Црква не ћути пред страдањем на Косову и Метохији, већ остаје са својим народом на косовском распећу као што је то увек чинила, саопштила је недавно Епархија рашко-призренска, истине ради и због недовољне обавештености, како су навели, одговарајући на критике да српска Црква ћути о Косову и Метохији, и да "издаје српски народ са врхом државе".
У саопштењу је набројано на које је све начине Епархија рашко-призренска конкретно ангажована када је реч о положају српског народа и бризи за Србе на КиМ, уз опаску да већина "активиста" забринута за опстанак Космета или не живе стално или не живе уопште на тој територији.
"Ако неко верује да ће Епархија рашко-призренска да поведе политичке митинге и револуцију, и манастир Грачаницу претвори у политичку позорницу, можемо одмах да кажемо да тога неће бити", истиче се у саопштењу.
Прозивке због ћутања Цркве и издаје Косова на које је реаговала Епархија рашко-призренска, не трају месецима, како је наведено у саопштењу, већ годинама. Од оних да се СПЦ није огласила о најновијем споразуму о "нормализацији односа" Београда и Приштине, тзв. Охридском, до оних да не показује бригу за српски народ на КиМ.
Уз веома оправдану забринутост за судбину КиМ и положај српског народа на овом делу територије наше земље и добронамерну упитаност како би Црква требало да се односи према томе, приметно је да круг незадовољних "ћутањем Цркве" обавезно чине и они који СПЦ ућуткују презиром и увредама кад год им се за то укаже прилика.
Увек исти медији, по правилу они прозападни, евроатлантски орјентисани који немају никакав проблем да, на овај или онај начин, легитимишу постојање "државе Косово" оштро критикују Српску православну цркву због ћутања и издаје КиМ заједно са врхом државе.
Нису у таквим извештајима Н1, "Данас", Нове С, много битни ни Црква ни Косово, колико је важно поентирати да је патријарх Порфирије "Вучићев патријарх". Јер "издаје Косово" које је у свим другим извештајима ових медија - "давно изгубљено".
Такође, политички кругови који би најрадије да српску цркву као "ретроградну институцију" виде у неком мрачном буџаку, одједном су осетљиви на њено неоглашавање око Космета.
Попут Павла Грбовића из Покрета слободних грађана Србије који је почетком септембра за "Данас" изјавио да иако у секуларној држави Црква треба да буде одвојена од световних послова, "по питању Косова и Метохије, СПЦ не само да има право, већ и легитимитет и обавезу према преосталим Србима да не игнорише њихову тешку позицију".
Какав је став СПЦ
Када се тражи став Цркве о неком питању нема званичније адресе за то од њеног највишег тела, Светог архијерејског Сабора. Годинама уназад, ниједно саопштење за јавност након редовних седница овог црквеног тела није пролазило без помињања Косова и Метохије и понављања става српске Цркве о Космету као саставном делу наше земље.
Од године до године, Сабор је указивао и на друге проблеме са којима се суочава српски живаљ и СПЦ на КиМ: насртаје на имовину, исељавање Срба, немогућност повратка српског народа на вековна огњишта, отворено насиље над Србима и српском црквом.
Највише црквено тело, Свети архијерејски Сабор Српске православне цркве у саопштењу из оне 2012. године из које датира горе цитирана изјава патријарха Иринеја саопштило је да: "У контексту домаћег и међународног дијалога о статусу јужне српске покрајине, Сабор сматра да би наметање решења супротних резолуцији Уједињених нација број 1244, Уставу Србије и нормама међународног права проузроковало једино дугорочну – а можда и трајну – кризу и нестабилност".
Сабор којим сада председава патријарх Порфирије са последњег заседања у мају ове године поручио је јавности да "Сабор остаје при свом досадашњем једнодушном ставу да се проблеми на Косову и Метохији морају решавати искључиво дијалогом, заснованом на поштовању Резолуције 1244 Савета безбедности УН и међународним повељама које гарантују очување суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије на овом простору".
Коначно, или пре свега, у време патријарха српског Павла, 2003. године, Српска православна црква објавила је Меморандум о Косову и Метохији.
У њему се, између осталог, наводи да "нико нема право да се одрекне Косова и Метохије као неотуђивог дела територије српског народа, српске државе и Цркве; да се испоштује принцип неповредивости и непомеривости државних граница, гарантованих међународно државноправним актима и Резолуцијом Савета Безбедности бр. 1244, која гарантује целовитост и суверенитет државе Србије на Косову и Метохији".
Ближе том времену, тачније 1999. године митрополит црногорско-приморски Амфилохије ишао је по Космету и тражио тела убијених Срба да их достојно сахрани, у доба када су многи не само ћутали, него и окретали главу, али су ипак и блаженопочившем митрополиту залепили етикету "пуковник".
Дакле, у политичком смислу, српска црква се увек позивала на Резолуцију 1244 СБ УН и суверенитет Србије на КиМ, у пастирском показивала бригу за опстанак српског народа на Космету и указивала на његову угроженост, у канонском указивала да је њено седиште на Космету, устоличењем поглавара српске цркве у Пећкој патријаршији, а у литургијском водила бригу да њени манастири и цркве, колико год је то могуће, остану молитвено живи и да се у њима редовно одржавају богослужења.
Шта су говорили српски патријарси
Српски народ и српска црква, која је увек била уз народ, никада неће дати свој пристанак на ово што се може прочитати данас у штампи – на цивилизовано предавање Косова, изјавио је својевремено 2012. године патријарх српски Иринеј, "Вучићев патријарх" како су га крстили прозападни медији.
Једанаест година касније, његов наследник на трону Светог Саве патријарх српски Порфирије поручује верницима у Храму Светог Саве: "Црква никада није одступала од Косова и Метохије и никада није напустила Косово и Метохију. И не само што није одступала, него ни у ком смислу није остављала народ и светиње, села и градове, све оно што Косово као бисер јесте".
Патријарх Порфирије коментарисао је и тзв. француско-немачки план за КиМ на предавању на Православном богословском факултету у марту ове године истичући да "СПЦ не може да прихвати ниједан правни и политички модел који се противи Јеванђељу и осмовековном постојању СПЦ на КиМ".
Обојицу поглавара српске цркве, првенствено због "неоглашавања о КиМ" и "подршке погубној државној политици" прозивали су да су "Вучићева марионета" и "Вучићев човек".
Један је готово десет година био професор Призренске богословије (патријарх Иринеј), други је замонашен у Високим Дечанима (патријарх Порфирије).
Aли никад тако гласно нису бранили Косово у саставу Србије нити говорили о страдању Срба на КиМ као становник световне Србије Павле Грбовић или "бранитељи" свете српске земље са телевизије Н1.
ЕКСПЛОЗИЈЕ И ОФАНЗИВЕ НА КУРСКОМ ФРОНТУ: Жестоке борбе за сваки педаљ територије
Извор: Рт.рс
