Фатих је волио Босну, пишу сви сарајевски и ново-пазарски медији, иако  је био, тек терористички и ратни профитер који захваљујући босанској патњи и страдању, од сиромашног студента медицине постаје мултимилионер. Због велике љубави према Босни одселио је одмах послије рата у Истамбул а његов први сарадник у крвавом послу Хасан Ченгић, у Словенију.  Витре и садака – „ џамијске сергије“, хуманитарна помоћ и донације, трговина оружијем, финансијске шпекулације и прање новца, преко агенције TWRA из Беча, обезбједили су финансијску моћ и утицај најважнијем „ахбабу“ Алије Изетбеговића и његовим „јаранима“. 

Ел  Фатих Али Хасанеин рођен је у Судану 1946. године. Студиј медицине завршио је у Београду и био је предсједник асоцијације студената из муслиманских земаља. У свом животу и раду бавио се проблемима муслимана у југоисточној Европи, умножавајући њихову муку – богатио се уз подршку Алије и интерес Хасана Ченгића користио је причу о хуманитарној подршци муслиманима у бившој Југославији. Џеназа Ел Фатиху Али Хасанеину обављена је 20.08.2024. године у Истанбулу у Ејуп Султан џамији у вријеме подне намаза ће бити и укопан покрај мезара Ебу Ејјуба Ел Енсарија. Политички значај Ел Фатиха потвђен је и „политичким џеназа намазима у одсуству“, за вријеме подне намаза у "Бор и Стамбол" џамији у Новом Пазару.

КРВАВЕ РУКЕ И ПРЉАВА САВЈЕСТ ЛОПОВА И УБИЦЕ

Терористичке организације које у основи имају вјерски мотив постојале су и раније, али је њихово д‌јеловање било ограничено на једну државу, једну територију и један политички циљ,(“Муслиманска браћа”, “Хезболах”, “Хамас”, “Исламски џихад”, “Џама исламиа” и друге).Све оне имају релативно дуг историјат д‌јеловања и борбе.

Тек у последњих тридесет година, на сцену је ступила нова генерација терориста који користе постојеће организације и старе циљеве универзалног вјерског карактера, засноване на идеолошкој платформи милитантног панисламизма. Они као противнике одређују све припаднике других религија и све неистомишљенике у саставу своје конфесије. 

Зато, и данас, када се говори о вјерски мотивисаном тероризму, углавном се мисли на радикалне исламске покрете и терористичке организације, удружене у јединствени фронт Вехабијског учења и праксе (чији је извор у Саудијској Арабији) и политичког радикализма (Египатске „Муслиманске браће“) , популарно назван „Ал Каида“ - (“База”). Ова организација подигла је тероризам на виши ниво и дала му застрашујуће димензије, управо исламистичким погледом на свет. Њен циљ је стварање јединствене државе у којој би се искључиво живело и владало по религијским законима и догмама. Бруталност и крволочност, на виши ниво, подигла је организација, настала унутар Ал каиде која се прозвала ИСИЛ/ИСИС и чије је име преведено са енглеског на арапски - „ДАЕШ“

Јасно је, да су државе политичког Запада, а посебно САД и Велика Британија, глобализовале ову пријетњу, унашређујући њихове војно-техничке и обавјештајне способности, како би их ефикасно користиле као геополитички инструмент у обликовању муслиманског свијета и застрашивању и непријатељских као и пријатељских држава и друштава. У том смислу, свако размишљање о будућности тероризма оставља простор за читав низ нових безбједносних питања и дилема јер нови глобални тероризам, који је због својих особености и потенцијалних домета у фокусу сваке озбиљније теоријске, (политичке, безбједносне, социјалне, економске и вјерске...), антиципације цивилизацијских токова, карактерише динамични организациони развој, јачање утицаја и непредвидивост.

Прво питање је какав терористички акт у будућности мора бити извршен и колико жртава мора имати, да би произвео ефекте “11. септембра”. Критеријум који пред себе постављају припадници и организатори терористичких мрежа свакако мора бити узет у обзир при сваком размишљању о будућем тероризму. Наиме, логично је да све акције које би произвеле “резултате” испод оних постигнутих нападом на САД, могу бити само контрапродуктивне за руководства ових организација. Ово изазива страх да ће следеће терористичке акте чинити шири и убитачнији напади, који ће, у склопу детаљно планираних акција, бити истовремено вршени на низу различитих локација.

Друго питање је да ли би терористи, уколико дођу до хемијског, биолошког или нуклеарног оружја, односно до технологије неопходне за производњу ових средстава за масовно и неселективно уништавање, ова средства и употребили.

Треће, питање је у којој мјери уопштре постоји притисак међународне заједнице на терористичке центре у свијету и колико он утиче на, у суштини најдубљу и најоштрију под‌јелу у исламском свијету, под‌јелу на шиите и суните и да ли ће, у том контексту, измирити њихов традиционални ривалитет.

Питање је, такође, да ли ће нарастајући верски радикализам, коме је тероризам само једна од манифестација, подстаћи појединце из одређених друштвених група у Европи и САД да се опред‌јеле за тероризам као за облик испољавања свог незадовољства против милиона странаца у овим земљама или, пак, против самих влада својих држава. Оправдана је и забринутост поводом тога што евидентно постоји кохезија и удруживање исламске терористичке мреже са дијеловима антиглобалистичких покрета са Запада, који такође примењују насилне, терористичке методе борбе за остварење својих циљева. 

Без обзира на важност ових елемената ипак ОРУЖИЈЕ И ЕКСПЛОЗИВИ, су неодвојиви од тероризма, у ма ком облику се он појављивао и ма какве циљеве декларативно истицао. Оружје и експлозиви су ту и као најбитније средство моћи и значаја сваке изведене акције, важно средство застрашивања становништва (понекад је и пријетња употребом довољна) али и средство богаћења и финансирања властитих акција. 

Ту тако важну чињеницу безбједносне структуре Аустрије, посебно у Бечу су занемариле, минимизирале и свој комодитет и безбједност грађана Аустрије и Европе озбиљно угрозиле, приступајући рату на простору бивше Југославије пристрасно а Исламском радикализму као  вјерском и културном феномену – или питању вјерске слободе и извору идентитета. Развој мреже трговине оружјем, под окриљем радикалних исламиста у главном граду Аустрије Бечу, током  рата, деведесетих у БиХ, обезбједио је приходе који су по евиденцији Њемачких и Аустријских служби безбједности, премашиле 350. милиона долара.

Главни организатори трговине оружјем у Бечу, били су, прије свега: Ел Фатих Али Хассанеин и његов рођени брат Сукарно те Shafyk Ayad, Yasin Ел Кади те Алија Изетбеговић (са сином Бакиром Изетбеговићем и људима из непосредног окружења, које су чинили: Хасан Ченгић, Харис Силајџић, Сенад Шахинпашић Шаја, Шета Шуајб, Хусејн Живаљ и други. 

Та јединствена дружина трговаца оружјем која је послужила као широка логистичка подршка изградњи велике и милитантне мреже радикалних исламиста и њихових организација, своје присуство и д‌јеловање правдала је потребом да се помогне жртвама рата у Босни и Херцеговини а као правни оквир свога д‌јеловања понудила кроз Агенцију за помоћ земљама трећег свијета – TWRA (Third World Relief Agency). На заједничком послу, привидно хуманитарно д‌јелујући, комбиновали су платформу религије са криминалним акцијама (трговина оружјем, људима и дрогама), реализујући јединствени програм развоја инфраструктуре будуће организације (способне да д‌јелује против друштва и државе) нашли су се припадници глобалног тероризма (Yasin ел Кади, Схафик Ayad и Ел Фатих Али Hassanein) и влада Алије Изетбеговића у Сарајеву.

Безбједносне службе Аустрије и региона, гледале су на ту појаву благонаклоно – (јер су у тај прљави посао биле укључене и неке Аустријске фирме) паралисани глобалним геополитичким интересима запада (моћог сусједа Њемачке и једине свјетске силе тога доба  Сједињених Америчких Држава. У Аустрији су „вјеровали, “да Ислам који наступа у име „државности Босне и Херцеговине“ представља случај за себе – да муслимани БиХ, не знају и не комуницирају са тзв. „свјетским Исламом“ а да трговина оружјем НИЈЕ ПРИЈЕТЊА јер ће стати када стане рат у БиХ. Под притиском лоше формулисаних политичких интереса, Аустријске службе безбјхедности, омогућиле су организовану трговину оружијем у својој држави, пасивно посматрали изградњу велике мреже криминала и радикалног исламизма, готово пет година – дозволили трансфере новца, људи, оружја и експолозива и на крају, омогућили да се и новац од те трговине, и сви organizzatori, повуку мирно без икакве штете (кривично правне или финансијске) те да сав свој новац извуку са Аустријских банака али да у Бечу, као својеврсно наслијеђе дугог рада и д‌јеловања, оставе, војску милитаната – врбованих људи из свих крајева свијета, како би наставили са пословима и идеолошким д‌јеловањем. Када је отворена истрага, она се проширила и на Словенију  откривајући много тога о трансферима наоружања преко Словеније.

У склопу те истраге ухапшено је преко 60. лица , јер су континуирано, више од двадесет година, учествовали у мрежи трговине оружјем, која је д‌јеловала из Беча. Трагови прљавих послова, оружја у транзиту, водили су и до, тада актуелног премијера Словеначке владе Јанеза Јанше.    

Први део серијала прочитајте ОВДЕ.           

Извор: Правда