Ћеранић: Главне западне амбасаде прате сваки Додиков уздах, а о злочину у име Алаха

02-11-2024 09:41 Став Преносимо

Пише: Предраг Ћеранић

Када је малољетни С.Е. улетио у полицијску станицу у дуксерици с капуљачом и уз узвик Текбир! Алаху екбер! – полицајци Авдо Хасановић и Озрен Марин били су затечени.

Нападач је у руци држао нож, и када се према њему упутио Авдо, успио је да Авди нож зарије у груди, а потом Озрену да зада смртоносне ударце. Уз помоћ колега, Авдо, иако с тешким ранама, успио је савладати нападача.

То Босанска Крупа, иначе мирно мјесто у којем до сада није било инцидената који би заслуживали пажњу шире јавности, још није видјела.

Нешто слично се догодило у Зворнику крајем априла 2015. године. Тада је нападач Нердин Ибрић наоружан ловачком пушком убио полицајца који је изашао пред станицу да запали цигарету, затим је ушао у станицу, ранио још двојицу, и пуцао док и сам није био ликвидиран.

Поклич је био идентичан као у Крупи. Разлика између напада у Зворнику и Крупи је у средству извршења терористичког напада, и што је овога пута извршилац био малољетник са непуних 15 година. Степен индоктринације је вјероватно исти.

У тужилаштву нису имали дилему у погледу квалификације кривичног дјела. Испуњени су сви услови да се напад може оквалификовати као терористички, јер је мотив политички, тј идеолошки.

Разлика је и у истрази. Након Зворника говорило се о вехабијској енклави гдје су несрећном Нердину Ибрићу „вјероучитељи“ испрали мозак и једног сасвим обичног младића, који је посјећивао теретану, имао више другова Срба него Бошњака, и дјевојка му је била Српкиња, навијао за Црвену Звезду – након шест мјесеци „подучавања“ радикализовали до мјере да се одлучи за напад на полицију.

Овога пута су „вјероучитељи“ похапшени, а Школа Курана Босанска Крупа је у жижи јавности, али и органа истраге.

Шта им то раде и како постижу тај ниво радикализације „рибари људских душа“, односно лидери једног покрета за који смо помислили да је широм друштвеном акцијом пасивизиран и да мало коме у Босни и Херцеговини одговара да се у њој поново, као у периоду од 2010. до 2015. године дешавају терористички напади?

Ово је још један напад на државу, јер униформа и полицијска станица су државни симболи. Нападачу је било свеједно које су националности полицајци, да ли су вјерници или не, уосталом, терористи није ни до нације ни до вјере.

Он је једноставно војник зла. А зло се у БиХ зацарило.

И тако, док се по Српској траже кампови у којима руски инструктори обучавају Србе за „обојену револуцију“ у Молдавији, у сарајевском хотелу Холидеј Ин – уз нос Кини – организује осми Свјетски конгрес Ујгура, догађај у Крупи нас је вратио у реалност.

У Босни и Херцеговини постоји терористички потенцијал који и поред свих напора које улаже друштво да се ова напаст колико-толико укроти, како прва асоцијација код полиције кад им БХ држављанин да пасош на увид, не би била тероризам, не иде. Вехабизам, уосталом као и свака идеологија, шири се мисионарским радом и оружаним акцијама, односно терористичким нападима.

Мисионарство се своди на предавања у параџематима, данас невладиним организацијама којима су градске и општинске власти дале просторије на коришћење, често уплатиле и финансијска средства како би се „они смирили“. Мисли се наравно на присталице интерпретације ислама, у БиХ у ратним годинама увезене из Саудијске Арабије, које називамо селефијама, вехабијама или вехабитима.

Како у хришћанству, тако и у исламу постоји више интерпретација, и то није ништа необично. Оно што забрињава јесте да вехабијска верзија има веома низак праг толеранције за све који на другачији начин клањају, или упражњавају другу религију. Сви други су невјерници, кјафири, људи за осуду.

Није сваки вехабија терориста, али је сваки терориста вехабија – тако гласи упозорење Јасмина Мердана, аутора књиге „Селефизам/вехабизам“.

Потврду ове реченице имате у сваком терористичком нападу у БиХ.

Из познатих амбасада, у којима иначе прате сваки уздах Милорада Додика и његових сарадника, стигла су уопштена и притиском медија изнуђена саопштења. Ни трага забринутости попут оне због због руских кампова, за које су у Тужилаштву БиХ рекли да не постоји основа за покретање истраге. Али, кад Зукан Хелез лансира своје информације, попут оне о дроновима БХ производње, иначе купљеним у Хонг Конгу, сви се „задеверамо“.

Крвави пир индоктринираног тинејџера у Босанској Крупи указао нам је да БиХ и даље има озбиљних безбједносних пријетњи и да нас окретање главе од тероризма и проблема проистеклих из мигрантских таласа, може скупо коштати.

У наручене приче о руским камповима у Републици Српској и припремама за отцјепљење – више нико не вјерује. Али, зло не мирује.