Пише: Игор Ивановић

У последњој деценији у нашој медијској јавности приметан је тренд одумирања политичких дискусија, уз хронични недостатак живе расправе и телевизијских дуела међу њима. Уместо тога, добили смо у електронском простору расправу међу аналитичарима.

Дакле, уместо политичара који су легитимни јер су на основу изборне воље народа заслужили медијски простор, на велику сцену су ступили они које нико није бирао – а који су позивани у студио најчешће на основу личних симпатија уредника или из параполитичких разлога.

Критеријуми по којима се у емисијама бирају ови аналитичари нису доказани на основу њихових стручних књига, писаних радова или аналитичких студија; најчешће се ради о замаскираним политичарима или о агресивним „агентима од утицаја“. Крију се иза функција у неким „непрофитним“ организацијама, било да се ради о „невладином сектору“ кога финансирају западне владе, било да је реч о сателитима актуелног режима.

У последње време имамо озбиљну инфлацију ових медијских појава, како због повећања броја кабловских канала који се баве овом тематиком, тако и због пословне политике телевизија које желе да избегну производњу скупих играних програма. Уместо тога, програм уређују бесплатним гостовањима аналитичара у студију, као најјефтинијим начином да испуне програмски садржај.

Бивши „удбаши“

И тако смо за кратко време добили пар десетина, ако не и пар стотина ових јавних делатника, са тенденцијом да се њихов број и даље увећава. Ако би услов за позив на гостовање у телевизијском студију био да сте написали бар једну солидну и стручну књигу, у тој ситуацији бисмо мирне савести могли Србију да прогласимо земљом водеће аналитичке мисли.

Пошто ствари не стоје баш тако, него често веома далеко од тога, радозналом гледаоцу телевизијског програма остаје да самостално истражује на основу којих критеријума се регрутују наши аналитичари. Лако је уочљиво да постоји неколико различитих – а у исто време повезаних – категорија аналитичара, уз напомену да ни телевизијским водитељима није нимало лако да непрестано проналазе нове госте, услед инфлације „живих“ политичких емисија.

Нама ће у овом тексту бити посебно интересантна једна „ужа“ група аналитичара, које потписују у програму појединачно најчешће као „бивши обавештајац“. У народном речнику ради се о „удбашима“, односно о особама које су радни век провеле углавном у тајној полицијској служби, а ређе и у војној обавештајној агенцији.

Назив „удбаш“ је застарео јер ни „Удба“ одавно не постоји као званична агенција, али се одомаћио у свакодневном говору и постао одредница за прецизно селектирану групу људи. Зато га и користимо – напомињемо – иако је официјелно одавно пензионисан.

Основне карактеристике „удбаша“ су да је реч о пензионисаним кадровима из обавештајних кругова, који су одлучили да јавно наступају, иако је једно од основних правила њихове некадашње службе било да се клоне јавности и да буду што више неприметни.

Одмах да разјаснимо потенцијални неспоразум са читаоцем: они не наступају као покајници у јавности, нити као таоци сопствене савести; они нису весници сакривене истине, нити су дар историјској науци. Они су жељни промоције и медијске славе, упркос некадашњем правилу службе да буду анонимни за ширу јавност.

Нису ни први ни последњи, и није ништа чудно у њиховој жељи да постану познати, јер је у сагласју са човековом природом да буде признат. Зато није необично што не откривају некадашње мрачне тајне из професије, мада није ни морално. Њихова реторика је најчешће празна, догматска и речник им је бирократизован: без имало намере да будемо малициозни према њима, можемо са сигурношћу да кажемо да у њиховим наступима не постоји много аналитике, а још мање образовања.

Углавном су досадни и стереотипни, на питања водитеља одговарају са ширим препричавањем садржаја тог истог питања. Увек су полтронски оријентисани према властима – а посебно према вођама: тај занат су испекли још када су се као млади обавештајци заклели да неће скренути „са Титовог пута“.

Ипак, постоји једна заједничка особина у јавним наступима свих „удбаша“, због које су постали јунаци овог штива. Они фалсификују историју своје службе, користе лажни наратив и прећуткују многе догађаје. Народним језиком: они лажу. Уместо да кроз покајнички тон открију многа злодела која су настала као производ њихове обавештајне делатности, они величају службу у покушају да јој припишу српски патриотски набој!

Они романсирају и фризирају очигледне историјске чињенице, у намери да првобитно „оперу“ колективне службене биографије, а одмах затим и да од себе и колега начине српске патриоте! Што је много – много је! Ако смо могли да некако разумемо како су били само шрафови у тајној титоистичкој машинерији, ако можемо да им донекле опростимо служење тој радикално антисрпској идеологији, онда сигурно не можемо да „прогутамо“ њихово херојство и српство.

Свако својима

Написано је неколико квалитетних књига, које уз навођење историјских чињеница, говоре о делатности „Удбе“ током периода постојања Титове Југославије. У овом тексту биће највише коришћени подаци аутора Радована Калабића из књиге Српска емиграција. На почетку би било упутно да читаоцу представимо основно правило које је важило у „југословенским удбама“: свако нека се бави са својима!

Пошто је свака југословенска република имала сопствену „удбу“ (дакле: шест тајних полицијских агенција, без набрајања војно-безбедносних агенција које су биле потпуно аутономне), онда је свака од ових тајних полиција имала задатак да се „бави“ својим суграђанима или сународницима у емиграцији: српска Удба Србима, хрватска Хрватима, и тако редом.

Седма безбедносна служба је била савезна (југословенска) тајна полиција, као нека врста координатора и руководиоца међу републичким службама. Савезна Удба је често била принуђена да решава „граничне“ случајеве у ликвидацијама, када се мешао национални или државни (републички) идентитет будуће жртве.

Такав је био случај Стјепана Ђурековића, Хрвата рођеног у Србији, у околини Новог Сада, који је имао озбиљну партијску и пословну каријеру у СФР Југославији, све док у својим зрелим средњим годинама није пребегао у тадашњу Западну Немачку.

Тамо се придружио усташком покрету и написао неколико књига против СФР Југославије и Јосипа Броза лично. Ликвидиран је 1983. године у градићу Волфратсхаузен у Баварској, у акцији која је до данашњег дана добрим делом остала мистериозна.

Накнадни судски процеси у Немачкој су завршен пресудом доживотне робије за хрватске обавештајце Јосипа Перковића и његовог тадашњег шефа Здравка Мустача. Одбрана је на суђењу тврдила да је Ђурековић ликвидиран зато што је Немцима одавао, као бивши директор југословенске нафтне компаније „ИНА“, остељиве податке о залихама нафте тадашње ЈНА.

Због тога је, по наводима одбране, у ликвидацији учествовала и војна Контраобавештајна служба (КОС), поред савезне Удбе. Дакле, иако је Стјепан Ђурековић био српски „држављанин“ јер је рођен у Србији, тајна српска служба је одбила организацију његове ликвидације, јер се Ђурековић придружио усташама, а не четницима, па по њима због тога није била надлежна српска Удба.

И Хрвати су изнели аргументе у прилог одбијања учествовања у организацији ове акције, па је тако савезна Удба преузела координацију по систему: хрватска логистика и српски починиоци (који су до данас званично остали неоткривени).

Убиства у емиграцији

Српска тајна полиција је веома ретко имала овакве „граничне“ случајеве у свом раду, пошто је огромна већина њених жртава потицала из Србије, и били су припадници несумњиво српских организација у иностранству. Зато је српска Удба – у којој су некада били активни млади обавештајци, а данас медијски аналитичари – убијала по свету чисте српске патриоте православне вероисповести. И то скоро редовно интелектуалце!

Регистрована су током шезседсетих, седамдесетих и осамдесетих година прошлога века чак 153 убиства Срба у емиграцији од стране српске Удбе.

На прстима једне руке се могу набројати ликвидације припадника српске емиграције који су имали потенцијалне везе са неким субверзивним намерама према СФР Југославији или покушаима организације побуне унутар те државе (као у случају Андре Лончаревића – обавештајца у личној служби краља Петра II, или Боре Благојевића – капетана „Југословенске војске у отаџбини“ за кога се сматра да је у рату ликвидирао партизанског песника Ивана Горана Ковачића).

Све остало је била ликвидација људи који су били писци, уредници, политички мислиоци, новинари, преводиоци, сарадници новина, публицисти или понекад обичне занатлије. Основна разлика између хрватске (усташаке) емиграције и српске (четничке/љотићевске) била је у томе што се хрватска емиграција активно бавила и терористичким активностима, а српска се претежно бавила писањем историјских књига.

Хрвати нису имали потребе да трагају за историјом, јер нису крили своју историјску улогу. Код Срба у дијаспори је био сасвим другачији случај, а посебно код Равногораца, који су идеолошком историјом у Брозовој држави дискредитовани и монструозно изједначени са усташким злочинцима.

Зато је српска емиграција највећи део својих активности усмерила у промоцији историјских чињеница, у осветљавању повесних доказа у потрази за признањем најелеметарнијих истина. Такве инетелектуалце, несрећне и прогнане Србе, православне хришћане посвећене вери и књигама, прогонили су и ликвидирали по свету наши данашњи аналитичари – „бивши обавештајци“.

Потпуни апсурд лежи у „сувој“ чињеници да су сви ови – на правди Бога побијени српски емигранти – писали и говорили скоро до танчине исто што данас говоре у медијима наши аналитичари – пензионери из удбашких редова (чак и када је реч о најрадикалнијим међу њима, као што су били Андра Лончаревић и Бора Благојевић!).

Кажемо „скоро до танчине исто“, јер још увек постоји једна разлика у наративу између страдалих Срба у емиграцији и удбашких аналитичара, разлика која се простире кроз мрачну пољану на којој лежи „Кућа цвећа“ и вољени удбашки друг, њихов Тито. Наизглед само један детаљ у наративу, али по свему судећи кота коју је немогуће премостити. Можда зато и нема покајања код удбашких аналитичара.

Интелигенција на удару

У овом штиву има смисла навести само неке од ликвидација српске интилигенције у емиграцији, као пример о каквим се злочинима према српском народу ради, и каква је штета почињена за српску културу. У Минхену је 17. априла 1969. године убијен Ратко Обрадовић, уредник и аутор листа Искра.

Исте 1969. године, 15. децембра у Шведској је ликвидиран Сава Чубриловић, сарадник листа Српска борба; у Паризу је 10. марта убијен помињани Андра Лончаревић. У Минхену је осмог јула 1974. године убијен бивши дипломата и уредник листа Искра Јаков Јаша Љотић, рођени брат Димитрија Љотића.

Године 1975. је 08. марта у Бриселу ликвидиран помињани Бора Благојевић. Миодраг Бошковић, чувени трговац антиквитетима и аутор многих текстова у локалним новинама, убијен је шестог августа 1976. године у Бриселу, заједно са сином јединцем, као и њихов сарадник Урош Миличевић.

Те исте године, убијен је такође у Бриселу Петар Валић, уредник Горске гарде и Опленца, у тренутку када је добро пребацио осамдесету годину живота. Душан Седлар, уредник листа Бели орао, убијен је 16. априла 1980. године у Дизелдорфу (само две-три седмице пре смрти Броза).

У Бечу је 17. фебруара 1986. године убијен Јово Царичић, писац многих критичких политичких текстова против комунистичког режима у СФР Југославији. Ово су само нека од бројних политичких убистава православних Срба почињена од стране српске Удбе. У очи упада да су извршена по европским градовима.

Шта се дешава са српском емиграцијом у САД, обзиром да је тамо након Другог светског рата избегао значајан број припадника „колаборационих покрета и грађанске  интилигенције“? Радован Калабић наводи у поменутој књизи: “ Разуме се да сва ова политичка убиства емиграната по Европи нису оставила равнодушним нашу емиграцију у Америци, која је, бар до 1977. године, била потпуно безбедна у свом антикомунистичком раду“. Шта се то догодило 1977. године?

Пуну истину смо сазнали захваљујући савести покојног професора Михајла Петровића, који је на самрти спасио своју душу, изрекавши тајну коју је морао да крије под заклетвом. Професор је дошао у САД шездесетих година и запослио се у ФБИ као преводилац. Касније је добио катедру за средњовековну историју на „Мичигенском универзитету“, али је читавога живота задржао чврсте пословне и обавештајне везе са ФБИ-ом, учествујући у многим научно-аналитичарским пројектима.

Све што је радио током живота за ФБИ било је под строгом конспирацијом, уз обавезу коју је дао под заклетвом, да тако и остане све до његове смрти. Ипак, професор Михајло Петровић је на крају живота одлучио да једну тајну не понесе са собом у гроб.

Његови најближи пријатељи, окупљени око његове самртничке постеље, чули су професорову последњу исповест. Тако нас прича поново враћа у 1977. годину, када је тадашњи председник СФР Југославије Јосип Броз посетио САД, где га је примио председник Џими Картер.

Иако је Броз позвао као преводиоца Љубицу Оцокољић, америчка страна се одлучила да разговору присуствује и други, искусни и поверљиви преводилац – професор Михајло Петровић. У разговору ова два председника, Броз је затражио ликвидацију његових политичких противника из редова српске емиграције, док је Картер ћутећи одобравао.

Радован Калабић наводи цитат из Брозовог излагања који гласи: „који си причају којекакве глупости о мени“, чиме је друг Тито образложио Картеру о каквој кривици се ради, због које неки српски интелектуалци морају платити главом.

Након тога креће сеча српске памети у америчкој емиграцији, а ми по ко зна који пут можемо видети да се иза шармантног и елегантног осмеха америчких председника крије сатански израз. Руши се и последње упориште ставова о некавом мирољубивом космополити Картеру, демократи и хуманисти.

Свирепост на делу
Између многих из редова српске памети по САД, који су након овог мрачног договора двојице председеника страдали, навешћемо само неке. У граду Гера, држава Индијана, убијен је 17. августа 1977. године велики српски интелектуалац Богдан Мамула.

Главни уредник листа Слобода, који је издавала „Српска народна одбрана“ (СНО) из Чикага, др Михаило Наумовић “ пронађен је 16. јануара 1978. године у аутомобилу на дну Мичигенског језера (оснивач СНО био је лично Михајло Пупин!). У граду Бафало, држава Мичиген, пронађен је 27. децембра 1978. године мртав у своме стану Борислав Васиљевић, који је водио Српски радио час.

На парингу у Јужном Чикагу, пронађен је деветог марта 1986. године искасапљен леш Боривоја Манића, некадашњег равногорског официра и великог пријатеља Мајкла Лиза, писца чувене књиге о страдању српских бораца током Другог светског рата – Силовање Србије.

Боривоје Манић је објављивао пре убиства одломке из његове будуће књиге, у којима је као сведок једини прецизно публиковао податке о спасавању савезничких пилота од стране четника, током операције „Халијард“. Убијен је непосредно пред предају целокупног рукописа на штампу, а овај рукопис је нестао и никада више није пронађен! Затим су побијени Раде Панић, Петар Кљајић, Петар Буњевац…

Убиство четрдесетпетогодишњег Драгише Кашиковића и његове деветогодишње поћерке Иванке Милошевић заслужује посебну пажњу у овом тексту. Одиграло се у Чикагу, у кући СНО чији је Драгиша био председник, у ноћи између 18. и 19. јуна 1977. године.

Иако је Чикаго град познат по свирепим мафијашким ликвидацијама, у аналима чикашке полиције до тада није забележено овако свирепо убиство: Драгиша Кашиковић је избоден оштрим предметом 64 пута и лобања му је разбијена мацолом, а малу Иванку, дете од девет година,  удбашке убице су изболе равно 54 пута!

Овај злочин је званично ушао у енциклопедију међу 100 најгнуснијих у историји Америке! Толико је шокирао америчку јавност да су о њему говорили Валтер Кронкајт, Џек Андерсон, Патрик Бјукенен и Боб Видрич, али починиоци никада нису пронађени.

Драгиша Кашиковић је рођен покрај Сарајева, а његови Кашиковићи потичу из Требиња. Деда му је био чувени Никола Кашиковић, уредник Босанске виле, у којој су објављивали радове, између осталих, и Јован Дучић, Алекса Шантић, Јован Скерлић, Иво Андрић…

Драгиша је током живота писао и уређивао часописе Слобода (СНО), Данас и Чичак (сатирични часопис). Говорио је неколико светских језика и превео је неколико хиљада страница за потребе Српске православне цркве. Посебно се бавио геноцидом над српским народом у Хрватској и написао је значајну књигу на ову тему. Будући да је и сам умало постао жртва као деветогодишњак, право је чудо како је његова породица успела да побегне од усташког погрома почетком Другог светског рата, бекством из Босне у Србију.

Драгиша је много читао и истраживао, тако да је он први пронашао један изузетно важан и скриван податак у немачкој документацији (говорио је добро немачки језик), извештај о одласку тројне партизанске делегације у саставу: Милован Ђилас, Коча Поповић и Владимир Велебит на „мартовске преговоре“ са Немцима у Горњем Вакуфу, Сарајеву и Загребу, током 1943. године.

Данас историјска наука добро познаје суштину са ових преговора, али у време овог Драгишиног открића радило се о највећој тајни због које је могла да „лети глава“. Вероватно да је ово један од разлога свирепог убиства Драгише Кашиковића – великог  интелектуалца, српског патриоте и богоугодног православца.

У сваком случају, након састанка председника Картера и Броза, сва убиства српске емиграције на тлу САД обављена су по рецепту: удбашки егзекутори и америчка обавештајна логистика. Зато ни једно једино убиство никада није расветљено, убице су слободно улазиле у Америку, слободно се кретале и слободно убијале, а још слободније се враћале натраг.

Комендијант случај

За нашу причу важан је догађај у организацији Удбе, који се одиграо на трећем континенту – у Аустралији. Заправо, који се иронијом „комедијанта случаја“ није одиграо како је замишљен. Гостовање четничког војводе Момчила Ђујића осамдесетих година прошлог века у Аустралији, и његова посета српским емигранским клубовима и удружењима, где је требао по Удбиној замисли да буде убијен.

Зато је егзекутор послат неочекивано баш у „земљу кенгура“, да би се посао лакше обавио, као и да буде што мање сумњив. А егзекутор је био – нико други – него Ђорђе Божовић Гишка. Он прво прати војводу Ђујића, слуша његова предавања, чита његове текстове.

За кратко време Гишка уочава да Момчило Ђујић није никакав екстремиста или злочинац како су га учили удбаши пред полазак за Аустралију, већ српски патриота и мучена душа без домовине. Уместо да га ликвидира, Гишка почиње да га поштује, затим да му се диви. Тако пролази катарзу у којој уместо југословенског постаје српски патриота, и одлучује да се врати у Југославију необављена посла.

Гишка схвата две ствари о којима говори најближима, а које после његове смрти износи у јавност његова рођена сестра Славица: прво, да је српска Удба у Југославији стециште антисрпских и антиправославних кадрова; друго, да је овим одбијањем да изврши задатак – он практично постао мртав човек.

И његова погибија, која се десила на хрватском ратишту на самом почетку деведесетих година, обавијена је тешким велом мистерије. Многи његови саборци тврде да је убијен с леђа, у склопу удбашке осбете. Када су пре извесног времена једног од тих удбашких аналитичара питали уживо у телевизијском студију да прокоментарише овај случај у коме је вољно одбијено извршење егзекуције војводе Ђујића, само је рекао како је прилично сигуран да служба никада није доделила такав задатак Ђорђу Божовићу Гишки.

Његов проблем је био у томе што је за овај случај знало „пола Београда“, јер се Гишка поверио многима. Гишка је и за медије говорио о овом догађају, само док је био жив нико од удбаша није ни помислио да му јавно опонира. У међувремену се променио јавни простор у Србији, и српски народ је сазнао да на подручју где се током рата налазио војвода Ђујић није било геноцида над српском нејачи, већ су тамо страдале једино усташе од стране војводиних четника.

Удбашу у телевизијском студију није пало на памет да се покаје, да истакне како је војвода Ђујић био српски патриота, или било шта слично. Он је све време причао како је српска удба „смештала“ усташама у емиграцији, и сличне лажи и хвалоспеве на рачун сопствене службе.

Каква држава, такви и медији – а онда такви и удбаши. Јавни сервис би бар једном у историји могао да сними емисију у српском националном интересу, рецимо и на ову тему, о удбашким злочинима над српским интелектуалцима у емиграцији.

Наравно, исто би могла да учини било која телевизија. Онда би требало позвати у „живи“ програм те исте аналитичаре – „бивше обавештајце“, да се изјасне о учешћу у убиствима 153 невине српске жртве или о сазнањима која имају из службе о овим злочинима. Када су већ одлучили да наступају у јавности, онда би много храбрије било да говоре о мрачној антисрпској делатности Удбе, уместо што увек полтронски подржавају онога ко је на власти.

На несрећу, имали су на кога да се угледају када се ради о убиствима српских интелектуалаца. Њихови очеви-оснивачи „Удбе“, где се по злу посебно истакао Слободан Пенезић Крцун, убили су свирепо током „Ужичке републике“ вајара и сликара Михаила Миловановића, као и писца Живојина Павловића Ждребета.

На крају рата стрељали су у Београду без икакве пресуде, поред многих, и декана Техничког факултета, сликара и историчара уметности др Бранка Поповића, песника и есејисту др Светислава Стефановића, професора Правног факултета у Београду др Илију Пржића, хирурга др Јована Мијушковића, глумце Народног позоришта у Београду Александра Цветковића и Јована Танића.

Пензионисани удбаши су могли да од њиховог некадашњег колеге Јова Капичића, управника у логору „Голи оток“, науче како да муче и понижавају сопствене сународнике и некадашње саборце. Такође, имали су код оснивача „Удбе“ и пример како се сатире Српска православна Црква (СПЦ). Убили су око 540 свештенослужитеља и архијереја из СПЦ укључујући и митрополита црногорско-приморског Јоаникија I Липовца, док су усташе убиле њих око 180.

Све док некадањи удбаши буду живи, без обзира на све историјске чињенице које су временом постале свима доступне, браниће у медијима култ њиховог великог вође „друга Тита“; додуше не тако крваво као некада када су убијали српску интилигенцију по белом свету само зато што је ова аргументовано писала о Јосипу Брозу.

Браниће га на умеренији и демагошки начин, говорећи да је ”такво време било“ или да је све то „наша прошлост“. Њихова духовна аура биће положена у суморни маузолеј на мрачној дедињској пољани, цинично назван „Кућа цвећа“.

Тамо ће бити покопане све њихове мрачне тајне и тамо ће бити концентрована сва њихова злодела. Они ће до смрти бити сатанини херувими.

КУРТИЈЕВ ПЛАН ПРИТИСКА: Срби на Косову приморани на регистрацију у приштинским институцијама

Извор: Стандард.рс