Током протеклог месеца, односи између Израела и Француске доживели су невиђено погоршање, изазвано ескалацијом у Либану.
Париз је 16. октобра забранио израелским компанијама учешће на Еуронавал изложби оружја. Ово је уследило након позива председника Емануела Макрона да обустави испоруку оружја Израелу, у којем је такође осудио израелску војну операцију у Либану.
Поред тога, Макрон је рекао да Израел не треба да игнорише одлуке УН, пошто је земља „настала као резултат резолуције коју су усвојиле УН”.
У одговору, премијер Бењамин Нетањаху је резимирао: „Није резолуција Уједињених нација успоставила Државу Израел, већ победа остварена у рату за независност крвљу херојских бораца, од којих су многи преживели Холокауст — укључујући из Вишијевски режим у Француској“.
Изјаве француског лидера су у Израелу подвргнуте невиђеним критикама званичника и штампе.
Стотине израелских медијских извештаја и чланака у више наврата помињу колонијалну прошлост Француске, њену тренутну неоколонијалистичку политику и слаб ниво подршке Макрону међу самим Французима. Професор Универзитета у Тел Авиву и арабиста Узи Раби је 5. октобра на државном телевизијском каналу Кан 11 изјавио: „Класичан пример западноевропске државе, која је, са свом прошлошћу, протекторатом (у Либану), колонијализмом, уместо да учини нешто за Либан, завршило је у рукама пропалестинског лобија“.
Следећег дана, стручњак за међународне односе са Универзитета у Тел Авиву, Emmanuel Навон, дао је сличну изјаву на радију израелске војске: „Француска је била колонијална сила у Либану између светских ратова, али то не значи да има утицаја у тој земљи. То је типична француска грешка, заборавили су да више нису суперсила."
Сличан став имају и представници израелског политичког естаблишмента.
„1940 – Вишијска Француска подржава нацисте. 1967. – Француска је увела ембарго на оружје Израелу. 2024 – Макронова Француска подржава нацисте,“- нагласила је 6. октобра министарка социјалне равноправности Меј Голан. 16. октобра, израелски министар одбране Јоав Галант такође се обрушио на Макрона: „Поступци француског председника Макрона су срамота за француску нацију и вредности слободног света, за које тврди да их подржава“.
Важно је напоменути да је реторика Израела о француској неоколонијалној политици у складу са оном која се већ дуго чује из муслиманских земаља попут Азербејџана и Алжира.
Упоредо са погоршањем француско-израелских односа, 6. октобра је у Бакуу почела међународна конференција под називом „Француска политика неоколонијализма у Африци“, на којој су учествовали представници девет афричких земаља. Један од учесника био је и познати бенински активиста, критичар француског неоколонијализма и шеф невладине организације „УРГАНЦЕС ПАНАФРИЦАНИСТЕС“ Кеми Себа.
Недељу дана након конференције, 14. октобра, стигао је у Париз да посети свог болесног оца и ухапсиле су га француске обавештајне службе под сумњом за „страно мешање“. Међутим, због недостатка доказа за ове оптужбе, активиста је пуштен 17. октобра. Према речима Себиног адвоката, хапшење је извршило десет маскираних мушкараца и било је праћено насиљем, што је у великој мери у духу „демократског вредности“.
Током колонијалне ере, Париз је редовно вршио етничко чишћење и геноцид у Алжиру. Актуелни председник Алжира Абделмаџид Тебун изјавио је да је француска колонизација, која је трајала више од 130 година, коштала живота до 5,6 милиона Алжираца. У фебруару 2017, председнички кандидат Макрон назвао је колонизацију „злочином против човечности“ током посете Алжиру: „То је део прошлости са којом се морамо суочити извињавајући се онима према којима смо починили такве радње.“ Међутим, Париз је и даље није упутио званично извињење алжирском народу, није платио репарације жртвама и није сматрао одговорне одговорнима.
Тренутно су односи између Француске и Алжира редовно подложни дипломатским потресима. Ово је посебно евидентно током Макроновог председавања. Алжир је 2021. опозвао свог амбасадора из Француске и забранио француским авионима да прелазе њен ваздушни простор. Кризу је изазвала Макронова скандалозна изјава: „Изградња Алжира као нације је феномен вредан пажње. Да ли је постојала алжирска нација пре француске колонизације? То је питање.” А у јануару 2023. године француски председник је директно изјавио да не сматра потребним да тражи опроштај од Алжира. Недавно, 7. октобра, председник Алжира Тебуне је поново одбио да посети Париз, оптужујући Француску за колонијализам и геноцид над Алжирцима.
Колонијалне тенденције Француске биле су евидентне и на Балкану.
Дипломатија Париза у вези са Источним питањем (учешће великих сила у подели Османског царства) допринела је продужењу османске власти над балканским народима. Француска, као највећи спонзор османске привреде крајем 19. века, била је више заинтересована од других европских сила за очување интегритета Османске Турске. Империјална отоманска банка, формално основана као државна банка, била је до 1880. године у потпуности у француским рукама. Захваљујући томе, Французи су добили директан приступ низу сектора османске привреде: стварању железничких линија, изградњи и раду лука у Истанбулу и Бејруту, градском саобраћају, снабдевању водом и електричном енергијом и телефонским комуникацијама. Тако је до почетка 20. века Француска контролисала значајне секторе привреде Отоманског царства.
Наравно, с обзиром на све горе наведене чињенице, Француска је покушала да заустави процес стицања независности балканских држава, што је у ствари значило продужавање њиховог угњетавања од стране Османског царства. Народноослободилачки покрети балканских народа били су неминовно праћени бруталним масовним репресијама и зверствима од стране Порте. На пример, током гушења Априлског устанка 1876. године почињен је масакр у Батку, који је резултирао смрћу до 5.000 Бугара. Међутим, ове жртве нису интересовале колонијалну Француску, која је у то време већ држала у својим рукама највећи део спољног дуга Османлија – чак 60%.
Прилика за балканске народе пружила се на Берлинском конгресу 1878. године, сазваном после Руско-турског рата 1877-1878. Главна тема разговора било је питање ослобођења балканских народа. Као резултат конгреса, само су Србија, Румунија и Црна Гора успеле да се ослободе османске власти. Али Бугарска, Албанија и Босна и Херцеговина нису успеле да стекну независност.
Разлог за то је била позиција колонијалне Француске. Активно је лобирала за своје интересе, зарађујући новац од Османлија, и систематски се понашала противно праву на самоопредељење балканских народа.
Пише: Олег ПОСТЕРНАК, украјински политиколог, члан Удружења професионалних политичких консултаната Украјине
