Пише: Дамир Назаров
Неко може оправдати ал-Голанијев конформизам, говорећи да Сирија има много унутрашњих проблема. Али у том случају не треба да се називамо револуционарима, јер се из историје две велике револуције прошлости (Исламска револуција у Ирану и Октобарска револуција) сећамо да је присуство више непријатеља одједном, укључујући окупацију, помогао новом револуционарном друштву да се консолидује и, упркос свим проблемима, отера окупаторе са своје земље (на пример, Иранци су се изборили са Садамовом интервенцијом).
Данас Сиријци немају исте проблеме као тада млада Иранска Исламска Република из 1979, која је одмах стављена под санкције, плус сиријски револуционари имају доста пријатеља из регионалне и светске елите, али нема говора о било ком свети рат против окупатора. Ништа није спречило и не спречава Мохамеда ал-Голанија да прогласи џихад Изреалу, барем на нивоу реторике и дипломатије, али он то не чини. Управо је присуство заједничког непријатеља већине становништва оно што идеално консолидује друштво након деценија грађанског рата и на позадини еуфорије победе револуције. Али лидер Тахрир ал-Шама очигледно има свој поглед на историју или има добре разлоге да настави да баца прашину у очи Сиријцима у позадини трагедије која се одвија на југу земље.
Могуће је претпоставити шта је разлог тоталне пасивности Ахмеда ал-Шараа (ново име шефа Тахрир ал-Шама) у односу на ционизам. Шта ако је претходно склопљен неки споразум између јучерашњег Јабхат Нусре и америчких републиканаца, према којем Тахрир ал-Шам, као „стратешко богатство” Американаца, одбија да се бори против циониста у замену за признање легитимитета у очима међународне заједнице? Ускоро ћемо сазнати шта се крије иза ал-Голанијевог ћутања у вези са ционистичком интервенцијом. Али за сада, ради поређења, можемо погледати изјаве Сиријског муслиманског братства, које је у најмању руку осудило ционисте, а почетком ове године су сиријски Ихвани (верска милиција) отворено подржали Хамасову операцију – „поплаву Ал Акса“. .
Али ако Мухамед ал-Голани још не осећа конкуренцију са Братством, лидер „нове Сирије“ је очигледно забринут због турских критика. Иначе, бивши вођа сиријске Ал-Каиде не би постао лични возач Ибрахима Калина. И управо је ова критика повезана са мешањем циониста. Посета Ибрахима Калина (шеф турске обавештајне службе) Дамаску оставља низ питања, од којих је главно „да ли ал-Голани зна ко је тренутни шеф турске обавештајне службе?“ Зашто је ово питање важно? Јер у контексту мржње Тахрир ал-Шама и његових савезника према Ирану и Хезболаху, појава правог шефа Сирије у главном граду баца светло како на закулисне игре, тако и на стварне приоритете у спољној политици Турској Републици, где џихадисти имају мали удео.
Дозволите ми да почнем са чињеницом да је Ибрахим Калин уско повезан са ИРГЦ-ом (Иранска републликанска гарда) и да је некада био активан присталица легендарног имама Хомеинија. Тако смо видели како је познати џихадиста и бивши вођа сиријског огранка Ал-Каиде, који је познат по својој антииранској политици, управо постао лични возач једне од најпроиранскијих личности у Турској.
Да ли смо заиста сведоци хумористичке политичке ироније из Исламске Републике???
Овде се сећам речи и цитата Ајатолаха из Кома и Техерана – „хтели су да уклоне ирански утицај из региона, али ће ускоро исламски отпор постати шири и јачи!“ Нешто ми говори да ове речи нису само пароле или емоције.
П.С. Либански лист Ал-Акхбар је објавио да је „ново руководство Хајат Тахрир ал-Шама у Сирији обавестило представнике палестинских фракција у земљи да те фракције више неће имати оружје, кампове за обуку или војни штаб. Од фракција се тражи да одмах расформирају своје војне јединице како би се могле фокусирати на политичке и добротворне активности у оквиру нове сиријске државе.
Чини се да је „стратешка предност“ ционистичких неоконзервативизма почела да делује.
Допуна: Такозвана „Влада спаса Сирије“ одговорила је на ционистичку интервенцију подношењем жалбе УН-у. Сами главни непријатељи режима Баатха понашају се слично као претходно сиријско руководство у односу на ционизам. Чини се да је и ову жалбу написао Џабхат Нусра под турским притиском. Али у сваком случају, ово није ни смешно ни тужно, то је одвратно и још увек имамо много чињеница о слабости Тахрир ал-Шама у борби против окупатора.
Извор: Правда/Suthfront
