Када се, почетком ове године "повлачила" из политике, некадашња министарка рударства и енергетике Зорана Михајловић открила нам је да за њу политика има само једну сврху – рад у корист грађана. И да је зато, "овакву каква је", оставља другима.
Сада је, међутим, већ неко време јасно да су се министарка и "политика" поново помириле, а Михајловић само што не "искаче из фрижидера" не би ли нас убедила да је шанса Србије у ископавању јадарита. Да ли је за њу политика као "рад у корист грађана", у међувремену променила значење, односно у чију корист ради сада - док лобира за рударење литијума - још није разјаснила.
Михајловић се, кажу једни, поново додворава некадашњем шефу Александру Вучићу. Она је, тврде други, већ виђена за директора у "Рио Тинту". Има и трећих, попут рецимо академика Душана Теодоровића, који истичу да је Михајловићева зрела за кривично гоњење.
И једни, и други и трећи, међутим, својевремено су Зорану Михајловић, када је (као део власти) тражила увођење санкција Русији, гледали као светлу тачку тадашње владе. Исто тако су, једва дочекали њен "развод" са СНС-ом, видевши у њој можда и будућег лидера опозиције.
"Једно је наша љубав и однос према руском народу. Друга ствар је Путинов режим. То је режим који је покренуо један освајачки рат против једне независне државе – Украјине... И тада и сада сматрам да су санкције требале да буду израз нашег усаглашавања са спољном политиком ЕУ, али и јасан знак да ми не подржавамо то што се дешава на територији Украјине", истицала је својевремено Михајловићева правдајући се да није "везана за фотељу", већ да је странку напустила из принципијелних разлога, односно зато што је странка, како је тврдила, скренула са проевропског пута.
Принципијелни разлози, или неуслишене молитве – питање је, ипак шта је прави разлог због кога се министарка повукла из странке. Можда ипак треба веровати председнику Вучићу који је рекао да је Михајловић "молила Бога" да остане у влади? Уосталом и потпредседник српске владе Александар Вулин, у то време министар унутрашњих послова, давао је сличне "дијагнозе", тврдећи да је Михајловић "нервозна што ни трећи пут није постала премијер" и поручујући јој да се "искали на страним амбасадорима који су јој то обећали".
А ти амбасадори, нема сумње, били су западни – тачније, међу најближим Михајловићевој увек је био амерички амбасадор Кристофер Хил.
Штавише, када је Вулин својевремено рекао да у окружењу председника Србије Александра Вучића "постоје људи који раде за Централну обавештајну агенцију (ЦИА)" - многи су се и изненадили - јер су Зорана Михајловић и Драган Шормаз (као главни осумњичени) у то време већ били изашли из странке.
Зорана Михајловић, која се заклињала у евроатлантизам и представљала себе као светионик грађанске Србије и борца против Русије, била је прозападној опозицији нека нова нада. Нада да ће она, као инсајдер, моћи да помогне у рушењу власти која се опирала увођењу антируских санкција.
Но, сви њихови снови распршили су се у тренутку када је Михајловић наступила као лобиста за експлоатацију јадарита – и то до те мере, да на телевизијама показује спискове људи који су наводно желели да продају зељу "Рио Тинту", међу којима је, како је навела, и активиста против ископавања Златко Кокановић.
На његово питање "како можете да узмете имовину људи који је никада неће продати", она је одговорила да су то "техничке ствари" - доводећи у питање додуше своје бар декларативне, демократске вредности, али не и свој прозападни став.
Оштро су на ово реаговали поменути академик Теодоровић, Саша Дамјановић из Народног покрета Србије, али и бројни прозападни медији, где су се, као на траци смењивали аналитичари чији је задатак да нам објасне због чега се Михајловић поново, и то на овај начин активирала. Узбудио се читав онај део политичког спектра који је Михајловић, али и њеног много мање популарног колегу Радета Басту, дизао у звезде док је тражила санкционисање Москве.
Истина је, међутим, да нема места чуђењу опозиције: Михајловићева је и раније, играла за исти тим за који сада наступа. И у тренутку док се сукобљавала са партијским и коалиционим колегама око увођења санкција Русији, и у тренутку док подржава ископавање јадарита – бивша министарка непоколебљиво брани интересе Запада.
"Кажњавање" Русије санкцијама, патент је, очигледно јалове западњачке спољне политике, чији је циљ одржавање англосаксонског хегемонизма. Покушај да се и Србија увуче у прљаве игре Запада, део је шире агенде десуверенизације слободномислећег дела света. Исто је и са литијумом. Ова руда неопходна је Западу.
Подршку експлоатацији литијума у Србији тако су дали и немачки канцелар Олаф Шолц и шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен, а нимало стидљиво огласио се и амбасадор Велике Британије у Србији Едвард Фергусон поручујући нам да и британска влада подржава даљи развој пројекта Јадар. Да слика буде комплетна – подршку "Рио Тинту" пружио је и помоћник државног секретара за енергетику америчког Стејт департмента Џефри Пајат.
"Српски литијумски пројекат 'Јадар' прилика је да се допринесе зеленој транзицији и код куће и у иностранству. То би оснажило економију Србије и учинило је лидером у сектору обновљивих енергија у Европи", саветовао нас је амерички званичник.
Читав НАТО, дакле, итекако је ентузијастичан кад је реч о плану да Србија "угости" једну од највећих рударских компанија у свету, која, узгред буди речено, има поприлично проблематичан портфолио – у коме су и бројне оптужбе за угрожавање животне средине.
А где је НАТО ту је и бивша српска министарка Зорана Михајловић. Чак иако је то кошта дојучерашње подршке међу "грађанистима".
АМЕРИЧКА ТАЈНА СЛУЖБА УПОЗОРАВА! Нешто се крупно спрема
Извор: Рт.рс
