Подсетимо на то да је након решене Кубанске кризе између Кенедија и Хрушчова у америчком тиму оцењено да је отворен пут ка другом председничком мандату Кенедија, а уз то, отворен и пут ка доминацији на Блиском истоку и глобалном југу, посебно у Индокини, где је Америка већ увелико била ушла у вијетнамски конфликт. Међутим, у ноћи када је званично прекинута Кубанска криза, Кенеди није показао еуфорију, као да је имао лош предосећај за збивања на унутрашњем плану земље. Две године након решења Кубанске кризе, 1963. године, убијен је председник САД Џон Кенеди.
Но, неколико деценија након Кубанске кризе, страх од употребе нуклеарног наоружања потпирују Запад и САД, опседнути „иранском претњом”. Било је то неку годину пре него што је бомбардована СР Југославија од стране НАТО пакта. То време забележио је и Ноам Чомски, истакнути критичар великих сила, који наводи да арапски грађани, иако не воле Иран, ипак већу опасност виде у САД и Израелу. Такво мишљење Чомски је у својим политичким колумнама поткрепио и излагањем америчког генерала Лија Батлера, бившег начелника Стратешке команде америчких војних снага, који је 1998. рекао: „Крајње је опасно када у бурету барута, какав је Блиски исток, једна држава [Израел] поседује моћни нуклеарни арсенал, пошто то онда подстиче и друге да крену истим путем.”
Дакле, након кубанске, а пре украјинске кризе, најозбиљнија претња светском миру догодила се на Блиском истоку, на шта је указивао и Батлер. Међутим, Арапска лига и чланице Покрета несврстаних постигле су сагласност да наставе иницијативу за одржавање конференције чији је циљ да Блиски исток буде проглашен зоном без нуклеарног наоружања, као и било које врсте наоружања за масовно уништавање. Генерална скупштина УН је тада, 4. децембра 2012, резултатом 174 : 6, изгласала резолуцију којом позива Израел да прихвати споразум о неширењу нуклеарног наоружања. Наравно, као и обично, противници су били Израел, САД, Канада, Маршалска Острва, Микронезија и Палау.
Под велом демократије деловала је лицемерна политика и јачала западна идеологија, коју је штитио НАТО, с циљем успостављања новог светског хегемонистичког поретка, делујући ван окриља УН, не поштујући међународно право о територијалном интегритету и суверенитету. Ратни сукоби разарали су земље са комунистичком идеологијом, међу којима је била и СФР Југославија, а крајњи циљ било је разбијање прво СССР-а, а потом и његове земље наследнице – Русије, уз освајање природних ресурса, који би дали моћ за управљачку доминацију светом. Данас сведочимо ратном сукобу на Блиском истоку и у Украјини, где опет имамо актере Хладног рата, али у отвореном индиректном сукобу у коме је Украјина искоришћена као полигон.
Елем, тридесет пет година након пада Берлинског зида, Русија стаје на своје ноге, пре свега војно, економски и политички, али и даље се чека формирање новог поретка на бази равнотеже између Англосаксонаца и представника Истока и глобалног југа.
Наиме, Путин је и у Казању, на 16. самиту БРИКС-а, поновио да је спреман да потпише споразум о миру, али је посебно нагласио да „Русији не сме нико да прети”. Путин је, такође, истакао да му је драже да притисне дугме да гас потече ка Европи преко Балтика, Украјине или Пољске него да притисне друго дугме. Имајући у виду чињеницу да Путин још од 2022. године и у писменој форми нуди мир, а упркос томе, Англосаксонци хушкају Зеленског да мир не прихвати (Џонсон је забранио у Истанбулу да Украјинци потпишу парафирани мир), већ му нуде ракете – сасвим је логично поставити питање шта, заправо, жели Запад, са Бајденом на челу. Поједини државници, као што је бивша државна секретарка САД Мадлен Олбрајт, показали су претензије на природне ресурсе Руске Федерације, доделивши себи и улогу у исцртавању нових државних граница, на пример, Србије – без Косова и Метохије.
Имајући све то у виду, која је, заправо, порука послата преко ученика ОШ „7. март” у Тетову? Да је време за промене и да се само чека моменат за поновно активирање снага ОВК/УЧК, које су увек деловале синхроно на територији бивше Југославије, а потом и на територији Србије и Македоније. Тежња за стварањем тзв. Велике Албаније све је јача, а уз то, не бирају се средства да се порука пренесе. Тако је Дан обележавања албанске заставе искоришћен да се и преко основаца пренесе политичка порука, најпре свечаним обележавањем по васпитним институцијама, а потом и вандалистичким чиновима – паљењем националних застава и употребом ватреног оружја.
Сличне ствари су се дешавале и на Косову и Метохији још осамдесетих и деведесетих година. Присетимо се само како су, пре нешто више од три и по деценије, деца основних школа из школских клупа извођена на улице многих градова на Косову и Метохији, а посебно у центру Приштине, како би у шетњи узвикивала на албанском језику: „Хоћемо промену Устава!” А да ли су уопште и могла знати шта је Устав и за какве се промене залажу? Наравно да су искоришћена као гласници оних који стоје на тананој нити политичког и правног система и залажу се за рушење државног интегритета и суверенитета.
Политички, војно и безбедносно ситуација се у свету променила, нарочито победом Трампа на председничким изборима у САД, који је још у својој кампањи наглашавао мир и практично је добио економски ветар у леђа од БРИКС-а да започне пројекат о миру. Дакле, надамо се да ће у првом кварталу идуће године започети конструктивни разговори за округлим столом између представника Истока и Запада, те да ће се коначно направити значајан искорак ка миру, напретку, стабилности и слободи за све људе на овој планети, што се показало да није у интересу ни Бајдена, ни Макрона, ни Шолца, ни Куртија.
Трамп би могао да заступа англосаксонски свет тек када постане председник САД, након инаугурације 20. јануара 2025. Иако је неизвесно шта је дотад спремна да уради Бајденова администрација, реално је очекивати да ће након предаје власти Трампу доћи до руковања новог председника Америке и председника Руске Федерације Владимира В. Путина, вероватно у присуству генералног секретара УН Антонија Гутереша, као и нових лидера Француске и Немачке, након председничких, односно парламентарних избора, чиме ће се и другачији курс заузети са новим руководством и на Косову или Косову и Метохији, у зависности како се ко обраћа Србији.
Прочитајте ОВДЕ о стратешком плану НАТО алијансе за 2025. годину
Извор: Косово Онлајн (Жељко Шајн)
