Пише: Џевад Галијашевић
УНУТРАШЊИ МУСЛИМАНСКИ СУКОБИ И КРАЈ СНА О БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ КАО ИСЛАМСКОЈ ДРЖАВИ:
Након потписивања Дејтонског мировног споразума успостављен је мир у Босни и Херцеговини.Највеће заслуге за чињеницу да то није било тек примирје припадају Српском народу у БиХ и Републици Српској. Властитим жртвама, биолним компромисима и улагањем у заједнички ивот и функционалну заједничку државу, Срби су са својомн Републиком Српском, одрекли се властитог монетарног и пореског система, чврсте границе, властите војске и Обавјештајне службе те прихватили јединствене идентификационе документе, саоибраћајне дозволе и таблице – Управу за индиректнмо опорезивање и заједничку одбрану те учествовали у изградњи огромног политичког система заједничких институција БиХ у Сарајеву.
Доста тога су западне земље радуиле чистом силом али значајан дио политиучких одлука су резултат мучних договора „под притиском“. Очување мира и Европски пут представљају нешто у што су једино Срб са Републиком Српском улагали. Не постоји ниједна одлука која би свједочила о болном Бошњачком компромису и уступку – осим дугог временског периода испањавања бошњачких жеља и амбиција јеро је, са Запада „олако обећана брзина уништења Дејтонског споразума“ стрпљење и чекање коначног слома Републике Српске, у Сарајеву, тумачена као највећи компромис који су Бошњаи уложили у заједнички живот и мир.
Срби су дали све да избјегну међуетнички и међувјерски рат у Босни и Херцеговини – али, могу ли Срби, помоћи Бошњацима у изласку из кризе и спријечит унутар муслимански рат, који Запад организује а у који чаршијске политичке елите срљају?!
1. СУД РИЈЕШАВА СУДБИНУ УЗ АМЕРИЧКУ ПОДРШКУ - ЦИЉ: УКЛОНИТИ БАКИРА ИЗЕТБЕГОВИЋА и РАСТУРИТИ СДА
Овако би се могао оцијенити смисао и циљ нових хибридних операција у правосуђу, медијима и институцијама БиХ, које проводи америчка дипломатија и америчке службе у БиХ. Наравно да нису сами у томе, и да ту помажу британска и њемачка дипломатска и ообавјештајна машинерија али и гомила петљанаца и слабића међу бошњацима, који желе видјети крај и пропаст политичке моћи СДА и Бакира Изетбеговића.
Наравно да овакав немилосрдни обрачун са „босанским Садамом“, како су американци назвали Бакира, не може проћи без посљедица по Бошњаке али и по државу Босну и Херцеговину.
Иначе, обрачун је почео много раније али је постао видљив након прогона Бакировог замјеника Асима Сарајлића, настављен са хапшењем Османа Мехмедагића Осмице, главног Бакировог обавјештајца и Ранка Кавесон Дебевца, предсједника Суда БиХ те зачињен затворским казнама за важног сарадника Фадила Новалића и маргиналног двојца Солак-Хоџић. Правовјерна бошњачка аналитика није није разумијела ни знала протумачити насилно уклањање СДА из власти Федерације БиХ, гебелсовском одлуком Кристијана Шмита о именовању Владе тог ентитета. Након што је Шемсудин Мехмедовић, дугогодишњи посланик у Парламентарној скупштини БиХ, бивши полицајац и један од оснивача СДА формирао властиту странку „Напријед“, наставило се врбовање добро позиционираних кадрова СДА и изазивање подијела у странци, што је требао бити јасан сигнал и мање упућеним.
За то вријеме, у позадини и врло опрезно, радило се на рушењу ауторитета реис ул улеме Хусејна Кавазовића и цијепању Исламске Заједнице БиХ.
А ради се и у Суду Босне и Херцеговинем, који је у суботу, 27. јануара, издао саопштење за јавност у коем потврђује пресуду у предмету Респиратори, из априла 2023 године којом је, првостепено Судско вијеће, уз издвојено мишљење предсједника Вијећа судије Бранка Перића, осудило бившег премијера Федерације БиХ Фадила Новалића на четири године затвора, Фикрета Хоџића, власника фирме „Златна малина“, на пет и Фахрудина Солака, бившег директора цивилне заштите Федерације БиХ на шест година.
То наравно није крај обрачуна него једна фаза на путу до Себије Изетбеговић и самог Бакира. Оно што говори о менталитету и одсуству разума који влада међу тим пословно и политички повезаним људима, показало се најјасније, исти дан, ту суботу 17.01.2024. када је, још врућ од пресуде на четири године затвора, иницијатор и упоришна тачка овог посла, власник „Сребрне малине, Фикрет Хоџић пожури у студио злобне, „Фаце ТВ“ и њеног власника, врлог чаршијског човјека, хаџи Сенада Хаџифејзовића, српског муслимана родом из Сјенице.
У дефинисању овог идеолога свађа и сукоба, могао би се употребити у БиХ одомаћени назив „санџаклија“ али пошто хаџи Сенад често користи термин „босански Срби“, ово, „српски муслимани“ му је разумљивије.
Током интервјуа, Фикрет Хоџић је причао по старом, уопштено, млитаво и патетично док је водитељ инсистирао на наставку прогона и за „убиства респираторима“ у Корона кризи и новом процесу - „Респиратори 2“. Фикрет Хоџић је открио да зна ко је њима, чистунцима намјестио игру да би маестрално цитирао своју изјаву са завршног рочишта на Суду БиХ: „Американци су највећи пријатељи БиХ и очекујем да помогну да нико више не страда на овај начин, како смо ми страдали“.
У студију телевизије, која је бјесомучно прогонила и њега и његове партнере градежи медијску слику „битанги и пљачкаша који отимају од дрћаве док народ умире од короне“, пред водитељем пуним мржње према свему што има везе са Бакиром и СДА и са паролом „Американци су највећи пријатељи Босне и Херцеговине“, овај млади човјек, наводни муслиман, просто је заслужио ову судбину.
Како би изгледало да Хоџић ту издајничку и кукавичку мисао, каже Арапима – у Сирији, Ираку и Либији – да то јавно поручи Палестинцима или да покуша, ту одвратну лаж изговорити пред Србима и представницима тог уставотворног и конститутивног народа, који живи у Босни и Херцеговини и сигурно американце сматра агресивним непријатељима што и јесу. Ипак, та група што је правила пословне везе око респиратора носи муслиманска имена али никакве везе нема са муслиманима: и нису пуно битни ни они ни њихова контемплација о Америчком пријатељству. Апи исту оцијену износили су и други, много важнији људи, који су дјеловали унутар бошњачког корпуса као аутохтони тумачи идентитета и интереса те врло конфузне и историјски неизграђене народне заједнице.
На истој Фаце ТВ исто је говорио и власник моћне медијске компаније АВАЗ и предсједник Савеза За Бољу будућност Фахрудин Радончић. Успут је појачао смисао своје тезе да је „Бакир Изетбеговић кретен“, досавши, да је то чак, комплимент за такву особу; да је и гори од тога.
Странке владајуће „Тројке“, Комшићеви конвертити и Муслиманска браћа из СДА на исти начин су видјели америчку улогу у БиХ.
Било би поштено, да некада, о том феномену америчког пријатељству проговоре у Ирану и Јемену – нека Хусима објасне како њих и све муслимане, а посебно арапе пљачкају, убијају и истребљују „највећи пријатељи Босне и Херцеговине“.
Та велика срамота, у којој данас живе муслимани из БиХ и муслимани Косова да су они давно изневјерили Ислам и одбацили вјеру Бога а своју вјеру, поклонили „Светој Америци“, којој се свакодневно клањају.
Да разумије то што се дешава око њега, потврдио је Предсједник СДА Бакир Изетбеговић, који се огласио поводом другостепене пресуде у предмету "Респиратори" истичући, да је циљ пројекта јасан – смањити утиецај продржавног политичког фактора медијским кампањама и линчом, монтираним процесима, суспензијом Устава, и умјесто тог фактора, на власт довести неспособне сервилне послушнике.
Исти дан на друштвеним мрежама, се огласила и његова супруга, Себија Изетбеговић, заступница СДА у Скупштини Кантона Сарајево и бивша директорица Клиничког центра Универзитета у Сарајеву. Бранећи Новалића написала је сљедеће: "Фадил Новалић је најбољи премијер којега смо икад имали".
На крају се, код Авде Авдића, на муслиманској Хајат ТВ огласио и осуђени премијер Фадил Новалић: „Аферу су организовала браћа Чампара (Аљоша и Дубравко) уз помоћ Предсједника владајућег НИП-а, Елмедина Конаковића и , наравно Американаца. Американци су 2019. у извјештају о БиХ дефинисали циљ уклањања СДА са власти и њеног размонтирања“- како је рекао. Новалић је успут, указао и на „подземне и надземне везе“ које Елмедин Конаковић, актуелни министар иностраних послова БиХ и Предсједник странке Народ и Правда – НИП, алудирајући на већ поознату чињеницу., како је главни нарко бос са Балкана, родом из БиХ, под именом „Тито“, платио љетовање у Дубаију Конаковићу и његовој породици, те се тамо сусрео са њим.
Кључно питање је: хоће ли СДА наставити са србофобијом и русофобијом – са подилажењем американцима или ће прихватити бачену рукавицу, покушати одбранити властрите интересе и отрворити процес сукоба у чаршији. И унутар Бошњачког народу и унутар државе Босне и Херцеговине.
УНУТРАШЊИ МУСЛИМАНСКИ СУКОБИ И КРАЈ СНА О БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ КАО ИСЛАМСКОЈ ДРЖАВИ:
2. РАТ У САРАЈЕВУ И КРВАВЕ ГРАНИЦЕ ИСЛАМА
Немилу и неочекивану прогнозу унутрашњих сукоба међу муслиманима, најавио је „велики амеерички пријатељ“ Семјуел Хантингтон, када је, прије три деценије, посматрајући блок држава, од Африке до Централне Азије и сукобе између муслимана и православних Срба на Балкану, хиндуса у Индији,, јевреја у Израелу и католика на Филипинима закључио да "ислам има крваве границе".
Његова каснија књига, „Сукоб цивилизација и преобликовање свјетског поретка“, пружила му је прилику да прошири тезу из свога чланка, као и да је поправи или измијени. Међутим, он је одабрао да једној секцији да поднаслов "Крваве границе ислама", као и да изјави да "границе ислама су крваве, као и његово двориште". Тако је устрајао на провокативној и непрецизној фрази "ислам има крваве границе" умјесто да каже да муслимани имају крваве границе или да земље у муслиманском свијету имају крваве границе. Фраза експлицитно приписује пролијевање крви, религији ислама, а не само поступцима неких муслимана.
Док гледамо начин на који се у Сирији, Либији и Ираку међусобно убијају муслимани (јер су Шити, Сунити или Курди) или припадају различитим племенима – док у појасу Газе гину муслимани, Палестинци заједно од Израелских граната или гини једни од других (јер су за Фатах или за Хамас) – док у Афганистану НАТО убија муслимане у свеопштем хаосу који траје више од двадесет година али се и они сами убијају (јер су Талибани или Паштуни) – док се међусобно убијају муслимани Либије, Судана, Туниса, Алжира, Пакистана или док Хезболах у Либану мало убија Јевреје а мало муслимане који су сунити – или док се на улицама Лондона, Санкт Петербурга, Хелсинкија, Берлина или Париза убијају случајни пролазници, невини људи, ... ми можемо, ове процесе и злочине, посматрати као израз примитивне свјести, коју је колонијална управа зауставила у развоју и наметнула јој технологију, начин живота и друштвене односе, које не разумије или не прихвата.
Наравно, можемо и повјеровати брутално ликвидираном „Халифи Исламске државе“,Ебу Бекр ел Багдадију, да је то џихад – да је то „врхунаравни“ НАЈСВЕТИЈИ СВЕТИ РАТ, који је сваки муслиман дужан водити и у њему учествовати, ако жели џенет ( рај ).
Ипак питање које је поставио Хантингтон у виду дефиниције, остаје без јасног одговора у случају, готово цијелог Балкана и саме Босне и Херцеговине. Када ће „крваве границе у Босни“ постати крваве границе „у исламском дворишту“ тј. када ће муслимани у БиХ испољити степен нетолеранције и мржње и када ће покренути процес унутрашњих подјела, својствен готово свим исламским друштвима и државама, те колико су подјеле у политичким странкама и џамијама, реална пријетња јединству муслиманске заједнице у БиХ те дали су узроци подијела и сукоба, у самом Исламу?!
Политичке подјел у СДА, настанак многих политичких странака непријатељски оријентисаних према „младо-муслиманској династијхи“ нису заобишле ни привидно грађанску Социјалдемократску партију у којој су довеле до одвајања већег дјела чланства према концепту наглашене пробошњачке и унитарне политике, коју је заступао „привидни Хрват“ Жељко Комшић а затим подјела и његовог „Народног фронта“ уз одступање Реуфа Бајровића и Емира Суљагића у правцу формирања новог „Грађанског савеза“, те солирање и лутање сарајевске градоначелнице Бењамине Карић уз отворено одступање од партијске политике и биорба за „предсједнички трон“, новог члана Предсједништва БиХ Дениса Бећировића, тешко би се могле приписати Исламу.
На плану међунационалних односа и уређења државе, разлике између политичких опција на Бошњачкој политичкој сцени, су толико минорне, да је потпуно свеједно хоће ли Бошњаке представљати Бакир Изетбеговић, Нермин Никшић, Елмедин Конаковић, Фахрудин Радончић или Жељко Комшић и Миро Лазовић – у начелу, то је једна политика у којој је само избор личности она мала и примјетна нијанса разлике. Све друго је исто.
Истовремено у Сарајеву, на, потпуно исти начин, Фахрудин Радончић и његов „Савез за бољу будућност“ су користећи моћну медијску машинерију а посебно „Аваз“, као најснажније средство притиска и уцијене, упорно и агресивно, говорили о Странци демократске акције а посебно о њеном лидеру, Бакиру Изетбеговићу.
Све што су „опозициона“ прозападна гласила, објављивала непосредно послије рата у БиХ о династији Изетбеговић; о корупцији и политички мотивисаним убиствима, „Аваз“ је отворио поново и прежвакавао мјесецима. Не бирајући средства нападана је породица Бакира Изетбеговића а посебно његова супруга Себија звана Сека. Универзитетски професор и самосвјесна, ауторитативна особа, као жена, Себија је представљала потпуну негацију традиционалног положаја жене у исламском друштву а однос Бакира према њој, створио је прву тачку удара која ће се користити и у наредном периоду кад, ће се ићи на њену криминализацију и тиме вршити притисак на Бакира да напусти чело странке и одсели у Турску. Поједини медијски полтрони попут Неџада Латића замјерили су Себији именовање на мјесто Директора Клиничког, универзитетског центра оптужујући је да је диктатор и да, баш она, „командује и управља Бакиром Изетбеговићем“, те тиме поикреће „Сарајевски армагедон“ – провоцира коначни обрачун.
Латић, познат као „смрдибуба из Придворице“, наставио је са нападима на Себију и након њене смјене са чела Универзитетског клиничког центра и медијски подржаног, судског поништења њене докторске дипломе, откривајући страшну мржњу али и бесмисленост таквих напада.
Управо, напади на породицу Изетбеговић су покренули процесе подијеле унутар саме Странке демократске акције. Утицај и способност ове странке се смањила када су многи њени кадрови, одбацили кадровску политику органа странке и сами се кандидовали за начелнике општина и градоначелнике у важним и великим центрима: Зеници, Бихаћу, Живиницама, Горажду, Високом, Бугојну, Старом граду... итд. И на крају побиједили и освојили власт. Фрагментација СДА се наставила и у Парламентарној скупштини БиХ у којојсу неки посланици, формирали самостални клуб и одвојили се од странке, ступајући у преговоре са „независним“ начелницима и градоначелницима, под покровитељством западних амбасада у Сарајеву, уз подршку представника ОХР-а, ОСЦЕ и ЕУ. Прелазак Аљоша Чампаре и Дениса Звиздића у странку НИП, Елмедина Конаковића и формиранбје Мехмедовићеве странке „Напријед“ откривају нову динамику у процесу подијеле и сукоба.
У неизбјежном и планираном конфликту на Балкану, Бошњаци ће очигледно, бити дубоко подјељени по свим основама. Данас је тај процес дошао на врло ризичну тачку: подјела и сукоба унутар Исламске заједнице; а инспирисан и осмишљен у САД и Њемачкој.
Реис ул улема Хусејин еф. Кавазовић је дочекао спреман, успјешно је завршио реорганизацију исламске заједнице, њених органа и тијела, претворивши њену управу у својеврсни економско-политички менаџмент, способан да управља вјерницима, на начин, на који се у предузећима и фирмама управља радницима. Паралелну вјерску сцену Кавазовић је покушао интегрисати са циљем остваривања потпуне контроле над имовином, финансијама и кадровима заједница вјерника.
Та активност није ни имала амбицију да рјешава безбједносна питања и неутралише пријетњу која је долазила из тих заједница али је изостао и резултат на плану циљева интеграције: најмање 22. заједнице вјерника, које су именоване вјерским еуфемизмом „пара-џемати“, одбило је интеграцију и уплив Исламске заједнице у њихове послове и њихово функционисање. Послије овог неуспјеха у одмјеравању са вехабијским заједницама, Реис Кавазовић је кренуо у обрачун са иранским утицајем на вјернике апострофирајући фондацију „Мула Садра“, као извор негативног притиска на традиционално учење босанских муслимана, дефинисано Ханефијским мезхебом (правним и догматичким правцем) и Матуридијским акаидом (учење о спознаји Бога - концепт вјеровања). Иако је стријелу одапео према Техерану, јасно је било да је у питању чисто „намигивање“ американцима.
Због свега тога су настали бројни неспоразуми и сукоби унутар самог Бошњачког народа и њихова ескалација је неизбјежна.
Исламска наука тврди: "истински циљ, крајња суштина џихада јесте мир, дефинитивни мир, читавог човечанства којим би господарила правила искљуциво једне религије".
Тачније, међународно право мира, према исламској концепцији је привремено средство за регулисање односа муслимана са спољним свијетом, за вријеме привременог укидања џихада (непријатељства) до момента кад ће „дар ал ислам“ (земља ислама,) обухватити читав свијет и то на начин разумијевања свијета, као куће рата - „дар ал харб“. Основно питање јесте: која је ту разлика измедју концепције ДАЕШ-а, Ал каиде, Нусра фронта... и на вјери заснованог учења? Јасно, само начин, на који се остварује исти циљ.
Очигледно је рат, ипак, једино ефикасно средство џихада, ако се жели стварање јединствене исламске државе. Џихадом, који је мирољубив, може се преобратити неки појединац, мања група људи, али се не може поразити држава као САД.
Алија Изетбеговић и радикални исламски учењаци се слажу у једном: Ислам на Балкану не треба да буде вјерски центар већ центар политичке моћи, и да се као политичка моћ тј. исламска држава, прелије по читавој Европи. Мирни али и насилним акцијама.
Државотворни народи, који су кроз историју градили властиту државност, стварали институције и унапређивали прописе; не користе вјечни живот и Бога, као алиби за своју неспособност договарања са другим и другачијим. Сукоби и конфликти одавно су постали пракса у БиХ и на плану микро разлика, унутар муслиманске заједнице о чему говори стање у Сабору Исламскје заједнице БиХ. Као вјерници, муслимани и њихове вође, морају већ једном схватити да је крајње вријеме да одбаце поитику сукоба и крену другим, бољим, путем.
Свакако и тонови који се чују у Загребу и Београду, када се говори о монструозној мрежи насталој у БиХ , а који сваку унутрашњу критику схватају као непотребну и неоправдану „ауто-виктимизацију“, доприносе одсуству адекватне реакције институција државе на очигледну терористичку пријетњу. Ти нестручни кадрови и новинари никада нису схватили да отпор радикалном исламизму мора јасно и одлучно долазити из муслиманских заједница и од оних муслимана, који се уопште не идентификују са терористима. Почто тога уопште није било у потребној и довољној мјери, сви стари рачуни су муслиманима БиХ дошли на наплату.
Извор: Правда
