У свој стан у Ђаковици вратила се 2011. године и од тада је готово непрекидно изложена нападима разне врсте.. У последња три месеца доживела је три напада, последњи на њену славу, Светог Аранђела, кад је њен дом каменован.
Ипак, без обзира на свакодневно малтретирање, ова храбра жена није изгубила смисао за хумор и ведар дух, јер и поред не мало тешке свакодневнице она зна и да се нашали а види се и да јој разговор и друштво недостају, јер њен живот се одвија између четири зида и иза блиндираних врата.
„Али што су они упорнији да ме отерају, ја сам упорнија да останем", поручује Драгица Гашић.
Она се присећа да кад је после 1999.године отишла са Косова и Метохије сместила се код брата у Смедеревску Паланку али се, каже, зарекла да ће чим оде у пензију да се врати у Ђаковицу.
"Тако сам и урадила. Синови су се љутили, посебно старији, мислим да је и данас љут и забринут али шта су могли сем да прихвате," прича Драгица у исповести за Спутњик.
Објашњава да сам повратак није био нимало лак јер је прва Српкиња која је одлучила да се врати у Ђаковицу.
Није лако али не идем нигде
„Није било лако ни тада а ни сада. Сама сам по цео дан, не идем нигде а и када изађем из стана то је да бацим ђубре, или да одем по потребне намирнице. На жалост, иако имам радњу преко пута зграде, Албанци ми не дају да ту купујем храну, већ морам да идем скоро километар до центра где је и црква да се снабдем намирницама. Тада мало поседим у цркви, преко пута цркве платим рачуне и то је све што прошетам градом,“ у кратким цртама описује један свој дан Драгица.
По њеној причи, у самом граду није затекла готово никога од старих комшија Албанаца јер су се и они раселили, остао је само један брачни пар, и они су је поздравили кад се вратила – "питали за децу, ја за њихове синове и то је то".
„Он прича на албанском ја одговарам на српском иако и он зна српски а ја албански. Просто човек не сме од других Албанца дошљака ни да стане близу мене. Тако он, тако његова жена јер се људи плаше. И ја их разумем. Са другим суседима немам никакву комуникацију јер они то не желе, а и мени није баш пукло срце за њима, да ти право кажем“, каже наша саговорница.
Не дају ми да уђем у продавницу
Иако Драгица има здравствених проблема са кичмом и често мора да прима инјекције, српски здравствени радници из Осојана не смеју да дођу у Ђаковицу да је збрину.
„Кад крену проблеми онда одем код сестре у њену кућу у село па тамо долазе да ми дају инјекције. Ако морам у Митровицу, вози ме наш човек кога ми је доделила Канцеларија за Косово и Метохију. Да није њега не знам шта бих и како бих, искрено да вам кажем,“ додаје Драгица.
Једина Српкиња у Ђаковици изложена је, наиме, свакодневним претњама: ако јој не каменују кући онда јој прате када изађе на улицу, добаце по неки пут.
Али омиљена „занимација“ Албанца из Ђаковице, како каже, служећи се и црним хумором јесте да јој дођу под прозор и, што речима што гестикулацијом, прете да ће је заклати.
„Сад сам се и на то на неки начин навикла, ако тако могу да кажем, али сам много мирнија од када су ми допустили да ставим на стан блиндирана врата. Имам и срећу што су полицајци у Ђаковици према мени коректни. Сваки дан ме понеко од њих обиђе, увек ми кажу да ако ми неко нешто каже да им се обратим и ја то редовно радим. Засад немам примедбе на њих,“ напомиње Драгица, уверена и да њена околина види да је полиција обилази па да због тога и не смеју јавно на улици да јој добацују као што је било раније.
Срби треба да се врате
Драгица каже да је и другим Србима из Ђаковице саветовала да се врате доле у своје станове али да је страх код њих толики да ни не помишљају на то.
„Кажу ми, кад видимо шта теби раде – џаба све. Неће да ризикују, продају своје станове и куће за мале паре, тек ето да није без ништа, и ту стављају тачку на повратак. А ја све мислим кад би се одважило бар још њих двоје- троје да се врати да би се и ствари полако мењале. Могли бисмо да се држимо скупа, морала би полиција да нас штити и временом би се и наши драги суседи навикли на чињеницу да је ово и наш град,“ уверена је Драгица.
Извор: rs.sputniknews. com
