питао ме је, шта ја мислим, а ја сам на то одговорио да је настао од Бога“.У то исто време други светилник Христове вере, свештеномученик Николај (Покровски) (+1937) такође је на ислеђивању одговорио: „Ја сам човек религиозан, никада се нисам одрекао, нити ћу се одрећи својих убеђења, без обзира на то што се религија разилази са науком. Да узмемо питање чак и о настанку човека; ја доказујем вернима и убеђен сам у то да је човека створио Бог, а наука говори супротно.“Преподобноисповедник Гаврил (Игошкин) (+1959) за време испитивања по оптужби да игнорише науку, одговорио је: „То није истина, ја науку волим и цео живот учим, а и другима саветујем да уче, јер је учење – светлост, а неучење – тама… (Али) о стварању живота и човека на земљи ја сам говорио, како је написано у Светом Писму, а другачије и не могу рећи.“У то исто време, сведок који је седео у истој ћелији са свештеномучеником Павлом (Андрејевим) (+1937) говорио је да је „свештеник Андрејев… говорио да совјетска власт проповеда Дарвиново учење, да је човек настао од мајмуна, а то је богохулство и лаж.“Још пре поменутих Новомученика, то исто је говорио свештеномученик Владимир (Кијевски) (+1918): „Тек у данашње време је себи нашла место таква дрска философија, која обара људско достојанство и труди се да свом лажном учењу обезбеди широко распрострањивање. То учење говори да човек није настао из Божјих руку. У бесконачном и постепеном преласку од несавршеног ка савршеном, он се развио из животињског царства. И као што животиња има мало душе, тако исто и човек… Колико неизмерно дубоко све то унижава и жалости човека! Са највишег степена у реду створења, човек се спушта на једнаки ниво са животињама… Нема потребе да се такво учење оповргава на научним основама, иако је то лако учинити, јер неверје уопште није доказало своје претпоставке.“За веру у Христа, а против комунистичке мајмунологије, људи су били спремни да дају живот.(5)
ПИТАЊЕ СЕРГИЈАНСТВА
Положај Цркве у Русији био је такав да је совјетска власт верне, свештенство, монаштво и епископе дуго убијала и затварала у логоре, а затим је епархије и парохије, верска училишта и издаваштво, ставила под сурову контролу. Ропство је, на први поглед, било доборовољно: Московска патријаршија је, преко свог епископата и званичника у мантији, порицала присуство прогона, и доказивала, пре свега на Западу, да су сведочења какво је, између осталог, било и оно Александра Солжењицина, само дисидентска антисовјетска пропаганда. Руска Загранична Црква је, са своје стране, показивала и доказивала да прогони верних постоје, и да су веома сурови, то јест да совјетски систем није само секуларан ( што се може подносити ако постоји слобода вероисповедања), него и богоборачки.
Једно од кључних питања са којима се отац Серафим Роуз суочавао је питање сергијанства, као покушаја политикантског мирења са безбожјем Совјетског Савеза, које није донело престанак прогона Цркве.
Историчар Цркве Владислав Пузовић о декларацији митрополита Сергија, заменика Месточувара патријшијског престола, у логор заточеног и касније убијеног митрополита Петра ( Пољанског), који је ( Сергије) био на слободи у доба најжешћих прогона Цркве, каже да је то био покушај да се 1927. године направи, макар и болан, компромис Цркве са совјетском влашћу. Сергије је покушао да се у потпуности огради од Руске Заграничне Цркве и антикомунизма, називајући успехе и радости совјетске власти успесима и радостима православних верника:“Најконтроверзнији делови Декларације тичу се оних делова текста у којима је изражено разумевање за дотадашње поступке бољшевика према Цркви, оправдавано њихово преузимање власти у Русији и изношени конкретни модели за исказивање лојалности режиму. Непријатељски однос бољшевичког режима према Цркви правдан је „неповерењем“, које је окарактерисано као „природно и праведно“, имајући на уму непријатељску делатност неких црквених великодостојника према бољшевицима. Овде се, на првом месту, имала на уму делатност избеглих руских архијереја, од којих је већина била у саставу Руске заграничне Цркве, са седиштем у Сремским Карловцима. Исказан је став да долазак бољшевика на власт у Русији није био плод случајности, већ израз Божје воље, да је њихова власт законита и да јој се као таквој, по апостолској заповести, треба покоравати, и то „не само због страха, већ и по савести“. Ставови по којима је могућ опстанак црквене организације у Русији без споразума са бољшевицима, названи су „занесењаштвом“, а ставови који су опстанак Цркве везивали за опстанак монархије одбачени су као нереални. Питању исказивања лојалности према бољшевичком режиму посвећена је нарочита пажња у Декларацији. После изражене захвалности властима за „пажњу према духовним потребама православног народа“ и уверавања да Црква неће злоупотребити указано поверење, наглашена је потреба исказивања лојалности властима од стране православних хришћана „не само на речима, већ на делу“. Сви чланови Цркве су позвани да прихвате Совјетски Савез као своју отаџбину „чији (отаџбине — прим. аут.) радости и успеси јесу наше радости и успеси, а неуспеси — наши неуспеси“. Сваки удар на Совјетски Савез имао се сматрати ударом на Руску Цркву. Део Декларације, у коме је најконкретније изнесен план за исказивање лојалности совјетским властима, тицао се Руске заграничне Цркве, и њеног антибољшевичког деловања, које је по виђењу аутора текста, представљало озбиљну препреку нормализовању односа између Цркве и режима у Совјетском Савезу. Осуђујући антисовјетска иступања заграничног руског клира, која су отежавала положај Цркве у Русији и изазвала расколе у руском црквеном заграничју и позивајући се на одлуку патријарха Тихона из 1922. година о укидању руске заграничне црквене управе у Сремским Карловцима, митрополит Сергије је затражио од руских заграничних клирика да писмено потврде лојалност бољшевичком режиму. Ово је поставио као услов њиховог останка у саставу Руске Цркве. Свим руским клирицима, у Русији и иностранству, који се не слажу са црквеном политиком исказаном у Декларацији, препоручено је да се привремено повуку са својих положаја у Цркви. Да би се одагнале сумње у исправност изнетих ставова, на неколико места у тексту, истакнута је приврженост аутора Православној Вери и Предању, канонском и богослужбеном поретку Православне Цркве. На крају се истиче уверење да ће ускоро бити омогућено одржавање Другог помесног сабора Руске Цркве, на коме ће бити изабрана стална црквена управа и пресечени бројни расколи широм Русије.“
Отац Серафим је сматрао да је сергијанство кључно искушење за будућност Цркве, не само у Русији, него у целом свету. По њему, то је губитак укуса православља, навикнутост на црквеност као обичајност, замењивање Тела Христовог пуком земном организацијом, поимање да се благодат и Свете Тајне дају "аутоматски''. То је, по речи апостола Павла, обличје побожности лишено силе. Амерички подвижник је говорио:“Сергијанство се није пројавило само у избору црквене политике, оно је, по својој суштини, много порочнија појава. Сергијанство је издаја Христа по својој сагласности са духом времена и овога света. Сергијанство је било та неизбежна последица, којој је привела црквена политика, која се владала земном логиком а не разумом Христовим.“
По духовном учитељу оца Серафима, архиепископу Аверкију ( Таушеву ), „Православље није само нека врста световне организације коју возглављују патријарси, епископи, свештеници, предводници свештенства Цркве, која се званично назива православном. Православље је мистично тело Цркве на чијем челу је сам Христос. Црква се не може у потпуности изместити из света, јер људи који је сачињавају још увек живе на земљи. Стога је световни елемент у Њеној структури и спољашњој организацији – неизбежан. Но ипак, што је мање тог световног елемента биће боље за Њене вечне циљеве. У сваком случају, световни елемент не би требало да затамни или надвлада духовни елемент, а то је питање спасења душе и вечног живота, ради чега је Црква и основана и због чега и постоји.“(7)
Отац Серафим је писао: „Историја ХХ века нам је већ показала да не можемо да очекујемо превише од црквене организације. Осим присутних јереси и световни дух је веома ојачао. Архиепископ Аверкије (…) и наш епископ Нектарије су нас упозорили да се припремимо за доба катакомби које следе, када благодат Божија може бити чак и одузета од црквене организације и само издвојене групе верника ће остати. Совјетска Русија нам већ даје пример онога што можемо да очекујемо – само најгоре, док не дође боље време.“(7)
Оно што се видело у Совјетском Савезу оца Серафима није лишавало наде, јер Цркву Христову, макар и гоњену, антихрист не може уништити. Ипак, сматрао је да потчињавање Цркве богоборачкој власти да би се конзервирао само привид црквености није и не може бити пут православних.
НАДСВЕТОВНА ЛОГИКА
Важно је не прихватати земну логику очувања организације која поништава органско начело истинског хришћанства, засновано на надразумној благодати Великог Архијереја Христа. Једном америчком обраћенику отац Серафим је писао:“Не веруј свом уму превише. Мишљење треба да се обликује кроз страдање. У супротном неће одолети искушењу ових окрутних времена. Не верујем да ће они који размишљају само логички бити са Христом и Црквом Његовом у данима који долазе.“(7)
Цркву чува Дух Свети, што се видело у Русији, када су обновљенци ( модернисти и обожаваоци комунизма ) хтели да преузму власт:“Ово самоочување и континуитет православног предања није нешто што потребује асистенцију бриљантних теолога него је резултат неометане католичанске свести Цркве која је присутна од само Њеног установљења. Та католичанска свест је очувала пуноћу руског православља двадесетих година прошлог столећа када су Цркву и многе њене водеће јерархе и богослове задесиле екстремне реформе „Живе цркве“. Реформистички програм отпадничке „Живе цркве“ или обновљенског покрета у Русији, укључивао је залагање за ожењене епископе и други брак клирика удоваца. Иста католичанска свест је и данас присутна и наставиће да чува Цркву Христову кроз сва искушења савременог доба као што чини већ скоро две хиљаде година.“(7)
Отац Серафим је, управо зато што је веровао у непобедивост силе Господње, а не у световне компромисе са христофобима на власти, своју мисионарску пажњу поклањао житијима руских новомученика, који су доказали да Црква опстаје и у најтежим прогонима. Он је нарочито поштовао епископа Дамаскина ( Цедрика ), који је послат у логор јер није признавао декларацију митрополита Сергија. Владика Дамаскин је писао:„Она деца Христова, која нису поклекла под притиском жестоког сатанског напада и није их осакатио велики бродолом, су свесна ситуације и са потпуном смиреношћу и самопоуздањем ће почети да граде истинску Цркву Христову на постојећим темељима, без додатне нервозе, без додатног кукања, јер ће процес градње обухватити и целокупни смисао њиховог живота.(...) Зар човек треба да одступи пред нападом милитантног атеизма? Ни случајно. Без обзира на то колико нас је мало, сва сила Христових обећања која се тичу непобедивости Цркве остаје са нама. Христос је са нама, Онај Који је победио смрт и пакао. Историја хришћанства нам показује да су у периодима када су искушења и јереси узурпирале Цркву носиоци хришћанске истине и њени следбеници били малобројни, али је ова неколицина жаром вере своје и ревносним следовањем Истини постепено запалила све. Иста ствар ће се десити сада ако нас неколико испунимо своју дужност пред Христом и Црквом Његовом до краја. Неустрашиво исповедање вере и наде и чврсто следовање законима Цркве је најубедљивије побијање сергијанског извитоперења и непремостива препрека за непријатељске силе које су уперене против Цркве. „Не бој се мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам да царство.“ (Лк. 12,22).“(7)
Владика Дамаскин је сматрао ( а отац Серафим је ту идеју преузео од њега) да је питање декларације митрополита Сергија у ствари суштинско питање сукоба Цркве као организације и Цркве као организма.
КАКО ЈЕ ТО ИЗГЛЕДАЛО
Чак и у најтежим условима новомученици су доказивали да је Црква могућа као Тело Христово, распето и васкрсло. Споља окови, изнутра слобода – то је био пут. Тако је било и на Соловкама, у манастиру на леденом Северу Русије који су комунисти претворили у логор. Ево како описује такав један догађај слободе у оковима свештеник Павле Чехранов, који је, у недовршеној логорској пекари, служио службу са владикама Иларионом ( свештеномучеником ) и Нектаријем:“Нашавши се унутар зграде, изабрали смо зид који нас је више скривао од погледа пролазника и чврсто смо се прибили уз њега; с лева владика Нектарије, у средини владика Иларион, а ја с десна.
– Почињите – проговори владика Нектарије.
– Јутрење? упита владика Иларион.
– Не, све по поретку, од полуноћнице – одговори владика Нектарије.
– Благословен Бог наш… – тихо изговори владика Иларион.
– Волноју морскоју… – запевасмо ми полуноћницу.
И чудно, чудно су одјекивале у нашим срцима те речи које дубоко дирају душу: „Гонитеља, мучитеља под земљом сакривши…“ И сва трагедија фараона прогонитеља у тим нарочитим приликама урезивала су се у наша срца дубоко као никада до тада. Бело море с белим леденим покровом, подне греде на којима смо стајали као за певницом, страх да нас стражари не примете. А срце је дисало радошћу што се пасхална служба одржава, упркос строгом наређењу команданта.Отпевасмо полуноћницу. Архиепископ Иларион благослови јутрење.
– Да васкрсне Бог и развеју се непријатељи Његови… – не рече, већ прошапта, загледајући се у ноћну маглу, владика Иларион.
Запевасмо ‘Христос васкрсе!’ Да ли да плачем или да се смејем од радости, мислио сам. И тако сам хтео да отпевам дивне ирмосе гласно! Али опрезност нас је обуздавала. Завршили смо јутрење.
– Христос васкрсе! – рече владика Иларион и ми се сва тројица целивасмо.“
МОСКОВСКА ПАТРИЈАРШИЈА И КАТАКОМБНИ ПОКРЕТ
Боље је, сматрао је амерички православни подвижник, отићи у катакомбе него се одрећи Христа као, по Светом Николају Жичком, Неуједначитеља и Неуједначивог, Који је у овај свет донео духовни мач, да раздвоји добро од зла и светлост од таме. Постоје компромиси који непосредно воде у издају. Хришћанин мора бити бескомпромисан ако жели да остане одан свом Творцу и Искупитељу.
Отац Серафим је, опитујући православни подвиг као верност Предању, поштовао надљудски покрет ка Христу оних који нису хтели да праве компромисе са бољшевицима. Неки од њих су као прибежиште имали илегалну катакомбну Цркву која, по Роузу, „није супарничка „црквена организација“ која захтева од верника да буду следбеници неког другог епископа, већ је, пре свега, предањски носилац верности Христу, који надахњује вернике да према Цркви и њеној организацији имају другачији однос од оног односа који превладава у већем делу православног света“.(4, 380)
Ипак, то не значи да је званична Црква Совјетији безблагодатна пустиња: отац Серафим се држао умереног става оних катакомбника који нису порицали присуство Светих Тајни у Московској патријаршији. Говорио је:“Било је у Московској патријаршији и епископа – издајника...Али, у истој тој Патријаршији све је више свештеника који не учествују у овој издаји“.(4,381)
Приликом канонизације новомученика, Руска Православна Црква је имала разумевања за оне епископе који нису подржали декларацију митрополита Сергија, али су остали у општењу са митрополитом Петром; наравно, за канонизацију су предложени и они који са митрополитом Сергијем нису прекидали општење. Из перспективе светопредањске прошлости, и једни и други су, на основу канона Цркве и свог расуђивања, имали право:“У делима „десних” опозиционара, који се често називају „онима који не помињу” не могу се запазити злонамерни, искључиво лични мотиви. Њихови поступци су били условљени бригом за добробит Цркве, коју су схватали на свој начин. Као што је добро познато, „десне” групације су се састојале од оних епископа и њихових следбеника међу свештенослужитељима и мирјанима, који се нису слагали са црквено-политичком линијом Заменика Патријарашког Месточувара, митрополита (касније Патријарха) Сергија, којег је одредио митрополит Петар. Они су прекинули да помињу име Заменика на богослужењу прекидајући на тај начин канонско општење с њим. Али, прекинувши општење с Замеником Месточувара, они су, као и сам митрополит Сергије, признавали за поглавара Цркве митрополита Петра – Месточувара Патријарашког Престола. Зато се за канонизацију предлажу и „десни” опозиционари, као што су митрополит Казански Кирил (Смирнов, 1863–1937) и епископ Глазовски Виктор (Островидов, 1875–1934). Комисија предлаже да се збору светих после већ канонизованог митрополита Серафима (Чичагова, 1856–1937) и архиепископа Тадеја (Успенског, 1872–1937), приброје они архипастири и пастири, који никад нису раскидали општење с законитом црквеном влашћу коју су представљали Петар (Пољански; 1862–1937) и Сергије (Страгородски, 1867–1944) и чији праведни животи су били крунисан мученичком смрћу 30-их година. На пример: архиепископ Калушки Августин (Бељајев, 1886–1937), архиепископ Семипалатински Александар (Шчукин, 1891–1937), епископ Белгородски Антоније (Панкејев, 1892–1938) и други.“(9,721)
Истицао је пример свештеника Димитрија Дудк, који је настојао да, у оквиру Московске патријаршије, сведочи истину:“Он погађа право у суштину ствари када говори да не би требало да од владика и наших духовника правимо „папе“, о томе да свако треба да мисли за себе, уместо да се стално препушта другима“.(4,382)
Гледајући страдално православно хришћанство у Русији под комунизмом, отац Серафим је сматрао да питање екуменизма и апостасије, који су захватали званичне кругове Московске патријаршије, не може свести на догматско – канонски апстракционизам, него све мора да се посматра духовно. Ако врхови греше, народ се бори да остане веран Богу и себи. Екуменизам и апостасија нису поробили срце Цркве.
Отац Серафим се трудио да сведочи и о припадницима лаоса, народа Божјег, који се нису мирили са совјетском окупацијом Московске патријаршије. Пишући о Лаву Регелсону и Борису Талантову, који су се антицрквеном злу супротставили у доба Брежњева, Роуз није заборављао да нагласи да је Талантов умро у затвору 1971. Ови људи јесу били у званичној Цркви, а не у илегалним и од очију већине скривеним „катакомбама“ ( које су загранични „зилоти“ једино и признавали, тврдећи да је Московска патријаршија у стању безблагодатне „сергијанске јереси“), али нису били спаљене савести, него су дизали глас у одбрану слободе религиозног живота, због чега су затварани и прогањани. А где је христолико страдање, тамо је, по Роузу, истина праве вере. Канонизациона комисија Руске Цркве је ово имала у виду: „У годинама прогона Цркве заједно с архипастирима и пастирима пострадало је и мноштво мирјана; многи од њих су остварили мученички подвиг, проливши крв за Христа; било је још више оних који су подвргнути хапшењима, затварањима у тамнице, који су робијали у логорима због исповедања православне вере и у њима завршавали живот.“(9,722)
Бавећи се ГУЛАГом и логорологијом СССРа из хришћанске перспективе, отац Серафим је истицао да комунизам јесте озбиљна и опасна идеологија, која је своје ваплоћење нашла у комунистичким џелатима. Солжењициново дело о логорима показало је како је наступио тријумф нихилизма, који је најавио Ниче, при чему је Роуз тврдио да је „Архипелаг ГУЛАГ“ права историја 20. века:“Историја је оно што се збива у душама људским које се опредељују за добро или за зло, што се, тек онда, пројављује у спољашњим догађајима.“(4,383-384)
ЗАПАД КОЈИ НЕ РАЗУМЕ
По америчком подвижнику, комунизам је у суштини напредовање револуционарног атеизма, коме су се супротставили, али епизодно, нацизам ( из зависти ) и Запад ( из лицемерја ). У наводно слободним земљама, сматрао је Роуз, суштину превратничког нихилизма који би да, у Совјетском Савезу и другде, оствари утопију бескласног друштва још увек нико озбиљно не схвата.
Када је бивши КГБ гонитељ хришћана, Сергеј Курдаков, пребегао у Канаду и сведочио о свом обраћењу у хришћанску веру, које је доживео сусревши кротке и љубвеобилне хришћане, што су крволоштво праштали чак и њему, џелату, објавио је књигу „Опрости ми, Наташа“. У њој је описао своје искуство претварања из Савла христогонитеља у Павла христољупца. Отац Серафим је о западној рецепцији ове књиге писао:“Колико је Американаца уопште у стању да замисли стварност једног система у коме младића хвале и унапређују зато што је окрвавио руке, тукући оне који верују у Бога? Колико је Американаца уопште способно, макар да наслути, како лако иста ствар може да се догоди и овде?“(4, други том, 385)
Амерички мисионар је веровао да се све са Истока мора десити и на Западу – отпадија од Бога је незаустављива, а она води у крвопролиће: гоњени ће бити сви који остану верни Христу.
СВЕШТЕНИК ДИМИТРИЈЕ ДУДКО: ИСКУШЕЊА СВЕДОЧЕЊА У СОВЈЕТСКОМ САВЕЗУ
Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година 20. века у Московској патријаршији оглашавао се свештеник Димитрије Дудко, који је, због својих отворених иступања против званичног атеизма, био на удару и државних и црквених власти. Око њега су се окупљали многи млади боготражитељи, што је совјетским апаратчицима нарочито сметало. Они су вршили притисак на патријарха Пимена да не дозволи Дудку да се превише „размахне“, па га је црквена власт слала на ободе Московске епархије, у удаљене области и села. Ипак, његове проповеди стизале су на Запад, и радо су штампане у руском заграничју. Дудко је имао храбрости да велича страдање Царских Мученика и да помиње оне који су, у доба сурових прогона, дали животе за Христа.
Случај свештеника Димитрија Дудка оцу Серафиму био је веома важан, јер је он провео осам и по година у логору, али није изгубио хришћанску љубав. Дудко је говорио:“Политичари увек калкулишу, но, као што видите, ја то не чиним. Ја иступам, ризикујући сопствени живот и животе своје породице. У мојим речима нема политике. Нема непријатељства, нити клевета, нема никаквих скривених намера. Само бол. Бол за сваког и за све. Ничег више ту нема“.(10, 264)
Отац Димитрије је у Совјетском Савезу био на удару комуниста, а на Западу су га нападали „суперисправни“ припадници Руске Заграничне Цркве - тако их је звао отац Серафим, сматрајући да ова „суперисправност“ није знак истинољубља, него апстракционизма који не жели (или не може) да замисли како изгледа стварни живот у држави која ратује против Христа и хришћана. „Суперисправни“ су тврдили да је Дудко екумениста и сарадник КГБ-а, и да, ако и умре у затвору, не може бити објављен као истински сведок вере, пошто се налази у „сергијанском расколу“. Неће бити мученик, него самоубица.
Пред Олимпијаду у Москви 1980, свештеник Димитрије Дудко је ухапшен. У јануару те године, оптужен је за антисовјетску делатност. У затвору није прећено само њему, него и његовој духовној деци, младим људима чија би будућност слањем у ГУЛАГ била запечаћена. После претњи иследника да ће се обрачунати са младима којима је био духовни отац, Дудко се сломио и обратио писмом патријарху Пимену, тврдећи да није проповедао против совјетске власти. Сличну изјаву је дао 20. јуна 1980. на телевизији, а сутрадан је, у часопису „Лењинградска правда“, објавио текст „Запад тражи сензације“, у коме су одрекао својих „клеветничких књига и чланака“. Објавио је и имена оних који су његове проповеди илегално износили из земље и штампали на Западу.(11)
Отац Серафим је, после овог слома ревносног свештеника, устврдио да се Дудко није одрекао е хришћанске вере, него је изгубио веру у смисао сопствене мисије:“Нико ко има свест о црквеном животу у Русији не би могао да осуди оца Димитрија зато што се није придружио „Катакомбној Цркви“. Да је то урадио, то би било чудо, али се то од њега не може очекивати или захтевати“.(10, 262)
Знао је амерички подвижник колико је тешко под страшним притиском безбожничког тоталитаризма остати свој, макар и у слому. Али, није губио наду. Бог је Онај Који је у стању да подигне пале.
БУДУЋНОСТ СЈЕДИЊЕЊА
Отац Серафим, иако припадник Руске Заграничне Цркве, писао је:„Наша Црква није у јединству са Москвом, али наша Црква то препознаје као привремену ситуацију, која ће се окончати када комунистичком режиму дође крај.“(7)
Благодат Божја у тешким временима је налазила своју пут до људи чак и тамо где је то изгледало немогуће. Роуз је писао:„Отац Димитрије каже да је разговарао са једном особом из Катакомбне цркве. Том човеку су у потпуности биле ускраћене Свете Тајне јер у тој области уопште није било Катакомбне цркве. Он је на неки начин преживљавао, одржавао веру, био лојалан. Имао је духовни разговор са оцем Димитријем и према његовим речима: „Након разговора са мном примио је Свето Причешће од мене.“ Ако ову ситуацију посматрамо једнострано и сматрамо да је по сваку цену морао да се држи Катакомбне цркве можемо да кажемо да то није смео да уради, то јест, зато што је отац Димитрије био свештеник Московске Патријаршије. Али посматрано из свештеничког, духовничког угла у овим околностима поступио је исправно. Примио је Свете Тајне и Божију благодат како би се оснажио за даљу борбу. И отац Димитрије је потврдио да је након тога овај човек изненада оживео. Раније се борио само својом вољом без учешћа у Светим Тајнама. Када је примио Свете Тајне одједном је осетио, услед благодати Божијег деловања, како нов живот улази у њега. Да је наставио без Светог Причешћа ко зна шта би било. Можда би се на крају обесхрабрио и потпуно отпао од Христа.“(7)
Дакле, у доба прогона, рационализам не помаже. Морају се наћи начини да се страдално православље сагледа у целини.
Дошла је 1988, хиљадугодишњица крштења Русије, и препород је кренуо. Године 1991, обретене су мошти Светог Серафима Саровског, скривене у једном од многобројних музеја атеизма, а 2000. године обављена је највећа канонизација у историји Цркве од Истока – преко хиљаду светих, међу којима су се, као звезде на небесима, издвајали новомученици предвођени Светим Царским Страдалницима.
Године 2007, после дугих преговора и усаглашавања, Московска патријаршија и Руска Загранична Црква су се ујединиле. Руска Загранична Црква је сачувала своју аутономију у оквиру патријаршије, али, као што је отац Серафим предвидео, радосно сусретање у Светпј Литургији и причасном Путиру се ипак десило. Новомученици су измолили јединство.
СВЕЦИ КАТАКОМБИ КАО УЗОР ЗА БУДУЋНОСТ
Александар Солжењицин, кога је отац Серафим веома поштовао, говорио је Американцима да губитак хришћанских оријентира не може донети добро никоме, па ни њиховој моћној и богатој држави, која ће се, ако поништи сваки додир са духовним вредностима, на крају и сама зарити у блато не само безбожја, него и богоборства. И то се, мало по мало, остваривало, да би данас постало сасвим јасно онима који имају очи да виде и уши да чују.
Отац Серафим Роуз је знао шта долази у Америку. Прозорљиви старац Игњатије Харбински је, тридесетих година XX века, говорио: „Оно што је сада почело у Русији, завршиће у Америци“. Зато је и књигу „Нови светитељи руских катакомби“ посветио „мученицима хришћанима, данас у Русији, сутра у Америци“. Говорио је да нас чекају тамнице и прогони, и да су неизбежни ако желимо да останемо верни Богом установљеном поретку света, на који насрћу глобализоване силе зла.
„Нови светитељи руских катакомби“ изашли су из штампе пред саму смрт оца Серафима. У књизи је цитиран владика Дамаскин, који је рекао:“Без обзира колико нас је мало, сва сила Христових обећања која се тичу непобедивости Цркве остаје са нама. Христос је са нама“.
Највећа тајна новомученика Христових је њихова радост, која се пројављивала и у тренуцима страдања. То је оно што су људи на Западу, огрезли у нихилизам, сасвим заборавили.
Свештеномученик Јован ( Стебљин – Каменски ) писао је из Соловјецког логора:„Христос се рађа, славите!Драги моји и у Христу вољени, радујте се! Радујте се великом празнику који усред зимске студени наговештава долазак пролећа.Нека још јачају мразеви, нека зимске мећаве сакривају од наших очију сунце – ми ипак знамо да природа ради свој посао и да ће после фебруарских мразева сигурно испловити пролећно сунце. Нека и у историји човечанства још увек влада морална студен, нека народи безглаво јуре у безумној егоистичној тежњи према материјалном и личном благостању дело божанског градитељства се врши; Сунце Правде и даље загрева све оно што је позвано у живот; мир је од земље неодвојив, не онај мир који не може да се одржи пред првом баченом коском, пред првнм сукобом материјалних интереса, већ онај мир којим се испуњава душа гладнога човека када подели свој последњи залогај с њему непознатим сиромахом. Тај мир је непобедив зато што је то мир љубави, а не компромиса. Негда јалова тежња најбољих људи да учврсте своју вољу у чињењу добра, појавом на земљи Бога Логоса добија обилну благодатну помоћ и благовољење према људима, ваплоти се у живот. Али да бисмо се и ми испунили празничном радошћу, да бисмо се и ми поклонили рођеном Сунцу Правде, сетивши се благовести анђела пођимо мислено у град Давидов, испунимо се духовним расположењем псалмопојца, цара, пастира и пророка.“( Јеромонах Дамаскин Орловски, Исто ). Чак ни у најтежим тренуцима, на ивици смрти, Новомученици се нису одрицали вере у Христа и вечни живот.
ПОРУКА ПОТОЊИМ ХРИШЋАНИМА
Зато је отац Серафим Роуз учио хришћане да се спреме за нове прогоне, где год буду желели да остану верни Христу. Ево његових сведочанских речи, заснованих, између осталог, и на Солжењициновом искуству: „Не желим да вас плашим, али обратите пажњу на невоље православних. Исто то или слично очекује и нас у блиској будућности. Живимо на крају времена, уочи доласка антихриста и оно што се чини у Русији и другим земљама уобичајена је појава. Ми пак на Западу живимо у 'рају за магарце' којем само што није откуцао последњи час. Зато се припремајмо - не да правимо залихе хране и одеће, као што већ неки чине, већ унутарње, душом, као што и доликује православним хришћанима. Да ли сте нкад себи постављали питање: Како бисте преживели у затвору, у концетрационом логору, а посебно у самици? Како? Врло брзо бисте једноставно полудели зато што ваш разум нема чиме да се бави јер је засићен световним а не духовним утисцима. Ми живимо само тренутним бригама, не размишљајући озбиљно о хришћанству, о Цркви, не проничемо у суштину православља. Доспевши у самицу нећемо преживети јер нећемо имати чиме да се забавимо. Тамо нема ни филма, ни забаве - само четири гола зида. Код Рихарда Вурмбранта, румунског протестантског пастора, постоји врло занимљиво предавање на ту тему (снимљено је на магнетофонску траку). Он каже да у таквом критичном положају када је човек лишен књига и било каквог спољашњег ослонца може да се ослони на свој унутарњи 'пртљаг'. Њему лично, подвлачим, нису много помогли цитати из Библије које му је пошло за руком да се сети - познавање закона и догмата не спасава, треба стећи Христа у свом срцу. И када то човеку успе онда православан човек у затвору има читав програм живота. Најпре треба да се сети православног календара, када се и који свети помињу. Није обавезно знати цео календар, наш црквени живот ће нам рећи најважније празнике црквене године и свега онога што се скупило у срцу одмах ћемо се сетити. Помоћи ће нам и молитве и песме, њих треба појати свакодневно. Сетићемо се људи за које се можемо молити...“(13)
Тада, по оцу Серафиму, треба бити са свим православним страдалницима:„У мислима се можемо 'прошетати' по целој земљи, с континента на континент, из земље у земљу. Можемо се молити за познанике и мало познате, чак и ако се не сећамо њихових имена - за јерархе и игумане, за целе парохпје, за свештенике руског и других народа, за манастире у Светој Земљи, са сужње у Русији и Румунији, као и у другим безбожним државама, за мисије у Уганди и другим афричким земљама где има много тешкоћа, за атонске монахе... Што се више сећа имена и догађаја за које се може молити, то човек лакше подноси властита страдања, то је богатији унутарњи 'пртљаг' с којим није страшан ни затвор“.“(13)
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Комунистичка револуција која је вођена у име скока из ‘царства нужности у царство слободе’, како је говорио Енгелс, однела је огроман број жртава. Грађански рат у Русији који је почео 1917. и трајао до 1922. однео је између седам и осам милиона људских живота. Ако се томе додају жртве „Архипелага ГУЛАГ“, јасно је каква је цена плаћена да би се остало на путу Христовом. Званични податак руске државне комисије из 1995. истиче да је само лица у мантији, свештеника, монаха, монахиња, епископа у Русији страдало око две стотине хиљада.
Па ипак, комунизам није победио. Кроз Новомученике, победио је Господ Исус Христос. Русија се, кроз нова страдања и искушења, враћа православној вери, док Запад тоне у коначну апостасију и прогони, све жешће, хришћанске вредности са свог метафизичког и материјалног тла. Отац Серафим Роуз је туговао због будуће судбине Запада, али је и знао да ће у Русији доћи до хришћанског препорода, јер је веровао у Христа, кога је Свети Јустин Ћелијски звао Богом словенских очајника. Уосталом, нема и не може бити очајања тамо где се верује у васкрсење.
Рад је објављен у зборнику РУСИЈА У СОВЈЕТСКОЈ ЕПОХИ:
ДРУШТВО И КЊИЖЕВНОСТ
(Радови с истоименог научног скупа одржаног у Андрићграду, 14. октобра 2023), Андрићград, 2024. )
УПУТНИЦЕ
1. Алексеј Комов, Бес антихришћанских сила усмерава се на Русију, www.geopolitikamagazin.com/sr-cyrl-rs/intervju/2014-09-23-09-07-55, приступљено 31.3.2024)
2. И. Цуканов, Кто изображен на иконе «Собор новомучеников и исповедников Церкви русской»?,https://foma.ru/kto-izobrazhen-na-ikone-sobor-novomuchenikov-i-ispovednikov-czerkvi-russkoj.html,приступљено 31.3.2024.
3. Видети: Бутовский полигон. Земля, где покоятся сотни святых, foma.ru/butovskiy-poligon.html
4. Јеромонах Дамаскин: Отац Серафим Роуз – житије и дело у три књиге, део други, превели Матеј Арсенијевић, Јелена Бојовић, Милена Весић, монах Ромило Хиландарац, манастир Хиландар, 2007, 376
5. Јуриј Максимов, Руски новомученици и Дарвин, превео Станоје Станковић, svetosavlje.org/ruski-novomucenici-i-darvin/, приступљено 31.3.2024.)
6. Владислав Пузовић, Московска патријаршија и комунизам у XX веку: декларација митрополита Сергија (Страгородског) из 1927. године и њена рецепција почетком XXI века, Српска теологија данас 2014 (30. мaj 2014), Православни Богословски Факултет, Београд, 2015, 11–21, bfspc.bg.ac.rs/wp-content/uploads/pdf/std/2014/std-2014-01.pdf, приступљено 31.3.2024.)
7. Отац Серафим (Роуз): Нада, xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/1663-serafim-rouz-nada, приступљено 31.3.2024.
8. Јеромонах Дамаскин Орловски, Житија руских новомученика: приступљено 31.3.2024.) Књига страдања и утехе, превод Зоран Буљугић, svetosavlje.org/zitija-ruskih-novomucenika-knjiga-stradanja-i-utehe/, приступљено 31.3.2024.
9. Реферат Митрополита Крутицког и Коломенског Јувеналија, председника Синодалне Комисије за канонизацију светаца, Љубав је јача од смрти/ Свети цар Николај Други, Света царица Александра и мученици дома Романових: житија, поуке, страдања и чуда, Треће, измењено и допуњено издање, приредио Владимир Димитријевић, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2019.
10. Јеромонах Дамаскин, Отац Серафим Роуз: житије и дело, књига трећа, Манастир Хиландар, 2013, превод Јована Делић, Милена Весић, 264
11. “Запад ищет сенсаций”, “Ленинградская правда” № 142(19884) от 22.06.1980 г., arch2.iofe.center/case/6169
12. David Curry, Are American Christians on the path to severe persecution for their faith?, religionnews.com/2022/09/19/are-american-christians-on-the-path-to-severe-persecution-for-their-faith/; William Wolfe, Yes, Christians are being persecuted in America. Here’s how we can respond, www.christianpost.com/voices/yes-christians-are-being-persecuted-in-america.html
13. Владимир Димитријевић,Отац Серафим Роуз и Солжењицин, iskra.co/reagovanja/vladimir-dimitrijevic-otac-serafim-rouz-i-solzenjicin/, приступљено 31. марат 2024.
Извор: Правда
