О КЊИЗИ
Пред читаоцима је књига о Небојши М. Крстићу, човеку са крстом, који је страдао у намештеној саобраћајној несрећи уочи Ваведења 2001. године. Излазак књиге помогао је Душан Вуксановић, на чему искрено благодаримо. У уводу, дајемо неколико сведочења о добу у коме је вођена борба за Србију као икону.
Ту је, пре свега, сведочење о часопису „Образ“ и првој књизи Небојше М. Крстића.
„Образ“ је, као часопис при Мисионарској школи храма Светог Александра Невског у Београду, имао за циљ – школу са вером, политику са поштењем, војску са родољубљем, државу са Божјим благословом, то јест, све оно о чему је Свети владика Николај писао у свом делу „Речи српском народу кроз тамнички прозор“.
Часопис се читао и у Београду и на Палама, и у Котору и у Нишу, али и у Дијаспори. Монархизам, антикомунизам, разобличавање Новог светског поретка-и крајње наивна, али и крајње искрена вера, да ће сви то схватити с Божјом помоћу. Нарочито смо наглашавали колико је партијашење штетно по нашу националну свест, јер партије постају својеврсне религиозне секте, а њихови вођи гуруи.
Наравно,средстава за објављивање није било: изашла су четири броја, и то је било то…
Али, траг је остао.
Тада је, у доба покретања часописа, изашла Небојшина прва књига „Политика и образ“.
ПОЛИТИКА И ОБРАЗ - ЗА ВАСКРС РАСПЕТОГ СРБСТВА
Мото књиге Небојше М. Крстића биле су речи владике Атанасија: „Битно је да сачувамо ОБРАЗ свој јер ће нам то једино пред БОГОМ и пред Небеском Светосавском Србијом биши оправдање"
Сам Небојша је рекао да се књига непосредно обраћа онима којима је Христос Алфа и Омега ( то јест, православним хришћанима ), а посредно свима осталима. Увод је писан „у Бeограду, на Светог Апостола и Евангелисту Јована Богослова (26.9/9.10.) лета 1993. од Првог Пришаствија Јединог Владара, Цара царева и Господа господара.“
У фусноти је образложио примену придева србски:“Зашто србски а не српски! Зато што не прихватамо срамни језички тероризам и варварство разсрбљених безсловесних српско-хрватских митолошких вукова огрнутих филолошким кожама. Зато што придев српски није од именице СРБ већ речи СРП (алатка за кошење). Зато што српкиња није из Србије него из некакве митске земље српова Српије. Само су Србин и Србкиња из Србије. Зато што је једино србство реч која казује суштаство и суштину СРБА, а не српство. Српство означава суштину оруђа за кошење, тј. СРПА. Колико ми је познато, међу млађим ауторима Матеј Арсенијевнћ је својим поетским и богословско-философским текстовима први отпочео да истрајно и доследно проводи умесну правописну десрпизацију србства у име србског правописа. Ову србску правописну озбиљност својим перима сада делотворно показује и потврђује већнна наших младих хришћанских мислилаца, песника и преводилаца (В. Димитријевић, В. Џомић, М. Васиљевић, Б. Лубардић, Б. Милосављевић, В. Никчевић, М. Шибул...)“
У тексту „Светосавска слога словесниг Србства“, Крстић истиче да питање слоге није само социјално и национално, него, пре свега, спасењско. Претумачивање четири оцила око крста на „Само слога Србина спасава" десило се зато што није у питању пуки земаљски патриотизам, везан за националне и државне интересе, него вапај за надсуштном, богословско – литургијском слогом:“То значи да се слога у свом истинском, нескривеном и битијном смислу пројављује и остварује искључиво као литургијско, евхаристијско сабрање оних који су сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предали! Другим речима, да ли је и у којој мери постигнута слога у србском народу понајбоље показује стање и каквоћа његовог односа према Логосу (Слову) Божијем, Господу нашем Исусу Христу, јер „нема ни у једном другом спасења, и нема другог Имена под небом данога људима којим би смо се могли спасти" (Дела апостолска 4,11-12). У којој мери србски народ учествује у свеспасоносној заједници са Словом (Логосом) Живота, у тој мери и има пуноту Живота - али не пуког вегетативног живота (у смислу животарења, истрајавања и претрајавања на овим ветрометним балканским просторима), већ пуноту, како то Достојевски проницљиво каже, живог живота, или речено библијским речима, вечног и битијног живота.“
Сва „догађања народа“ и митингашки „свесрпски сабори“ не воде нас никуда, пошто нису засновани на литургијској саборности у Христу. Јер, по Небојши, „„Само Спаситељ Србина спасава",то јест - „Само Господ Исус Христос као једини Спаситељ Србина спасава"! То је, уствари, прва и основна и порука и поука светосавља: Само Спаситељ Србина спасава! Јер Спаситељ Христос јесте светосавска Слога словесног србства. А безсловесно србство, као србство без Слова (Логоса) Божијег ннје ништа друго до нечије бирачко тело, збуњена гомила. Зато, помолимо се опет и опет Господу Спаситељу нашем да нас опомене образом Својега Часнога Крста, чија вертикала указује на потребу нашег богољубља, то јест наше спасоносне слоге са Богом Живим и Истинитим, Који је ради нас људи и нашега ради спасења сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Деве и постао човек. А хоризонтала, пак, Часнога Крста Господњег указује на делотворну неопходност човекољубиве слоге међу људима.“
Љубав према људима, вели Небојша, позивајући се на Светог Јустина Ћелијског, вене ако није прожета љубављу према Богу. Литургијски речено, бићемо сложни само ако, узљубивши једни друге, сами себе и своје ближње Христу Богу предамо, како и каже богослужбени возглас. Владика Николај нас је подсећао:„Ал' кад Србин стекне слогу, милији ће бити Богу."
Небојша није имао недоумице:“Нама није потребна безсловесна Србија, свеједно била она демократска, вишестраначка, парламентарна, уставна или правна. Нама јесте потребна словесна Србија - Србија која је ословљена Словом Божијим, то јест Логосом Живота, Другим Лицем Свете Тројице, Господом и Спаситељем нашим Исусом Христом. То је Србија која је чула и привела к срцу речи Јединог Спаситеља: „Без мене не можети чинити ништа" (Јн 15,5). То је Србија која сарађује Богу у одлучном и смелом покрету стремећи ка Царству будућег века - Благословеном Царству Оца и Сина и Светога Духа. То је, дакле, подвижничка Србија - Србија која зна да је прави покрет и смислено циљно кретање могуће само као подвиг. Јер, изван подвига нема спасења; изван подвига све је само очајничко лутање и безнадеждна блудња. (Не без дубљег разлога, у прелепом старосрбском језику реч „блуд" означава „потпуно и погрешно кретање у посезању за остваривањем неког смисленог циља")“
Потребна нам је, писао је Крстић, држава коју Својим Промислом држи Сведржитељ. Таква држава је Дом у коме је монарх Домаћин., кога молитвено подржава Патријарх, што је идеал симфоније – сагласја Цркве и Државе што нам га је оставила Византија.
У том Дому домаћин је један: миропомазанн монарх којн богомудро кормилари лађом државе кроз бурна и олујна светска искушења, молитвено подржаван (опет не случајно, израз „држати") Патријархом.
Српску пропаст је у 14. веку наговестило убиство цара Уроша, тако је крвави 20. век наговестило убиство краља Александра Обреновића маја 1903:“Лишени државотворне разборитости и политичке проницљивости, Срби постају монета за поткосуривање незајажљивих политичких апетита и крвавих прохтева појединих држава-моћника у датом епохалном тренутку. Конкретизација наше ововековне несреће отпочиње онога тренутка када смо ушли (што драговољно, што утеривањем) у пустињу југословенства. Од тада почиње србско крваво лутање и потуцање од немила до недрага. Југославија је за нас уистину она „далека земља" (χώρα μακράν) о којој говори Христова прича о блудном сину (види Евангелије по Луки 15,11-32). У њој смо ми, јадни и злехуди, расули своје богомдаровано благословено Имање и Име, распршили своју суштину (διασκόρπιζειν την αύσιαν- Лк 15,13), то јест одрекли се себе и пред Богом и пред људима. (Од нашег расутог Имања и Имена и распршене суштине - дакле, процесом невиђене десубстанцијализације - настадоше или покушавају да настану нови „народи" (југословени, црногорци, муслимани, македонци...) и нове „православне помесне цркве" (хрватска, македонска, црногорска). После поузданих руку благоверног Краља Петра I Ослободиоца, не налази се достојна владарска десница која би била дорасла одговорном и озбиљном задатку да држи кормило србског државног брода. Наиме, Александар I Карађорђевић чини кобну државотворну грешку - највећу и најпогубнију у нашој историји ујединивши Србију (тек прошлу кроз голготу Првог светског рата) са балканским словенским латиномислећим папистима који свој једини политички гаison d' etrе налазе у распомамљеном антисрбству.”
Краљ Александар је своју заблуду платио главом, а Југославија је, по Светом Николају Жичком, била „пркос Христу, пркос Светом Сави, пркос народној прошлости, пркос свакој народној светињи - пркос и само пркос".
Узалуд смо веровали у савезнике. Крстић је оштар:“Због каквих тобожњих савезника смо као распомамљени и безсловесни похрлили у стање и робља и гробља, показаће убрзо потоњи догађаји. Наиме, пре него што су нас изручили бездушно у чељусти руско-совјетске црвене авети и њених овдашњих злочиначких намесника, летеће хорде англоамеричких стрвинара (тј. наши возљубљени „савезници") изручили су на нас товар своје савезничке љубави честитајући нам 16. и 17. априла 1944. године Православни Васкрс смртоносним бомбама. Под изговором да се бомбардују „војни објекти", енглеско-амерички бомбардери су на празник Светог Христовог Васкрсења својим бомбама разорили и спржили престони Београд. Неколико хиљада нејаке деце и небрањених жена нашло је своју мученичку смрт у рушевинама општинског породилишта, дечијих домова и склоништа, свих болница, више стотина стамбених зграда, радничких квартова, пијаца и сличних „ војних објаката'' . Своју војничку храброст и борбену потентност ови јунаци врлог Запада показали су свирепим убијањем породиља и одојчади, стараца и жена, немоћних и болесних. Заиста, која је стварна разлика између хрватско-муслиманских кољача који закрвљених очију ,,јуначки'' распорују стомак једне труднице и пословично уздржаних, хладнокрвних Енглеза којима су породилишта и болнице војни објекти, тј. Американаца за које је формула њихове борбене готовости у речима ,,напалм бомбе прже децу''?!““
Крстић се позабавио и сукобом „грађанско – националистичко“ у Милошевићевој Србији:“Оно што их притом обједињује и чини сличним јесте да обадве (наравно, са различитим мотивацијским предзнацима) конкретног човека виде, доживљавају и схватају политички једнодимензионално, а самим тим и веома погрешно. Јер, и човек који је политичком индивидуализацијом („грађанским самоослобађањем") издиференциран од колектива (нације), те сведен на индивидуу, као и човек који је само део нације (колектива) јесу безлични и егзистенцијално непосебни - и један и други су, уствари, човек без својстава,тачније, човек без егзистенцијалноперсоналних својстава. Другим речима, обојица нису конкретна, јединствена и непоновива бнћа, нису -личности.(...) Једино је државотворни брод православне личностне (персоналне) делотворности имун и обезбеђен од преопасних замки Сциле политичког индивидуализма и Харибде политичког популизма, тј. колективизма.“
Монархија нам је неопходна као црквена стварност. Небојша вели:“Наиме, Црква у односу на државу може бнти у једном од следећих положаја: 1) у мученичком - кроз прогон (Када су Државни поредак и власт антитеистички и јеретички богоборачки); 2) у коегзнстентном - кроз индеферентност (Када је државна власт атеистичка, то јест када се према Цркви односи као према једној од бројннх тзв. ,,верских заједница''); 3) у државотвореном – кроз - симфонију (Само онда када је људима у држави могуће да слободно и одговорно дају цару царево - али не више, а Богу Божије - алн не мање). Само је треће стање државе благообразно и по поредку богочовечанског Смисла и Истине. То је - симфонија Цркве и државе!“
Људи нису аполитична бића јер су бића заједнице:“Јер, човек је у правом смислу политичко биће управо зато што сви људи, још од Првосазданих Адама и Еве, улазе из небића у битије (тј. постојање) као заједнична бића, бића заједнице - црквена бића.“
Та истина се на земљи највише пројављује као симфонија Цркве и Државе:„Већи од свих других дарова Божијих међу људима, од Вишњег Човекољубља даровани, јесу: свештенство и царство - прво, да служи Божанственом, а друго да влада и стара се ο људском. Λ од једног истог начела оба происходе, и човечански украшавају живот. Јер, ништа не помаже царевима тако као част свештеника који се и о њима самима свагда Богу моле. Ако, дакле, свештеници непорочни буду у свему и пред Богом имају смелости, цареви ће право и подобноª почети да украшавају предане им градовеб и оне који су под њимав – тада ће бити сагласјег неко благо, које све што је добро дарује људском животу. А овако ће бити, верујемо, ако се сачува поштовање свештених правилад што их Апостоли у праведно хваљени и слављени самовидци Божијег Логоси предаше а Свети Оци сачуваше и исповедаше."
Владика будимски Данило је о томе говорио да ,,нас православне хришћане може задовољити исклучнво хармонија Царства Небеског где нема умирања ни неправде. Алн, када већ морамо на земљи имати облик државне владавине, онда треба да бирамо оно што највнше личи на Царство Небеско. Знамо да је у свему најважнија личност, носилац неке идеје или власти. Не можемо помазати све чланове парламента, нити председника републнке на четворогодишњи мандат, а можемо миропомазати на царство само једну личност која се јавнο покорава једином извору свих слобода - Ослободитељу од смрти, Небеском Цару – Христу. Једино такав владар живим примером може да утиче на своје војводе и на цео народ. (...) Велики патријарх цариградски, Свети Фотије, указао је на идеал сагласја ("симфоније") између свештенства и царства. Духовна власт свештеника има првенство у Цркви, а државна власт има првенство у земаљском царству, Идеална слика те сарадње двеју власти налази се у грбу ромејске царевине - у двоглавом орлу који јс символ равнотеже на врху недељивог организма православнога хришћанства -у којем највећу одговорност носе цар и патријарх. Посебне харизме које добијају свештеник и цар (први кроз рукоположење, а други кроз поновно миропомазање) не одвајају их онтолошкн од браће њихове, осталих верника, јер сви хришћани (кроз Крштење и Причешће) јссу есхатолошки „свештеници и цареви Богу" (Откривење 1,6; 5,10). Миропомазани цар и хиротонисани свештеник од браће су издвојени само функционално - унутар општега свештенства и опште царственостн свих верника. Зато је за нас двоглави орао знак доброга римства и доброга јерусалимства (римство=христијанизовано римско право; јсрусалимство=православно свештенство Новог Израила без папских претензија на земаљску власт). Србима су првог двоглавог орла у иашој исторнјн представљали лично Свети Сава и Свати Стефаи Π првовенчани. Имали смо срећу да те две власти никада нису гложиле".
Крстић се позвао на девојку Марију Боговерну, неписмену проповедницу која је, за време рата, на Динари и на народним саборима проповедала покајање. Том приликом је рекла војводи Момчилу Ђујићу:„Ви сте учили Богословију. Α наш Краљ, наша сирота! Знате, он не може добро да влада ако не сврши Богословију, па онда да влада! Никако Краљ не може да не греши ако не сврши Богословију!“
То је, по Небојши, значило да српски владар, по узору на средњовековне наше краљеве и цареве, мора бити истински побожан и христоуман.
Ова нас књига подсећа на Небојшу. Нека свакоме ко памти буде на помоћи да памтимо.
Извор: Правда
