Новинар Кит Кларенберг анализирао је најновији сукоб у Сирији, приметивши да није дат контекст за тренутни пораст насиља, иако се увелико помињу наводно "мирни" протести 2011. који су произвели деценијски грађански рат у Сирији.
Према овом наративу, сиријске власти су брутално напале праведне продемократске демонстранте, јер су заузели јавни став против диктатуре. Ипак, стварност онога што се догодило током тог судбоносног времена је другачија - и откривена је у интерним документима сиријске владе.
Мејнстрим медији и међународне групе за људска права су раније извештавале о овим "папирима" називајући их Асадововим досијеима.
"Међутим, њихов садржај је погрешно представљен, искривљен или фалсификован, како би се сиријски званичници неоправдано осудили за ужасне злочине. У стварности, документи показују да су се Асад и његови министри храбро борили да спрече да протест не прерасте у насиље на обе стране, заштите демонстранте и држе ситуацију под контролом", примећује Кларенберг.
У међувремену, пише новинар, злокобне, невидљиве снаге систематски су убијале званичнике служби безбедности, провладине личности и демонстранте да би подстакле катастрофу на начин сличан многим старим и новим операцијама промене режима ЦИА.
"Ова шокантна прича никада раније није испричана. Сада, са мрачним побуњеничким облацима који се поново вуку над Дамаском, мора бити", истиче у анализи Кларенберг.
Он наводи да је током првих месеци 2011. арапско пролеће проширило револуционарни жар широм Северне Африке и Западне Азије. Масовни протести збацили су Бен Алија у Тунису и Хоснија Мубарака у Египту. Либија је била увучена у грађански рат, али је постојао изузетак - улице Сирије остале су тврдоглаво мирне.
То се дешавало упркос сталним позивима локалних опозиционара на преокрет. О томе су нашироко писали западни медији, али нису привлачили пажњу Сиријаца. И у фебруару је "Ал Џазира" објаснила да "огромна већина Сиријаца није имала апетит за промену режима".
Као прво, етнички и верски разнолико становништво земље је ценило секуларизам своје државе и плашило се да ће немири створити потенцијално насилне тензије између свих њих. Асад је био изузетно популаран, посебно међу млађим Сиријцима. Био је виђен као реформатор који је подстицао и штитио различитост, док је надгледао систем који је, иако далеко од савршеног, пружао релативно високе стандарде образовања, здравствене заштите... Штавише, Асадово одбијање да удовољи Израелу, за разлику од многих других лидера у региону, такође је било веома поштовано.
Мир у Дамаску је нарушен средином марта 2011. године, када су избиле масовне демонстрације у неколико великих градова. Извештаји о хиљадама ухапшених и непознатом броју убијених демонстраната брзо су се ширили и то је била варница која је запалила прљави рат у Сирији и иза којег се вукао западни траг.
Кларенберг подсећа и на Патера Франса, свештеника из Холандије који је 1980. године основао друштвени центар и фарму у близини Хомса. Проповедао је хармонију између различитих вера и бринуо о особама са инвалидитетом. Када је избила сиријска криза, почео је да објављује запажања о догађајима - критична према влади и опозицији. Није познато да ли су ти његови записи "криви" за његово убиство. Убили су га наоружани милитанати у априлу 2014. недуго пошто је одбио понуду УН за евакуацију.
Пре смрти, Франс је више пута приметио да је од самог почетка био сведок пуцања наоружаних демонстраната на полицију.
"Врло често, насиље снага безбедности је била реакција на брутално насиље наоружаних побуњеника", забележио је и додао да је опозиција улице много јача од било које друге опозиције, да је наоружана и брутална, те да примењује насиље да би окривила власт.
Кларенберг пише да државна документа показују да је војсци речено да се "оружјем супротстави само онима који носе оружје против државе, истовремено осигуравајући да цивили не буду повређени". А, онда су се одједном појавиле вести о наводним убиствима "најмање" 72 демонстранта, а осуда група за људска права и западних лидера била је тренутна и жестока.
Неколико упечатљивих пасуса у документима Владе односe се на неидентификоване снајперисте који вребају на крововима и зградама у близини протеста од почетка немира, пуцајући на гомилу испод. У једном допису је забележено како је крајем априла 2011. снајпериста у близини џамије у Алепу "пуцао на демонстранте, убио једног и ранио 43", а "ситуација неких повређених је и даље деликатна".
Као такво, "хапшење хушкача, посебно оних који пуцају на демонстранте" је био кључни приоритет Асадове владе током већег дела те године".
Појавиле су се идеје да се ухвате снајперисти, подстрекачи или убачени елементи и да се јавно представе, али се то никада није догодило. Дамаск је такође занемарио да објави документ који је кружио међу "такозваном сиријском опозицијом у Либану", а који су његове обавештајне службе пресреле у мају 2011. Досије открива побуњеничке планове опозиције, пружајући информације о тома шта се догодило и шта је планирано.
Опозиција је предложила масовне демонстрације, тако да снаге безбедности "изгубе контролу над свим регионима". Веровало се да би ово, заједно са "поштеним официрима и војницима који би се придружили редовима револуције, учинило рушење режима једноставним". И рачунали су на помоћ западних медија.
"Документ је до сада најопипљивији доказ да се читава сиријска револуција одвијала у наредној деценији према унапред припремљеном, утаначеном сценарију. Остаје да се докаже да ли је ово сачињено у директном дослуху са западним силама. Ипак, присуство снајпериста који отимају демонстранте је јак показатељ међу многима да је то био случај", пише Кларенберг.
Неидентификовани снајперисти су честа појава у обојеним револуцијама које су "оркестрирале САД и државним ударима ЦИА", као што је покушај свргавања венецуеланског председника Уга Чавеза 2002. и украјинска "револуција на Мајдану 2014. године".
Кларенберг закључује да је сасвим јасно да су страни актери укључени у сејање садашњег хаоса у Сирији.
Извор: РТ
