Пише: Слободан Антонић
Иако је Национална читанка најзад штампана и по школама подељена, њени критичари из "грађанске Србије" настављају да је нападају – а да је и даље нису прочитали...
Таква већ хронична осионост више не би завређивала ни реч да се – уз стари аргумент да је у питању "национална дресура деце" – није појавила и тврдња да је "у социјалистичкој Југославији" било све у реду са политиком националног идентитета, па да је све после тога било само оргијање злокобног српског национализма.
Тако се један критичар руга речима Ане Брнабић, која брани Националну читанку, да у титоизму "'Ви у Србији нисте баш знали да сте Срби', да је читанка неопходна како би се јасно рекло 'да није срамота бити Србин', односно како би се систем супротставио идеји 'да ми немамо идентитет, да будемо нека аморфна маса'". Те тврдње критичар је назвао "бедастоћом".
Не знам када је и где то Брнабићка изјавила, али то заправо уопште није далеко од истине. Да, политика идентитета у титоизму је била да је све везано за српско национално осећање – од историје, до песама – на неки начин српски национализам. Навешћу неколико примера.
Латинка Перовић је 1972, на седници ЦК СК Србије посвећеној национализму у Србији, тврдила "да је културни живот оптерећен традиционализмом, православљем и србовањем". На тој седници презентован је документ ЦК СК Србије "Борба против национализма и шовинизма у Србији", у коме се као пример "србовања" наводе "имена која се дају појединим производима – Цар Лазар, Царица Милица, Књаз Милош, Карађорђе, Топлица Милан... и приредбама (Јефимијини дани)".
Као резултат ове критике, после седнице, промењени су називи неких од инкриминисаних производа. Рубинова вина "Цар Лазар" и "Царица Милица" добила су друге називе и етикете (1972). Тек после седам година (1979), због великог притиска потрошача који су инсистирали на старим називима вина, ипак су враћена изворна популарна имена ових производа.
Шта је све проглашавно српским национализмом данашњим генерацијама сасвим је непојамно.
У истом документу ЦК СК Србије критикује се издавачко предузеће "Просвета" због "фаворизовања дела која оживљују дух светосавља, косовски мит, једном речи српску феудалну културу као узорно духовно оличење српске нације, па и српске државе". Посебно се криткује "испољавање великосрпских асимилаторских амбиција" – "српско средњовековно песништво, на пример" (!?).
Као "наклоност према историјским фабулама" које "подгревају национал–митоманију" у овом материјалу се наводи "прочетнички филм Делије (М. Поповића)". Остаје нејасно по чему су Делије (сценарио и режија Мића Поповић, 1968) "прочетнички филм" – осим ако за такву дисквалификацију није било довољно што је тема филма посттрауматски синдром бораца НОБ, и што су написи у филму, за оно време неуобичајено, били на ћирилици. Овај филм је данас као културна баштина уврштен у 100 најзначајнијих српских филмова.
На црној листи песама забрањених за емитовање на радију и ТВ, све до краја осамдесетих година, налазиле су се песме "Тамо далеко", "Јеремија пали топа", "Креће се лађа француска", "Играле се делије", "Ој војводо Синђелићу", "Српска се труба с Косова чује", итд. (овде 383, 435). У материјалима за заједничку седницу Председништва ЦК СК Србије и Председништва СР Србије певање песме "Играле се делије" сматрано је "србовањем" и "испољавањем великосрпског национализма" (овде 385).
У материјалима за исту седницу, као једна од манифестација српског национализма наведено је и ношење шајкаче (овде 385).
Године 1971. спречено је објављивање стрипа о Марку Краљевићу у Политикином забавнику као "националистичког" (овде 433).
Илустрације Марија Масакарелија, које су биле објављене у Источницама (1983) Љубомира Симовића, оцењене су као неприхватљиве јер су се "на њима сувише јасно виделе шајкаче и грб Србије" (овде 107).
Новинар Антоније Ђурић (1929-2020), говорећи на заједничкој седници Комисије за информисање и Комисије за идејно деловање у култури ЦК СК Србије 3. марта 1986. описивао је страх који је владао у контролисаној јавности према свему што има везе са српским идентитетом и историјом. Ево његових примера.
У штампи се не могу објављивати фељтони о Колубарској и Церској бици, војводи Степи Степановићу, или Косовском боју, због бојазни уредника: "треба ли нам то" и "да ли је баш тренутак за тако нешто" (овде 386).
Годишњицу Првог српског устанка обележила је само Месна заједница у Орашцу, јер се друге "друштвено-политичке заједнице" то нису усуђивале (исто).
Месна заједница у Такову је "недавно, готово илегално ноћу, подигла споменик Милошу Обреновићу" (овде 387).
Споменик Карађорђу већ 30 година "чами у једној шупи у Косјерићу" (исто).
Године 1978. прећутана је стогодишњица дипломатске независности Србије, док су стицање међународно признате самосталности свечано обележиле Румунија, Бугарска и Грчка (исто).
Није обележено 50 година пробоја Солунског фронта, а обележавање Колубарске битке препуштено је лазаревачкој општини (исто).
У вези с прославом 800 година Студенице – "осам векова српске културе ако се и помиње, чини се то крајње опрезно, као да се саопштава нешто што је срамотно". Новинари "маневришу тако да би избегли придев српски", па се рецимо каже "осам векова културе овог тла" (исто).
Готово свако из моје генерације рећи ће вам да се сећа како је, све до краја осамдесетих, употреба придева "српски" била сумњичена као израз некаквог скривеног српског национализма.
Ја све до 1977, рецимо, нисам знао оригиналне речи "Тамо далеко", јер сам је слушао само на екскурзијама, и то у верзији: "тамо је нашој војсци", "тамо је домовина", и "живела домовина". Тек на ексурзији у Москви, у једном ресторану, када је оркестар отпевао "Тамо далеко" с изворним речима, схватио сам колико је текст песме промењен као "политички некоректан" – требало је да одем у Москву да бих чуо оригинал.
Реч "српски" се могла користити првенствено у негативним контекстима, па се могло рећи: "српски капитализам", "српска буржоазија", "српски фашизам", али нисте је смели употребити у позитивном, па чак ни у неутралном значењу. То зазирање је у "грађанској Србији" остало и до данас, а срећем га и код мојих колега на универзитету. Као што је лепо приметио Милан Брдар, наша "интелектуална елита, генерално и декларисано – неће да буде српска. Она, у ствари, кад год да говори, не може да изговори придев српски" (овде 390).
Загорка Голубовић је, приликом уручења награде Српског социолошког друштва за животно дело, изјавила "да би јој драже било да се удружење зове Социолошко друштво Србије, а не Српско социолошко друштво" (!?).
Доминантна синтагма код дела београдских социолога је друштво Србије – не српско друштво. Рецимо, у једном колективном зборнику радова избројао сам да се три пута чешће користи израз "друштво Србије" него "српско друштво". Може "немачко друштво", може "француско друштво", али "српско" – не може.
Наша "грађанска Србија" не критикује Националну читанку што су је увели напредњаци, већ зато што је основна идеолошка позиција ових "грађана" нихилистички однос према српском националном идентитету – баш какав је био и у титоизму.
Идеал наших грађаниста је, наиме, етнички неутрална Србија – не у смислу државе неутралне према етничком пореклу својих грађана (тако да индивидуална права и дужности не зависе од етничког порекла грађанина), већ државе неутралне према културним правима већинског колективитета.
Модел етнички неутралне Србије представљен је још 2007. у монографији Национални и државни интерес модерне Србије групе аутора. Према овом моделу нужна је трансформација Србије у етнички неутралну, уговорну заједницу "слободних грађана", која не би имала везе са конкретним етничким колективитетом (Србима). Међутим, држава не би била неутрална у односу на све етничке заједнице, јер би се мањинама, управо као етничким заједницама, дала посебна уставна права — зајамчених 20% места у скупштини и право вета на свако питање које додирује интересе етничких мањина (95).
Дакле, једино би Срби били само "грађани", док би сви остали били припадници својих етничких заједница, па тек онда грађани. Зато наши "либерали" толико инсистирају на фактичкој "десрбизацији" Срба, и зато им толико смета сваки рад на изградњи и утврђивању националног идентитета.
Тако се из грађанизма неосетно прелази у инверзни национализам – у идеологију која тежи да суспендује етничка права своје сопствене заједнице, односно да негира потребу било какве културне политике усмерене на очување и развој народне индивидуалности.
И то је сва тајна наизглед ирационалне хајке на политику заштите и очувања ћирилице, па и садашње сумануте хајке на сироту Националну читанку.
ДОДИК: Од мојих добрих односа с Русијом највећу корист имају грађани Сарајева
Извор: Рт.рс
