Пише: Џевад Галијашевић
Амерички избори и значај повратка Доналда Трампа – у Белу кућу нису у Босни успели да засене смену власти у забитој касаби у којој је Фикрет Абдић, после 34 године, место начелника општине и већину у скупштини, уступио кадру СДА.
Избори у Великој Кладуши подигли су тензије до тачке кључања па је на врхунцу обрачуна придошлих Сарајлија са мештанима дебљи крај извукао Аријан Јеленовић, унук поменутог Абдића, који је уз интервенцију лекара успео да преживи бруталне батине.
Модел је преузет из Сарајева где је у току дубоко конфронтирање међу Бошњацима – исламистичко националистичке и „грађанско“ националистичке орјентације. Сукоби првака политичке сцене прелазе границу доброг укуса и илуструју недостатак елементарне културе.
Примирја су могућа само на једној теми: односу према хришћанима.
Значај победе Доналда Трампа на председничким изборима у САД и политичке импликације које неће заобићи Европу, у Сарајеву се не разматрају. Чак ни отварање могућности покретања преговарачког процеса између великих сила и последично решавање конфликта на Истоку Европе, Блиском Истоку и „хладног рата“ на Пацифику у Јужном кинеском мору и тајванском мореузу, не интригира чаршију.
Сарајевски медији кандидују само једно питање: „Шта ће бити са нама“.
Одговор стиже од професионалног србомрсца Данијела Сервера, госта Сенада Хаџифејзовића на Фејс ТВ који резимира: „Америка више неће штитити суверенитет Босне и Херцеговине“.
Да Сервер не импровизује закључке, уверио их је и Трампов бивши саветник Џон Болтон: „Мислим да би за вас било најбоље да се Трамп вама, уопште не бави“.
Да неће пасти у руску орбиту утицаја уверио их је и амбасадор Руске Федерације у БиХ, Игор Калабухов. Стрпљиво предочавајући Сенаду Хаџифејзовићу чињеницу да је наступило ново доба, Калабухов је поновио да народи неће служити корпорацијама и западним хегемонима те да Русија неће наметати решења никоме – ни Додику и Републици Српској а ни политичком и муслиманском Сарајеву.
Руски дипломата је нагласио да Кристијан Шмит није ни легалан ни легитиман те да његове политичке акције и мере директно угрожавају мир и уставни поредак Босне и Херцеговине.
„А Додик“, понављао је, као покварени грамофон Сенад Х., покушавајући да распламса ватру дискусије која по његовом мишљењу на крају треба да расветли све српске грешке.
Чак и површном аналитичару друштвених односа у БиХ јасно је да „Босна није мирна“ и да то никада неће бити, док год у Сарајеву не схвате политичку и цивилизацијску реалност властите вјерске припадности и док не престану исцрпљивати државу и народе амбицијом да се Босна врати „својим османским коријенима“ и политичком моделу пашалука.
Политички бесмислено а правно наказно суђење председнику Републике Српске Милораду Додику то белодано показује.
У лажној судници кроз коју су дефиловали само судије и тужиоци-муслимани, није било судског поступка, закона ни реда: бесправна ујдурма сведочила је само о размерама митског сукоба два менталитета, два народа, две вере и два Бога.
Фингирано суђење као и прилике у судијским тужилачким тогама, Сена и Недим, нису успели да запечате политичку судбину државника и лидера Милорада Додика, али су се показали успешним у обесмишљавању заједничке државе. Нико прецизније није указао на значај раздруживања од скупине људи задужених за спровођење лажног процеса.
Босна, као земља и идеја, са војском приземних демагога из Сарајева, лажних хоџа и хаџија, пролази кроз процес отрежњења.
Изазови и претње показали су се претешким за нејака плећа заједничке државе. На простору тог маленог „рта афро-азијског континента“ у Европи, нестала је нација а остала политичка представа религије, неспособне да над собом проведе испит савести – због историје препуне лешева, мучења и тероризма.
Бошњаци, просто нису показали зрно спремности да се суоче са свим насиљима и понижењима која су наметали другим, блиским народима – некада уз помоћ Османске империје, данас уз подршку тзв високог представника који ужива статус суверена који не може бити питан; који неће и не може одговарати пред судом јавности; чија је реч последња независно о њеној ирационалности и аморалности. То је суверен с којим се не може преговарати, на кога се не може утицати, кога је забрањено рационално и аргументовано критиковати.
Тачније, реч је о „божанству“ које се према народима односи као према поданицима и робовима. Бошњацима то за сада годи, али несумњиво да је овакав суверенитет на дужи рок, неодржив.
Као инструмент западне хегемоније, тзв високи представник негује код Бошњака велику лаж – да се ефикасне институције земље могу изградити у неконтролисаној међунационалној мржњи и сталном сукобу.
Но, Трамп би могао да се сручи као тешка анатема на главе европских бирократа и бошњачких партнера са далеког Запада – колико год се у овом тренутку Сарајлијама чинили важнији избори у Кладуши од оних у Вашингтону.
ГОРЕЛА ОДЕСА И ХАРКОВ! Обе стране у језивим сукобима на првој линији фронта
Извор: Sveosrpskoj.com
