Пише: Владимир Димитријевић
ПРОГОНИ У ДОБА СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА
Руски делатник Светског конгреса породица, Алексеј Комов, у разговору са потписником ових редова, подсећа нас на страдање Руске Цркве под комунизмом: „Уместо Десет заповести, имали смо партијски програм, уместо Свете Тројице Маркса, Енгелса и Лењина, уместо свештеника комесаре, уместо Царства небеског – светлу будућност на земљи, уместо крста – петокраку и пионирску мараму, уместо икона Лењинове бисте, уместо крштења пријем у пионире, комсомолце, партију, уместо светаца – хероје социјалистичког рада, уместо васкрслог Христа – Лењинову мумију. Петокрака је вишезначно окултни симбол – у јудаизму то је звезда Соломона, у масонским ложама кључно знамење ове тајне организације, у средњовековним јересима, попут катарске, застава мржње према традиционалним облицима живота и сан о хиљадугодишњем царству човековом на земљи. Срп је симбол неизбежне смрти, који је био у рукама Плутона, цара подземног света. У средњем веку смрт је, ако се сећате, представљана са српом у руци. Чекић је масонски инструмент изградње Соломоновог храма и симбол власти над друштвом. Лењинов маузолеј, у који је смештена злокобна мумија, грађен је по узору на степенасте пирамиде Месопотамије и Мексика, а тамо су, зна се, приношене и људске жртве. Да ли је случајно да су, у име „светле будућности“, после 1917. побијени милиони: царска породица Романових, грађански слој, козаци, сељаци, дворјанство, а најпре људи хришћанске вере? Рецимо, само 1937. ухапшено је 162 500 делатника Руске православне цркве, а стрељано њих 89 600. Русија је пре доласка бољшевика имала 80 000 храмова и капела, да би их уочи Другог светског рата остало стотинак. Имала је хиљаду манастира, да би сви до једног били затворени. Кад је Стаљин решио да се обрати Цркви ради помоћи у Великом отаџбинском рату, само тројица епископа су били на слободи.“ Упркос свему, Црква је победила.
СВЕ СЕ ПОНАВЉА
Ових дана, прогони Православне Цркве на Украјини постали су страшни – епископе, свештенике и вернике туку, храмове отимају, вера се забрањује, као у најстрашније време Лењина и Стаљина. Али, Црква мора ићи тим путем. И увек гледати у своју прошлост, која је постала Христова вечност. Руски новомученици велики су пример страдања за Христа које побеђује свет. Тако је свештеномученик Роман писао из логора: „Наш Првопастир, Христос, оставио нам је мир и радост и нико нам их не може одузети. Радосно је осећати да међу људима немамо и не можемо имати непријатеље, већ само несрећну браћу која су достојна сажаљења и помоћи чак и када нам (неразумевањем) постану непријатељи и боре се против нас. Авај! Многи не схватају да је непријатељ првенствено у нама самима, и да га прво морамо истерати из себе, а онда помоћи другима да учине исто. Али нема нам никакве користи да се обрачунавамо са људима, чак и ако нас ударају не само по десном образу, него нас непрестано обасипају свакојаким ударцима и увредама. Једно је важно: чврсто се држимо свог пута и не скренемо са њега кроз рат са људима. Борити се са људима значи заузети њихов лажни став. Чак и да је успешан, овај рат нам ништа не би дао, већ би нас одвратио од нашег задатка на дуже време...“ А задатак је – љубав и смирење: љубав према непријатељу и смирење пред Христом.
БИТИ СЛОБОДАН У РОПСТВУ
Свештеномученик владика Онуфрије Гагаљук је поручивао: „Мало је проживљено, а много је доживљено. Ја сам само две године епископ, али... од ове две године провео сам шест месеци у затвору. Сећао сам се својих грехова, вољних и невољних, и радовао се што ми је Господ дао чашу страдања да пијем за своје грехе.“ Велика руска пијанисткиња, Марија Јудина, помоћница многих новомученика и исповедника, написала је 1930. године: „Ако сада себе препознаш као слободног у ропству, ако си кадар да волиш усред мржње, сећаш се Бога усред безбожја, онда то значи да ће слобода, љубав и вера једног дана победити.“ Тако је и било: крв Новомученика пробудила је Русију.
ХРИСТОС У ПУСТИЊИ
Свештеномученик Онуфрије Одески у свом тумачењу искушења Христовог у пустињи, када је ђаво нудио Христу да му се поклони, каже: „Зар сатана заиста није знао да је пред њим био Спаситељ света, Богочовек? Наравно, добро је знао. Чуо је анђела како Најсветијем од светих Праведнику објављује: Емануил... то значи да је Бог с нама (Мт. 1, 20-24); чуо је анђеле како објављују витлејемским пастирима да се Спаситељ, који је Христос Господ, већ родио у Давидовом граду (Лк. 2,9-14). ... Чуо је и на водама Јордана сведочанство Бога Оца и Бога Духа Светога да је смирени Христос, крштен на Јордану од Јована, Друго Лице Пресвете Тројице (Мт. 3, 13- 17). Међутим, сатана се усуђује да куша Спаситеља. Чему се нада? Да ли се заиста нада да ће искушати Бога? Сатана је искушавао Господа јер је пун зла и труди се да сеје зло свуда. Постигао нешто или не постигао, он ради своје сатанско дело: свуда мами на грех и откида људе од Бога и наоружава их против Њега, користећи лажи и свакојака средства. Наравно, сатана није имао шанси у рату против Спаситеља (Матеј 4:1-11). Али не само сам Бог Реч, него и слабе жене (на пример, млада великомученица Варвара и друге), па чак и деца, уз помоћ Божију одбијала су сатану... То значи да сатана није толико страшан за нас ако си са Богом. И све његово зло није тако јако како нам се чини. Напада Истину, али то уопште не значи да је јачи од Истине. Слуге сатане боре се против Бога и сваке светиње, јер је таква њихова природа: не могу а да не иду против Бога, као што нам се то открива из речи Спаситеља и Бога нашег, које је Он изговорио књижевницима и фарисејима јеврејским, да не разумеју реч Његову јер им је отац ђаво, и они творе вољу његову. А ђаво, „кад говори лаж, он говори своје, јер је лажов и отац лажи (Јн. 8,43-44).“ Знајте, љубљени, да нико не може победити истину Христову. Не бојте се зла; не падајте ничице пред њим, као што је сатана желео од Спаситеља Бога и тражи то од свих хришћана. Уз Божију помоћ, бори се против зла и са Богом ћеш победити и постићи вечни блажен живот!“
Тако је говорио Свештеномученик Онуфрије. И том силом је срушио непријатеља. Цркву је немогуће победити. Има међу нама Јуда, има издаје, има беде и немоћи, али ту су и свеци Христови. И Господ преко њих побеђује и показује да је вечност Његова, а не ђавоља. Молитвама Светих Новомученика нека и нас Господ сачува и спасе.
Извор: Правда.рс
