Пише: Архимандрит Рафаил Карелин
(О молитвеном животу деце)
Сусретао сам децу са изразом лица који није дечији, буквално искривљен грчевима злобе. Она су са неком мржњом гледали на родитеље, као да су желели да им се освете за своје рођење. Видео сам како се мало дете на очевим рукама гребало, попут звери и какo је тукло оца по лицу. Отац је говорио, буквално се оправдавајући: „Мој син је живчан од самог рођења“. Таква деца су агресивна; ломе своје играчке, узимају ствари у туђем дому и бацају на под; са неком дрскошћу гледају на људе који их окружују; у храму вриште, беже у време службе, намерно ометају људе да се моле; понекад њихов поглед бива толико суров и мрачан, да се чини да су то очи демона, а не детета. Једном приликом сам питао схиархимандрита Серафима[1], како треба поступати са таквом децом, да ли треба над њима служити чин изгнања злих духова.
Одговорио је: „Нека од њих за заиста поседнута демонима или се већ рађају болесна, посебно код пијаница и наркомана, али већина њих није болесна, већ развраћена неправилним васпитањем. Сада родитељи сматрају, да је децу немогуће кажњавати, а грех живи чак и у малом детету. Ако га не сечемо, онда ће се грех разрастати. Неки родитељи се труде да испуне све жеље и каприце своје деце, и деца почињу да траже да се отац и мајка потчињавају свакој њиховој речи. Тако одрастају мали хамови[2], чије прве жртве постају њихови родитељи. Дете треба разумно кажњавати, иначе ће он одрасти као несрећан и незахвалан човек.“
Питао сам: „А како је могуће казнити дете, ако има свега годину или две?“
Отац Серафим је одговорио: „Треба му припретити прстом и строго рећи „не“, и дете ће разумети. Дете више схвата тон гласа којим му се говори, него саме речи.“
Опет сам питао, да ли је могуће физички казнити дете; да ли ће од тога дете постати плачљиво и живчано. Одговорио ми је: „Понекад је неопходно казнити дете, само то треба учинити без злобе. Већу штету нервима детета наносе родитељи, који га кажњавају и истог тренутка му ласкају, као да се извињавају због казне. Корисније је физички казнити дете, него га сатима гњавити речима“. Старац је сматрао да су раније, у стара времена, родитељи умели боље да васпитају децу; умерена бол од каиша или прута уопште неће повредити дете, а уразумиће га.
Једном је познати амерички психолог Роџерс гостовао у Тбилиси. Од својих колега сазнао је да у Тбилисију постоји незванична група младих, који су изучавали психолошке проблеме, посебно проблеме узајамних односа и општења. Он се заинтересовао за њихов рад и изразио жељу да се упозна са руководиоцем те групе, Виктором Криворотовим. Након разговора са њим, Роџерс је рекао: Ви желите да на основу хришћанске концепције решавате питања психологије, например, детету пружате спреман морални програм, а у стварности треба створити услове за слободни развој природног, моралног потенцијала, постављеног у самом детету, без спољашњег деловања и принуде“. На то је Криворотов одговорио: „Ако у својој башти ви створите могућност за слободни раст и размножавање свих биљака без разлике а уклоните деловање баштована, онда ће коров да угуши цвеће.“ Роџерс није могао да одговори и само је ауторитетним тоном изјавио: „То се неће догодити“, скоро буквално поновивши израз Чеховљевог хероја: „То не може бити, зато што то не може бити“.[3] Присутни су се тихо осмехнули, и то овлаш, да не би увредили престарелог хуманисту који им је био гост.
* * *
Неколико година сам био старешина храма Свето-Георгијевске цркве у целу Илори. Тај храм је увек био поштован у Западној Грузији. У храму су се чувале две иконе, исковане у сребру, које је цркви даровао кнез Леван Дадијани. Иконе су се сматрале чудотворним. Заклетва пред иконом Светог Георгија сматрала се светом и ненарушивом. У народу су ишла предања како је за неиспуњење заклетве, изречене пред Великомучеником Георгијем, клетвопреступника стизала сурова казна. Казна га је пратила као сенка. Постојали су случајеви када су се несрећама подвргавале, па чак и потпуном нестајању, читаве породице у којима се један од предака лажно заклињао или газио реч, коју је дао у илорском храму.
Слава о чудесима од икона Светог Георгија, може се рећи, облетела је читаву Западну Грузију. Није било села, где нису знали за силу Великомученика Георгија, невидљиво присутног у илорском храму. Ту су многи добијали исцељења, посебно од душевних болести и оног стања, које се назива демонском поседнутошћу.
У време прогона, када је храм Светог Георгија био затворен, ходочасници нису престајали да долазе до његових зидина, а житељи тог места су са ризиком по себе, чували иконе Великомученика, и када је храм поново био отворен, донели их у цркву.
Мноштво ходочасника из Мегрелије долазило је на поклоњење Светом Георгију, посебно у периоду од Пасхе до Педесетнице.
Једном је у Илори стигла жена из Ткварчелија са молбом да пођем, да причестим њено дете. Узео сам Свете Дарове и отишли смо у град, који се налазио у планинама. Пут је био као петља, која је обавијала планине. Сва околина се утапала у зеленилу. Први пут сам био у Ткварчелију; он се налази на неколико заравни, широких планинских ливада, које се уздижу једна над другом. Некада је овде било мало насеље, али су ту пронашли залихе угља, и село је постало радничка варош, а затим брзо порасла у град. Говорили су да је река Гализга, која протиче поред Ткварчелија, раније била провидна и чиста, попут сузе. Старији су говорили: „У Гализги је пола воде, а пола рибе.“ Сада се она претворила у црни, мртви поток, где испирају угаљ. Тамо нема живота, као у Мртвом Мору у Палестини.
Многоспратни домови у Ткварчелију, изграђени су по моделу, налик једни на друге, попут близанаца или одраза у огледалу једно и истог лица. Попели смо се на трећи спрат и ушли у собу. Мушкарац, супруг моје сапутнице брзо се поздравио са нама и изашао. Не кревету је седело дете, наслоњено на душеке. Када сам га погледао, срце ми је задрхтало, сетио сам се иконе „детињство Јована Крститеља“: строги, чак величанствени лик био је присутна у том десетогодишњем дечаку, као да није болестан, прикован за постељу неизлечивом болешћу, већ да је царевић, који прима госте. Дете је било слепо. Мајка, и сама медицинска сестра, рекла ми је да су му након три године открили воду у мозгу; лекари су рекли да неће још дуго живети. „У дому смо, говорила је она, имали икону Казанске Мајке Божије, благослов од родитеља. У соби, где је лежао мој син, пала сам на колена и представила себи ад стојим пред иконом Мајке Божије. Почела сам ватрено да се молим да мој син не умре, да ми Господ пошаље други крст, само не смрт сина. И чудо се догодило. Мој син је остао да живи, али је осуђен да цео живот проводи у постељи: ослепео је и одузеле су му се ноге. Идем за њим, као за бебом. Питао сам, вероватно неумесно и грубо: „А да сте знали да ће ваш син бити овакав страдалник, да ли би се молили за његов живот?“
Она ме погледала као са прекором и рекла: „Он је моја срећа, љубим га више од свега на свету, ми се молимо заједно. Када сам на послу, онда размишљам: како би што пре прошло то време, да побегнем своме сину. Са мужем се мењам поред постеље детета; он такође љуби сина, али не верује, и за њега је дететова болест још већа жалост, него мени. Мој син понекада говори мужу: „Зашто се не молим са тобом, као са мамом'“ Он одговара: „Ти се моли, а ја ћу те слушати.“ Он не верује, али је уман човек, и не жели да отрује свог сина отровом неверја.“
У свом животу сам видео велике подвижнике и старце, али усуђујем се да кажем да сам осетио сличну благодат у том десетогодишњем слепом детету. Његова мати ми је рекла да се он непрестано моли: други живот он нема.
Исповедио сам и причестио дете. Говорио сам му о Исусовој молитви, о књизи која се зове: „Казивања боготражитеља свом духовном оцу“.[4] Пажљиво ме је слушао. На лицу му је била радост, тиха и дубока радост од Причешћа. Мене је поразио и тон његовог гласа. Обично деца говоре емоционално, као да журе да поделе оно што мисле, што су видела; а он је говорио са спокојством и чврстином, како обично говоре људи који су прошли дуг животни пут. То је било дете – Мученик и у то исто време изабраник Божији, мислим, најсрећнији од својих вршњака.
Видео сам у свом животу благодатну децу, буквално обележену посебним знаком. Неку од њих Господ узима Себи у детињству, да се не би испрљали у блату овог света. Видео сам једно умируће дете: упао је у лонац са кључалом водом и добио смртоносне опекотине. Дете је имало три или четири године. До тада мајка га је често доводила у цркву ради Причешћа. Он је умирао у тешким мукама, али није вриштао, није плакао. Када сам му пришао, задао ми је неочекивано за мене питање: „Зашто добра деца умиру рано?“. Одговорио сам: „Зато што их Анђели чекају да би их узели себи“. Затворио је очи и учинило ми се да се тихо осмехнуо на моје речи.
Читао сам код једног Светитеља, да Господ прима обраћање човека у свако време, али да је најбољу узраст за духовни живот – детињство, када је душа мека, као врућ восак. Зато је најбољи узраст за Исусову молитву – рано детињство: што се раније дете научи њој тим боље. Већ над новорођеним дететом треба читати ту свештену молитву. Дете је ближе духовном свету од нас. Оно што ми покушавамо да схватимо разумом, дете непосредно осећа и као да упија у себе. Неки родитељи сматрају да дете треба да сазри, да би га учили хришћанству. То је велика грешка. Душа детета поседује способност посебног духовног знања и духовне проницљивости, касније она губи тај дар и постаје налик на младо нежно стабло, које постепено задобија грубу кору.
Постоји предање да је Сократу дошла мајка са дететом и питала га, како треба васпитати дете. „Ког је узраста?“, питао је мудрац. „Има само две године“, одговорила је мајка. „Касно је; њега већ не треба васпитавати, већ преваспитавати“, одговорио је Сократ.
* * *
Једном приликом су ме звали у Зугдиди на сахрану. Сахране у Мегрелији се сматрају једним од најважнијих догађаја. Да се опросте се са покојником и изразе саучешће породици долазе рођаци и познаници, до неколико стотина људи из различитих градова и села. У Мегрелији постоји сложени ритуал – оплакивање покојника и његов погреб са веома израженим и, не лишеним неке свечаности, трагизмом. Та традиција има свој почетак још од античких времена, што је дало повод древним историчарима да пишу о „култу мртвих“ у Колхиди (Западна Грузија).
Трпеза након погреба, као и обично, завршила се касно и мене је позвала једна верујућа породица да ноћим код њих, која до тада није долазила са другим богомољцима у Илори. Отац породице је скроман, лак и стидљив човек, који је у младости на за мене несхватљив начин, доспео у тамницу у Сибиру и тамо с упознао са својом будућом супругом. Имали су двоје деце, од пет и седам година. У соби на нижем спрату, горела је пећ, нико није желео да спава, ми смо дуго разговарали. У то време није било духовних школа и скоро да није било духовне литературе. Људи су се хришћанској вери учили преко прича једних другима, хватајући речи у лету. Разговор је кренуо о сухомским подвижницима. Домаћини су ме питали, зашто је људима неопходно да одлазе у планине, шта они раде тамо. Као одговор, почео сам да им говорим о непрестаној Исусовој молитви, којом се у безмолвију баве пустињаци. Моји радосни домаћини су ме молили да им детаљније објасним шта је Исусова молитва. Беседа се продужила до поноћи. Чинило ми се да деца већ спавају, али су се она, притајивши се, слушала. Други дан ,пред одлазак, домаћица ми је рекла: „Мој син ми је јутрос рекао, да је, чувши наш разговор, почео да изговара Исусову молитву и понављао је дуго, док није заспао. Он ми је са дивљењем говорио: „Како ми је лепо било те ноћи и ујутро, када сам се пробудио, и до сада на срцу осећам радост“. Растали смо се, као рођени. Одвезли су ме натраг у Илори, где сам затекао изненађење: у ауто су ставили пуну кесу прилога са сахране. У Мегрелији се не спрема месо за трпезу након сахране, тако да смо имали монашку трпезу.
Рекао сам оцу Георгију (Булискерији) ту малу причу о Исусовој молитви, а он ми је одговорио: „Веома добро, дете ће често понављати ту молитву“.
Причали су ми и овај случај. Једна девојка је путовала у Загорск,[5] где су је старци научили Исусовој молитви, и онда се од тада увек трудила да има молитву у срцу и на уснама. Кроз неколико година се удала, али и усред световних брига и обавеза, није остављала Исусову молитву. Када се спремала да остане мајка, читала је молитву наглас да би је чуло њено, још нерођено дете, да би се дете у утроби молило заједно са њом. Након порођаја, када је успављивала бебу, изговарала је над њом Исусову молитву; тада је дете престајало да плаче и умиривало се на њеним рукама. У њеној соби било је неколико икона у светом углу, а на супротном зиду висиле су фотографије и слике. Она је почела да примећује да дете често усмерава свој поглед на једну страну – ка икони Христа, Који седи на престолу; дуго и пажљиво је гледало на тај образ, као да је распознавало давно познато и рођено. Понекад је израз дететовог лица био такав као да види некога у соби, да жели да говори о томе, али не може.
Мајка треба да над главом своје бебе чита Јеванђеље и молитве, посебно Исусову молитву: то је тај небески балзам који она излива на његову душу. Када дете почне да говори, нека прве речи, које родитељи неопходно треба да га науче, буду име Исуса Христа и Исусова молитва.
Преподобни Јован Лествичник пише да када се човек пробуди ујутро, прва његова мисао треба да буде о Богу – тиме ће он осветити цео дан (принеће почетак својих дела Богу).[6] А детињство је – јутро живота.
У детињству се полаже темељ духовне основе човека. Један од Светих је рекао: „Прва боја којом се боји одећа, не испира се.“
НАПОМЕНЕ:
- Реч је о схиархимандриту Серафиму Романцову.
- Хам је био син праведног Ноја, који је открио голотињу свог оца. Хам је синоним за непослушног и незахвалног сина. (1. Мојс. 9, 18-25 – прим. прев.)
- Фраза из приче А. П. Чехова „Писмо ученом суседу“.
- Књига о умном делању непознатог аутора из друге половине XIX века „Казивања боготражитеља свом духовном оцу“; први пут у Русији штампана 1884. године у Москви, а 1911 издано додатак њој.
- Сада Сергијев Посад.
- Види: Преподобни Јован, игуман Синајске горе. Лествица. Поука 26. О расуђивању помисли, страсти и врлина, 104. стр. 368
Извор: Светосавље.орг
