Од пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду у којој је животе изгубило 15 људи, а двоје животно угрозило, прошло је месец дана, а грађани и даље чекају на испуњење захтева које су испоставили власти, а грађанско незадовољство проширило се на више сегмената друштва.
До објављивања овог текста, 30 факултета широм Србије ступило је у блокаду наставе, штрајк просветних радника који је већ увелико био у повоју 1. новембра, стицајем околности мобилисао је и просветне раднике да се придруже акцијама, а исто су учинили и бројни грађански и еколошки активисти који су се симултано борили против проблема на локалу.
Петнаестоминутне акције блокада дијаметрално се разликују са стратегијом која је до сада примењивана на протесте против власти. До сада протести које је углавном предводила опозиција ослањали су се на масовну мобилизацију грађана и фокусирали се на шетње кроз главни град.
Власт је увек имала одговор на масовне протесте, а пребројавање демонстраната постала је једна од главних тема аналитичара блиским власти и високих државних функционера у чему свакако предњачи председник Србије Александар Вучић.
Блокаде у оквиру акције „Застани Србијо“ ширином деловања успеле су да издејствују, чини се, полупаничне одлуке власти које су резултирале оствкама два министра и неколико нижих страначких функционера на државним функцијама али ни то није задовољило грађане.
Уз добро афирмисане захтеве и неколико аутоголова власти, изгледа да су грађани пронашли стратегију којом могу утицати на власт, а да, због контекста ситуације, не јењава ни жеља да се са оваквим акцијама настави.
Како каже политиколог Цвијетин Миливојевић о томе да ли промена стратегије има потенцијала да очува вољу грађана да своје незадовољство исказују на овај начин важно је кога питамо – власт или опозицију.
Он оцењује да власт, када већ протестне акције не може да угуши, „навија“ за оне протесте који би се дешавали повремено, који се „развлаче“ и онда спонтано угасе.
– То је до сада била добитна комбинација. Када заказујете протесте сваког петка или сваке суботе то је онда већ довољно далек термин, од недеље до недеље, да се добар део људи охлади од потребе да дођу на протесте. Такође, циљ власти је да се те акције увек развуку до неких важних државних празника када долази до спајања нерадних дана, распусти, славе, Нова година… Власт би највише волела да тих протеста не буде много до тада – објашњава он.
Цвијетин Миливојевић оцењује да су овакве акције које подразумевају готово свакодневне мање протесте са мањим бројем учесника на више различитих локација много ефикасније од досадашње стратегије масовних шетњи управо због диперзије.'
Он поручује да су ове акције оне који „воле да се баве математиком и пребрајањем демонстраната“, ставиле у лошију позицију где са становишта немоћи говоре о броју окупљених.
– Са позиције некога ко воли да се бави математиком као што је председник Вучић, ко нас сваког дана извештава колико је у главу људи било на улици чини то више из немоћи јер се тих „XY“ људи што се окупило на том месту нису једини, јер је исти или сличан број људи ито то учинио на више локација, па би ту они заправо и то требали да узимају у обзир – каже.
Наш саговорник оцењује да просторна дисперзија акција представља само један аспект који може бити индикатор успешности и да је подједнако важно и ширење незадовољства на више сегмен тадруштва, подсећајући да се незадовољство и пре трагедије осећало у сфери просвете, где су професори и наставници у тренутку несрече већ штрајковали незадовољни условима у систему образовања.
– Чист грађански повод акција, попут акције спречавања рушења моста и штрајк адвоката због измена Кривичног закона који има потенцијал да прекине рад судства. Све то је јако важно. Опште незадовољство грађана је изазвано тужним поводима и бахатошћу власт – додаје.
Власт увек има излаз
Миливојевић каже да власт, у сваком случају, има излаз.
– Када је комплетна власт устоличена у једној особи која поништава све друге инситуције онда се подразумева да имате и апсолутну одговорност. Ви тада не можете да бежите од одговорности и да говорите да сте само председник, када сте претходно против уставноо наравно, у своју функцију објединили све три гране власти – поручује.
Миливојевић истиче да се овде више не ради о постојању могућности да власт пронађе излаз, већ постаје питање да ли је сам председни спреман на такве потезе.
– До сада су то били избори, али опозиција не тражи никакве изборе. Па је после био саветодавни реферемдум, али опозиција се за сада није ни ту упецала. Вучић би могао и да каже да је Брнабић у Скупштини поступила неуставно, јер Уставни суд ћути. Могао би да изађе и у сусрет студентима, али поставља се питање да ли је Вучић, као свевласт у овој земљи, отишао предалеко. Да ли је критички и ментално способан да каже да је негде погрешио и да повуче рачну а онда да крене два корака уназад – објашњава.
Он закључује да је од велике важности да ли ће протестне акције „преживети“ празнике, али да је покретач свега и мора остати опште грађанско незадовољство.
– Да би се ово опште грађанаско незадовољство претворило у побуну потребно је да се оно пренесе и на друге сфере друштва. Где су уметници, где су универзитетски професори? Да једног дана изађу на улице и чистачи улица и да кажу нећемо да чистимо више црвену боју коју просипају демонстранти, дај да видимо зашто они то раде, па да изађе и остатак школства. Постоји ту и интересно задовољство. Опозиција треба да се придружи грађанима, а импулс долази из грађамског незадовољства – каже Цвијетин Миливојевић.
Извор: Данас
