Недељу дана прошло је од студентског протеста на Тргу Славија у Београду. Након што је МУП пребројао учеснике протеста, наводећи да је на скупу било између 28.000 и 29.000 људи, Архив јавних скупова објавио је да се окупило око 100.000 учесника и тиме постао највећи протест до сада. Било је више људи него што се налазило око Скупштине у најкритичнијим моментима 5. октобра 2000, навели су.
После пребројавања, кренуле су и оцене – за једне скуп је био величанствен, за друге политички.
Међу тим „другима“ су и највиши државни функционери из владајуће Српске напредне странке. Председница Скупштине Ана Брнабић навела је да скуп на Славији није био студентски већ политички протест против председника Александра Вучића, као и да је на протесту било најмање студената. Навела је и да све што се чује и предузима током студентских протеста као рецепт користи „Блокадну кухарицу„, књижицу – водич из Загреба. Слично је и поменуо председник Вучић у емисији “Четвртком у 9” на РТС.
Студенти у блокади навели су да је реч о покушају дискредитовања, иако су, како је познато одраније, они председника ставили на “игнор”. Студенти су ставили до знања председнику да са њим немају о чему да причају, али и да он по Уставу није надлежан да испуњава њихове захтеве.
„Омеђавање“ политичког простора
Како смо дошли до тога да све што у свом називу има корен речи „политика“ буде представљено као нужно зло? Нешто чиме се народ “плаши”. Тако и у овом случају, када представници власти кажу за протест на који су студенти позвали да је реч о политичком скупу, у контексту нечег што је априори лоше. Од када је политика резервисана само за владајући СНС?
Испуњење студентских захтева подразумева рад одређених институција које су конституисане опет од стране “неке политике”. Када смо почели да је се плашимо?
Професор Факултета политичких наука у пензији Зоран Стојиљковић констатује да је потребно постићи договор око тога шта подразумевамо под политиком и политичким деловањем.
„Ако узмете једно рестриктивно одређење, доста раширено међу грађанкама и грађанима, да је политика огољена изборна борба политичких актера за власт, онда би све остало излазило из поља политике. Међутим, политика је јавни простор или процес деловања који има за циљ да регулише конфликте и усмерава друштвени развој кроз доношење јавних политика, од економских, еколошких па све до међународне политике. И то није простор који је ексклузивно везан само за политичке странке“, објашњава професор.
Уз ово прво, уже разумевање, као борбе за власт иде и разумевање политике као нечега што није часно, што није за поштене људе, што је, како воле да се нашале, други најстарији занат на свету уз проституцију, додаје наш саговорник.
Сваки пут кад у јавном простору износимо незадовољство или захтеве, били они студентски, грађански, синдикални и покушавамо да се они у политичким институцијама реализују као политичка одлука, ми смо у простору политике, наводи професор.
„Да не подсећам на античко одређење у коме ако сте иза политике и не учествујете у тим процесима, ви сте нека врста идиота. Да не истичем да ако се политика у овом ширем смислу не види као простор у коме можете деловати, ви свесно пристајете на маргинализацију“, наводи.
Са друге стране, прецизира, политичке партије највише воле да се повуку и да буду само у сфери власти и да изгубе ту улогу некога ко агрегира шире социјалне интересе или пак нађу себи неки посебан интерес да опстају на политичком тлу и да владају.
„Према томе, свако шире разумевање политике, укључује да поред тих класичних политичких актера, у пољу политике могу да буду друштвени и политички покрети, синдикати, професионална удружења у оном смислу да утичу на своју судбину и да омеђују и ограничавају тај простор политичким актерима“, каже Стојиљковић.
Протести (не)мењају власт
Излажење из стања аполитичности, управо је оно што студенти раде, а то је, како каже, велика ствар.
„Чињеница да чак и да нећемо да се бавимо политиком она и те како на овим просторима, што кажу, вековима, одређује нашу судбину и бави се нама“, истиче.
Неретко, сматра професор, протести и штрајкови завршавају изборима.
„Протести у модерним временима не мењају режим, али им постављају јасне границе докле грађани пристају да буду понижавани и које више не можете прећи. Па је ли то мало“, пита Стојиљковић.
Како истиче, мотиви за протесте студената су најшири политички, а њихов успех делује већи у ситуацији њихове аутономије.
„Они се ангажују око некаквих најширих вредности. Онога тренутка кад ви из срџбе, беса, незадовољства, пређете у понос, наду, веру да можете да нешто промените и да ваша борба има неку ширу подршку – тај корак је велики и већ је у великој мери направљен“, истиче.
Како „отписана“ генерација мења ствари
Саговорник портала Н1 сматра да не треба отписати неку целу генерацију на основу тога што прође извесни период, а студенти се не ангажују.
„Председник Вучић је узурпатор. Узурпирао је просторе одлучивања који њему уставно не припадају и они су му лепо рекли – шта ћеш ти ту, то није твоја ствар. А тешко да би припадници средњи и старијих генерација тако нешто лако направили, јер се наративима уткало да се он пита за све“, закључује Зоран Стојиљковић.
Извор: Данас.рс
