Пише: Бранко Вељковић
Пурпурни, погрешили сте. Нисте могли да купите кућу која није на продају.
И свеједно је дал су мантије пурпурне, црне, беле или Boss. Све су једнако крваве. И гнусне.
Зато се ја „молим за вас док сте живи, јер када више не будете живи, биће касно“. У свету праха ка којем идете „нема свести, нема знања, нема мудрости,...“.
Ово је чистилиште.
У оно време када је за балканску прћију спакован онај „мас пок“ са универзитета рибаревог сина коме је вазда било мало књига, школе Заиконоспаске па онда ђак од Вука Кристијана кога ни трапава и бахата Википедија не уме да опише, изашла је генерација младих и одабраних да науче да мисле ван рама троугластог, два пера плагирана и те три тачкице. Играли су се тако ти кандидати са свим и свачим па и са Авганистаном. Гледали су у своје „студије случаја“, дали су себи на вољу и машту, егзалтирано и наивно прихвативши да је баш та воља и та машта њихова. Схватиће касније од кога им је долазила та перспектива мада су по том „осећају“ и бирани. Осмислили су тако ти вредни ђаци и 10 година војне у Авганистану. И ти потоњи мртви у безбројним колонама били су само још један дипломски рад. Ништа више од тога. Војно, политички, економски и како год хоћете Авганистан никоме из тог света заправо није ни требао нити је тако велике државе уопште могуће војно контролисати. Баш као што никоме заправо не треба ни Париз, Беч или Берлин. Војске императора су долазиле и до тих метропола и по команди, када је то тако требало, уредно и дисциплиновано враћале су се у своје касарне. Онда су се вољници из прекоморских колонија, деца истог мрака, обневидели од истог „светла“ истог ока, напрасно „досетили“ да кроз тај пакао брда земље осуђене да буде део њихове „велике игре“, „изнедре“ једног Бин Ладена који ће, ето тако случајно деценију касније тамом навођеним авионима да сруши две куле града „слободе која осветљава свет“ и да уруши онај Бергстромов Пентагон у прстеновима. Неко је морао и за то да буде „крив“. То је онда био „повод“ да империја крене на одабране „терористе“,... и ето нас јуче.
А јуче империја одлучује да бомбардује земље Блиског истока“ јер „другачије не може“. Завршни чин регрутовања великих армија креираних непријатељских „страна“ почео је да тече. За њих, рат ионако није проблем, рат је за њих решење. Режисер је са својим печеним јабукама са циметом и залуталим Петром Попаром то лепо објаснио – рат је сценска категорија у којој гину стварни људи! Атомско гориво је опет спремно да крвљу натапа земље плодног полумесеца, Месопотамије и Леванта. Јер, кажу они кад мисле да их Бог не чује, крв има највише фосфора и активних материја, крв је за њих најбоље „ђубриво“. Јер за њих човек није овоземаљски храм вечне душе већ ресурс. Кажу они да је то пут у бесмртност а лажу јер је само крв јагњета бесмртна а не (не)дела власника тамних универзитета и атомских енергија које намеравају да употребе.
Креиране стране су запараво „стране“ истог. На заблуделима је само да „одаберу страну“ од свих тих понуђених. „Несврстаност“ се плаћа земаљским животом а не купује се на титоидним конференцијама. По том „списку“ се заправо иде одвајкада. И верујте, нестаће државници, политичари и њихове бесмислне творевине, читави народи и људи као што и онолико пута, нама за наук, већ јесу. Они кажу, све у „славу“ те њихове „истине“. А тако није јер они Истину не познају. Претећи ће само људи, тако је речено !
Зато су измислили да истина има лице и наличје и опако су тако људе слагали. Истина је једна, баш као и љубав, баш као и наш а не њихов избор. Питајте се, какво „наличје“ може да има љубав мајке или оца, или детета ка родитељу, или љубав жене која је изабрала свог човека? Желе да поверујемо да Отац, онај који Јесте, има два лица или два сина, а не само сина једнога и јединорођенога кога је за нас дао, желе да поверујемо да Он може да нас заборави, да нас пусти и препусти, а тако није све док и задњи нерв Срца датог нам куца и има снагу да се покаје. Јер свака лаж је делимична, несавршена а кад дође савршено престаће све што је несавршено и делимично. И зато бирамо Истину ма колико били свесни да је „Истина говор мржње за све оне који живе у царству лажи“. А ако се као људи, за овоземаљског живота ослободимо свих тих измишљених „лица и наличја“ спознаћемо да је Истина изворна и безусловна стварна светлост која греје и дарује, без потребе да се крије у „лица и наличја“ и све те њихове „луциферијанске марифетлуке“. Истина је ту. Дата нам је. Написана. Само треба да посегнемо за њом и бићемо део ње заувек. Неуништиви и вечни. Беструлежни а не мумуфицирани.
За све оне самозване који су одевени у све те мантије свих боја али увек прескупих материјала остају само та мала врата а некако, све мања. А требају им баш та врата. Верујем, у молитви својој тихој, да ће бар трен пре праха коначног пожелети да се свима које су понизили, увредили, издали, унесрећили, убили, извину, искрено. А пуно је тог народа коме ће пожелети, надам се, да се само тако обрате. До вас је, самозванци. Знам да знате ко вам пред та врата баца трње а ко вам трње склања. Јер десиће се да „онај кога уснама помињете“ коначно изговори - „Идите од мене, никад вас нисам познавао“,...
И сви ви самозванци знајте - ја вам нисам непријатељ, али не желите да вас заборавим.
Јер, ја вас стварам, ја вас бришем. То је оно због чега сам ту, „онај део мене који мора нешто да ради“ како рече суверени власник штафете, песник стих који пише стихове, отац ђедов још од најлепшег у Паризу. Моја душа, моје срце, моје мисли, моје речи, моја дела, плаше вас јер ја Знам. А Знају и други. А до знања ви идете, даље не умете а чак ни до знања нико никада није стигао. И добро је, ако је тако, ако сте одлучили да будете на том путу, онда вас моје знање плаши. А знам све више. И трајем.
А када дође то време, време без деце, нећете више ништа видети. Гледаћете само у то ваше пурпурно око и вероваћете да је то ваш пут. „Наступиће глад и лутаће од мора до мора, од севера до југа не гладни за храном, жедни за водом, већ Божијом речи али је неће наћи“.
Сада су обриси тог времена.
Иза тих кулиса „велике игре“ су ови „наши“, микро, или боље у духу савременог мудровања – нано, „ђаци“. Мали Брити, мали Руси, мали Германи и сви остали минорни „јунаци“ крваве сцене из те Пашићеве „припиздине“. Нешто на нивоу Бечког курса за зналце буквара којег курса би се постидели и онај коминтерниста Ђуро Салај и сви његови курсисти курсева за одрасле. И они као нано - владају. И они као шаљу „поруке“ да разумеју „сутра“, предлажу планове, залуђују народ, комбинују,... И сви сада знају да долази време промена али сада ама баш нико од њих не зна каква ће промена да буде!
Део тих „веселих“ порука је и оно што смо видели ономад када је смозвани у свом „постојим само ЈА маниру“ са претплаћеном улазницом за седење на хоклицама и можда неко конвертибилно фотографисање са другим друговима курсистима, у граду Давосу, „случајно“ направљеном на масовним гробљима оних које су касније назвали Ретророманима, грли снешка. И каже самозвани да је снешка правио ето баш три пута на том свом путовању од јутра до праха. Умислио самозвани да је зналац знања и господар разума. Не чује када му је речено да „разум није довољан за доношење разумних одлука“ све и да он разум још увек има. Рекле шаљивџије самозваном да је то важно, да пошаље и ту поруку са тим бројем. Па онда и грли снешка, као да цео свет не зна да је тај кока-кола снешко направио њега а не он снешка. И рећи ће самозвани да је то по Божијој вољи али опет лаже јер то није по вољи Бога већ по његовом допуштењу у чему је разлика непојмљива јер је он изабрао снешка а одбацио Бога и да зато није изабрао снешка за нас него за себе. То је разлог зашто се обојица тако брзо топе кад дође сунце. Нестају. Оно што није смешно је што је тог снешка наменио. И није мислио само на ту невину душу коју је поменуо већ на све те невине душе за које он верује да он има моћ да их прода и преда снешку. Не зна, самозвани, да свака душа има свој пут и своје изборе и џаба то, Богу хвала, његово и њихово „нуђење“. Џаба тај „бели олтар“ који је самозвани ту направио. И та душа ће, Богу хвала, када за то дође време изабрати свој пут и на том путу ће баш њега првог да се одрекне.
Питаће сад самозвани одакле то знам,... Нека, нека пита,...
Сад се нада, а у потаји то пред огледалом већ вежба, да ће га пустити да и он завуче десну руку под сако, онако „наполеоновски“ и да пред обневиделима глуми пуну спознају. Ето мало за сликање. Из тог „стања свести“ сасвим је нормално да изађу и тезе попут оне да „не можемо да уништимо животе већег броја људи од оног који је планирано“ или оне да у делу Србије који планирају да потопе у сумпор живи „само 100.000 људи“. Ето, ако гледате својим очима видећете у тим реченицама и плату и робу. Плата, јасно је која је и за кога је али роба је људска душа. Ако волите иронију то можете да видите овако – копање литијума је добро за економију Србије исто као што је и силовање добро за наталитет Србије. И од свих ових умоболних изјава које смо до сада чули па до неке овакве која је за сада само иронична само је питање времена.
Па ето,... Ај да „бирамо“.
Ту је и прва маскота политичке сцене Србије – деветар цокулић, „мало сам се више уплашио кад год сам се нисам брзо исправио“ који је уредно платио и онда од шаљивџија и лимчић добио. А нудио је ђенге несрећник већ годину дана. Сада се одликовани деветар распитује дал је тај лимчић уједно и панцир - шлемчић за заштиту од сада сасвим извесних падавина и са истока и са запада и опет га лажу мангупи. Додуше, надамо се бар да одликовање цокулићу не значи да спољна политика империје са истим жаром подржава и цокулића и његову другу маму, ондашњу мама Јулу. То би у Србији могло лоше да се схвати, баш као што и у империји не би било баш оберучке прихваћено да се прочује да се уместо руског народа прави руска нација. То ни друг Стаљин није успео. У том процесу онда нису потребни спољни мигранти да би се урушио царство, сасвим су довољни унутрашњи који тако преко ноћи настану. Масовне повластице за оне који „добровољно“ прихвате ново стање су стари и опробани рецепт који је у СССР одлично радио а и ми га памтимо – није било већих Совјета од посовјећених Руса и није било врлијих Југословена од појугословенчених Срба. И у већ заборављеној Европској Унији процес стварања Европске нације на уштрб европских народа лагано клизи у свеопшти хаос са обрисима грађанског рата. У крајњем недефинисани обриси некакве Америчке нације можда су до скоро били видљиви, бар док изборна комбинаторика и број потребних гласача нису умешали прсте у то шта се има сматрати под америчким „гостопримством“ и припадајућим сновима. Што се нас тиче, није било већих комуниста од „искрених“ православаца а ни већих православаца од дојучерашњих комуниста. Привилегије су чудо. Али није у реду да са свим тим замарамо друга цокулића. Он ће ионако ускоро опет да иде на заслужени сафари у Африку. Тетка плаћа.
А било је необавештених и раније.
Договорени пад Србије под отоманску власт подразумевао је и стварање вишеслојних механизама за контролу поробљеног народа. Војна сила турске империје у то време била је непремостива препрека за све народе које су њихове „елите“ предале у ропство турцима али је, као и увек, договорен и „гарант“ који је у пракси и на терену могао да контролише и прати сваки облик евентуалног самоорганизовања поробљеног народа те да се онда, у случају потребе, путем различитих „метода“ приступи „пацификацији“. Србија није имала системску народну власт која је то могла да ради за потребе окупатора али је зато имала своју цркву.
Први тријумвират новије србске историје који је створио „радни оквир“ за све што се дешава од њих до сутра дефинисао је радње, простор, време и учеснике. С обзиром на стање србског народа у то време то је био јако тежак задатак. За крај 18. и почетак 19. века одређено је „национално буђење“ и технолошко, економско, политичко и свако друго припремање за потребе новог времена. Хашким конвенцијама 1799., 1807., 1899., и 1907. године договорен је и формализован правни оквир за организацију власти на свим окупираним територијама у то време (и данас се поступа по истом принципу). Заправо, због огромног захвата, турбулентних времена која су се спремала и недостатка „просветљеног“ кадра договорен је правни оквир који је озваничио и учинио јавним постојање ПОСРЕДНИКА између окупатора и окупираног народа. Ако желите да видите ван понуђених историја схватићете да су тихи шаптачи овим конвенцијама јавно и декларативно обзнанили да је све што се дешава у ономе што општеприхваћено зовемо – историја, само трик, ништа, договорена режија са све глумцима и пратећим реквизитима и да је позиција ПОСРЕДНИКА заправо позиција анестезиолога, некога ко има капацитет да читаве народе држи у самомировању и не-делању, некој врсти колективне наметнуте самозадовољности идејом пуког опстанка. Јер, теза је, а тачна је, живот мора да се одвија чак и под окупацијом! Од тада па до будаластог ЕКСПА, преко свих тих „носиоца државних функција“ на овим просторима није било ама баш ничег и никога другог сем испразног извршавања задатака и послушника. Чак и у доба отворених окупација, у ратовима, неко је увек обављао тај задатак и формално, дакле видљиво и неформално, дакле не-видљиво, „чувао“ народ за потребе окупатора. Погледајте, зар није тако и данас? Сви до једног су били само обични извршиоци типских задатака и сваком је, пре ступања на формалне позиције власти, речено шта се од њега очекује и шта траба да ради али само у границама њихових мандата и предвиђеног времена за трајање. Избори, партије, свађе, туче,.. све је то само локални и дозвољени фолклор, нешто направљено од ништа да би народ имао о чему да прича и о ком јаду да се забави. И да би имао око чега да се свађа. И да би имао због чега да страда.
Москва, Лондон и договорена експозитура у Бечу прихватили су за Србију једину реалну опцију а то је да задатак посредника обавља Србска Православна Црква. Ако волите елементарну симболику, то је део општег „кључа“ по коме су исклесани стубови организације власти земаљске још од Вавилона, Боаз и Јахин. Један је онај који влада телом и материјалним а други је онај који влада размишљањем, душом. Значи, Краљ и црква. Дакле, све материјалном човеку видљиве форме „владања“ су „покривене“.
У тој нама додељеној историји тужан пример за наведено је судбина Косова која није омеђена само данашњим издајама и одавно договореним статусима већ је по питању Косова а након Косовске битке, све заправо почело масовним исфорсираним и осмишљеним расељавањем Срба још од Арсенија Чарнојевића о чему сам већ писао. Арсеније који од архиепископа пећког и патријарха србског и свих србских звучних канонских визитација волшебно постаде црквени поглавар православних Срба у Хабзбуршкој монархији (епски трансфер, као што и данашњи самозвани од тупог националисте са тупим кашикама поста први европејац са трећим снешком белићем) до краја лојалан бечком двору који двор никада није престао да ради на томе да се Србска православна црква у Монархији изузме из духовне јурисдикције Пећке патријаршије. За потпуно расељавање Косова, плодних равничарских делова топличког и врањског округа, свих насеља уз ток Мораве и Карадага награђен је патентима и привилегијама заживотно а по смрти проглашен је за свеца Морачког и чудотворца србског.
Тада и тако је трајно нарушена демографска слика Косова и практично уништена Србска државност на том делу територије. Јер ако верујете у државу као формат, народ је један од неспорних конститутивних елемената државности а од Арсенија чудотворца и његових сеоба Срби су са косова трајно раселили сами себе. И тада су сви они који су се противили расељавању масовно о мучки убијани. Тако је „створен“ простор да се деценијама касније на тим територијама населе неки други народи.
У таквим околностима први тријумвират имао је изузетно тежак задатак. Заправо, Саул Десанчић, Антоније Вељковић и Јосиф Полетановић створили су темељ за етаблирање „обновљене“ Србије и за њену имплементацију у договорене историјске процесе. Два устанка и договорене политичке борбе биле су само припрема за 1844. годину и стварање „алата креације“ са којима је по том плану могуће остварити плодно тло за „лучанско царство вечности“ о коме заправо сањају. Процес је обухватио читав свет и у извршењу је подразумевао синхрно деловање већег броја упућених и одабраних. Због ширине и озбиљности задатка чланови триумвирата су били неспорно најбољи у ономе што јесу тог времена. Десанчић је био правник, архитекта и лекар, Вељковић је био архитекта, хемичар и биолог а Полетановић физичар, писац и сликар. Србски тријумвират 33., по спознаји упућених и признатих у Европи, одлично је разумео време, опште контексте и последице реда догађаја који је произишао из - „да није било пораза код Москве не би било ни Ватерлоа“. За Србију то је значило, напомене ради, да је Наполеонов „излет“ до Москве неминовно значио гушење устанка у Србији. Они су Карађорђу „отворили врата“ за бег из Србије, промену презимена, пут ка Хетери и „други живот“ под додељеним презименом које ни сам Карађорђе никада није у потпуности схватио иако је то презиме са занимљивом глобалном просторном и временском репетицијом. Но, за њега, тако је било и предвиђено.
Када је први тријумвират о истом трошку и за исте потребе стварао Карађорђевиће стварао је и Обреновиће. У делу предвиђеном за Обреновиће изабран је Милош Обреновић. Да би драма била довољно и потребно крвава посечени су кнезови и хајдуци и неподобна свештена лица. Заправо, посечени су сви они који су могли својим гласом разума или наивном неупућеношћу засметати устоличењу нових династија а истине ради, из угла управљања историјским догађајима, били су потпуно небитни. Битан је био контекст који је створен за потребе планираног „дизања“ народа. СПЦ је за потребе тог времена „изашла“ из ранијег „мода“ масовног пацифицирања народа за време турске окупације и прихватила је улогу ко-устаника. Подржала је устанике и главаре и ушла у процес унутрашње реорганизације за потребе новостваране државе. Процес је неометано настављен до данашњих дана. И данашњи први међу пурпурнима уредно се, по задатку, формално Томосима лаконски одриче србских територија и србских сакралних вредности а истовремено до бесвести ламентира о „небеској Србији“. Чини се да мантијашима из „С“ класе небеска Србија служи само као врло згодна бизнис платформа.
Милош Обреновић је наравно потпуно разумео своју улогу и задатке али је и он у једном моменту пожелео да иде испред показане му руте па је прихватио „Сретењски Устав“ са идејама за које је чуо да се спремају и поверовао је да их испред лица договорене историје може присвојити као своје. Устали су онда из Паришких, Бечких, Лондонских, Московских и неких других подрума и за две седмице од Сретењског Устава остало је само слово написано. Идеју о „свим слободним људима који кроче на тло земље Србије“ и „ослобођењу робова“ није могао да понесе тамо неки Милош иза маргине. Није тако предвиђено. Та идеја резервисана је за „велике“, Французе рецимо. Тако је и било а због неразумевања и неиздржа није му пуно замерено. Слично је било и када је Милош „одлучио“ да се од вожда закити у кнеза, али не зато да би Србија постала уважена Кнежевина већ да би титула Кнеза, па са титулом за његово племе и Србија, била наследна. И то му је дато. Међутим, опет се залетео па је себе неопрезно прогласио кнезом СВИХ Срба, што је у наративу а онда и у политици могло да „повуче“ на свеопште уједињење Срба а то стварним владарима ових простора никако није одговарало. Одмах је стигло писмо у коме је добио налог да ограничи своје амбиције и Милош је, наравно, поступио у складу са наређењем. Разумео је Милош шта значи – „Не може то тако у Мом краљевству“. Знао је Милош ко је стварни владар овог материјалног света и са ким сви земаљски владари праве „договор“.
Поштовани читаоци, ако волите историјске паралеле, исто се дешава и данас. Концепт „краља“ свих Срба иде по одобрењу онога ко је стварни краљ ових простора а не ових самозванаца који су нам додељени за потребе „владања“ са свих страна Дрине. Исто је и са „краљевима“ свих других народа и цивилизација од постања.
Када је на ред дошла прва смена династија Милош је у фингираном политичком процесу протеран из земље а створен је простор да се век и по „управљања“ Србијом равномерно подели између две новостворене династије. Милош је пуно учинио за „план“ а показао је и самоиницијативу па је кад год је постојао простор да се створи међудинастијско помирење учинио шта је требало да до помирења не дође. Тако је створена и одржавана политичка парадигма поделе Срба на два сукобљена света за наредних 200 година србске историје, све до данас.
Зато, не верујте политичарима јер без обзира ког политичара изаберете бићете несрећни само на другачији начин.
Један инжењер, играјући се баш као и сва друга деца тих универзитета, од тог истог снега кога је самозвани ето некако случајно спознао баш три пута правио је генерације тих „наших“ политичара, безбедњака и генерала, академика, мантијаша свих боја, био је године 1986. у Русији. Биле су то године великих реализација. У том времену Понтифицатус „Павао славенски“, од малена Лолек-глумац, увежбаван за тихог шаптача још од Маријине легије, окупио је ђаке са скупљим хоклицама те их, као своје „високе званице“ обавестио да је дошло време да управо од њих зависи „будућност света и животи милијарди“. Док је Понтифицатус капарисао крај свог Рима, инжењер је био са очевима трећег Рима. Учио је инжењер те године од и у граду седам брда и дванаест округа између Василија и маузолеја. Тамо је, вољно и за њега одабрано, срео друга или господина, можда и брата шире слике, човека из градског превоза, зваћемо га Зајцанов, син оца од 120 година, деде од 140 година,...
Имао је инжењер бескрај питања за Зајцанова али је на том путовању научио да колико год њему сва та питања била важна, није на њему да их поставља. Сазнао је инжењер да у бескрајним степама око седам брда живи човек који је написао 50 књига које његовом вољом никада нису завршене и никада нису објављене. Свако је могао да добије да их прочита али уз обавезу да их врати а аутор их је стално дописивао и дописивао. Без краја. Пожелео је инжењер да „узме даљински у своје руке и да мења канале“, питао је шта ће да се деси, шта ће да буде, како су они све то „замислили“. Уместо идиотских, мегаломанских теза и антитеза типичних за све умоболне а заправо душоболне самозванце за које знамо из кутија на струју, сазнао је инжењер да се заправо све већ зна а да се оно што треба смишља и дешава уз борш и чај који се кува. Сазнао је да су кувари боршча потпуно растерећени од техника и „бесмислица сиромашног духа“ и да је несувисло да око тога умара мозак, „кад већ ни са својим не зна шта ће“, што је када је чуо добро запамтио и режисер. Схватио је и да карактеристична црвена боја боршча може а и не мора да има везе са цвеклом. Од тада, инжењер, овоземаљски мудро, у свом миру са превише тек схваћених немира, уредно чека и сачека да му се јави шта треба да уради. Играње са снегом ионако није имало никакве везе са путем којим је желео да иде. Тако је и било. Тако и јесте. То вам је заправо „политика“ предвиђена за све „припиздине“ и припадајуће самозванце од вајкада.
Инжењер, иако искрени поштовалац стварних знања, тада је одбио да узме понуђену књигу. Јер знао је, како би је вратио ?
Када је рудиментарни Коста манекенов поштар чуо инжењера како о свему томе говори, питао је – „а шта ако би неко књигу узео а не би је вратио“. Инжењер, изненађен да је у изненађење веровао, одговорио му је – „Е мој Коста...“. Било је и неке туге у тој краткој мисли. Коста је од тада остао самозаглављен у том - „Е мој Коста“ и жељом да поред седења може да научи и да „спава под правим углом“, а инжењер је наставио да штанцује политичаре и ине са све „учите комунци кад ништа незнате...“.
И био је у праву, „учите комунци кад ништа не знате,...“
Зато данас имамо ову гунгулу потпуно небитних гињол-зевалица по „Обрасцов“ обрасцу који нам прете, драме, кревеље се и бесомучно лажу а мисле да трају. Немушто, играјући се техникама које не познају, ове гињолке, јавајке, марионете, плошке мисле да могу да нас привикну на следеће „стање свести“. Ту виде своје место у „стању“ које следи. Тако се нуде свом послодавцу.
Једне друге ноћи, далеко од Зајцанова а и даље у његовом загрљају, Инжењер је заједно са солуњанима слушао књигу. Пише – „А што се тиче времена и часа, о томе нема потребе да вам се пише. Ви, наиме знате да ће дан Господњи доћи као што лопов долази ноћу. Кад буду људи говорили: „Мир и сигурност“ тада ће их изненада задесити пропаст, као трудови на трудну жену и неће моћи да побегну. Али ви, браћо нисте у тами да би вас овај дан затекао као лопов, јер ви сте синови светла и синови дана. Ми не припадамо тами и ноћи. Зато не спавајмо као други, већ бдијмо и будимо трезни“.
И сви солуњани и сви инжењери одлично знају где су у односу на тај час који долази. Изабраше.
А сви ми, поштовани читаоци, шта сад можемо да чујемо свуда около себе? У чему читав свет одзвања данас? Која је то порука која се свуда и од свих изговара? Јел то можда баш то – мир и сигурност? Никад више „мира и сигурности“ и никад више свакојаких ужаса и покоља.
Тако је и ова наша Србија вођена описанима заглавила иза свих познатих периферија одлучивања. Постоји само зато што простор тражи своје а време своје даје јер „живот мора да тече“. Локалне нано-политичаре ово истовремено и радује и плаши. Радује их чињеница да у својим тамним вилајетима могу да раде шта год хоће некажњено и до бесвести, чему сведочимо генерацијама, али их плаши „спознаја“ да су сви заједно толико небитни да процес управљања овим простором не би био нарушен ни када би сви заједно преко ноћи нестали.
Чули сте скоро. „Главна“ гињолка, жељна „тајних знања“ грли смешка, пардон, снешка и проглашава сам себе и за „угаони камен“. Рекао је – „он балансира“ између ових и оних,... Ето, он је баш тај „угаони камен“ око кога се све дешава и окреће, без њега се не може. Тако би он волео да га људи „виде“ а без да су дрогирани. Знајући за ову дијагнозу и педантно је негујући по жељи су му и дали и зато се сада и не скида из видног поља свих обневиделих и дрогираних. Идентификује се самозвани са свим и свачим па сад дошао на ред и „угаони камен“. Хтео је да се „самоповеже“ са сопственом верзијом Светог Писма и наравно, изабрао је да себе прогласи за Бога! Рамзеса, Наполеона и „Луја“ од Србије је превазишао. Јер, „угаони камен“ је сам Бог, онај који је Био, онај који Јесте и онај који ће Бити. Тако Исус рече у Светом Писму - „Зар никада нисте читали у Писму: камен што су зидари одбацили, постаде камен угаони. Од господа ово беше и то је дивно у нашим очима? Зато Вам кажем да ће вам се одузети Царство Божије и даће се народу који доноси род. И ко падне на овај камен разбиће се, а на кога он падне здробиће се!“. И онда би да су сви свештеници и фарисеји чули ову причу и схватили су да то он о њима говори, знали су да су они ти „зидари“ који су одбацили Бога и да ће они бити ти који ће се о тај камен разбити“. Сада би и самозвани да „зида“ на магли, баш супротно од Божијег храма и лаже као и сви његови да су баш они тај угаони камен. Нису. Они су га одбацили.
“Јер нико не може поставити други темељ, осим темеља који је већ постављен, а то је Исус Христос. А ако неко на том темељу назиђује златом, сребром, драгим камењем, дрветом, сеном, сламом, врсноћа свачијег дела ће се открити на Судњи дан, јер ће бити прокушано огњем. Зар не знате да сте ви Храм Божији и да Дух Божији пребива у вама? А ако неко уништава Божији Храм, Бог ће да га уништи. Јер је Божији Храм свет, а тај Храм сте ви. Не заваравајте се! Ако неко мисли да је мудар по мерилима овог света, нек постане луд да би био мудар.”
И баш тако како сте и сами на овом примеру видели они и јесу. Како у доба свега реченог тако и у доба овог „нашег“, садашњег. Умоболни а заправо душоболни.
Да би на том свом нацртаном путу ка свим тим „новим реалностима“, креираним само зато да би покушали да нас одвоје од Створитеља свега што Јесте и сумњом и злом инфцирали свакога ко им поверује измислили су онолико свих тих лажи. О томе бих могао вам пишем вековима и мало би било. Али, ако расплићете џемпер свих тих лажи, довољна вам је, као нит и као водиља и само једна таква гнусна лаж.
Лаж из које се толико тога злог изнедрило је лаж о деоби свести. Зато су измислили све те подсвести, надсвести, а из њих и све те дијагнозе и шифре, све да сакрију да је болест ума заправо плод болести душе. А болест душе иде из таме неверовања и сотонијања а не из светла Богоспознаје. Требао им је „алат“ новог времена да свакога ко помисли или пожели да види ишта ван тог рама од океана свих тих њихових лажи прогласе и „званично“ и по „закону“ лудим, неподобним, асоцијалним, шта већ све не... Тај „алат“ створио је беле мантијаше, монструме који су електродама „лечили“ људе а пурпурнима је дао „моћ“ да у име онога који их познати неће „праштају грехе“ за ситне или крупне новце и да онда, последично, имамо армије оних који би пре подне да убијају а поподне да зидају цркве покајнице са или без својих ликова на фрескама.
Можете ли да верујете у такве ?
А заправо, нема свега тога. Нема подељене свести. Свест нам је дата од Бога, јединствена и недељива, пуна зарад пуног разумевања стварности и Божије истине и у нама је, наша је. Тако нам је дато и наше тело и наша душа, пуно и целовито, савршено и јединствено у сваком свом међусобно условљеном детаљу. Тако је и записано. Један човек, једна свест, једно тело, једна душа.
Око тог зла измишљене подељене свести створена је читава индустрија психијатара, „хилинга“, медикамената, стручњака за „путовања“ кроз свест и подсвест, створен је механизам кроз који се човек заробљава, чини усамљеним, депресивним, уништеним, насилно подељеним у сопственој свести, подобним да уместо Молитве и Бога олако изабере неки њихов „лек“. Регрутоване су армије оних који за звучну титулу, постер од 500 еура на зиду ординација и пар плаћених конгреса сваке године манипулишу милионима људи и урнишу их својим академским „спознајама“. И сви они ће вам причати о болестима душе а душу не признају и не познају, одрекли су је се баш као и онога од кога смо душу добили. И тако су, они верују, „покрили“ све. За оне који су одабрали незнабоштво измислили су литијумске капсуле направљене од мржње и зла а за оне који жељом трагају за душом и Богом делегирали су пурпурне мантије. А између свих тих обмана су људи који верују и кроз веру схватају апостола што је када је чуо „зашто ме прогониш“ одбацио мач – „Сматрају нас варалицама а искрени смо. Ми смо као незнанци а ипак нас познају. Неизглед умиремо али ево живимо. Као кажњени смо али нисмо погубљени. Наизглед смо жалосни али смо увек радосни. Наизглед сиромашни а ипак обогаћујемо многе. Наизглед као они који немају ништа а ипак имају све“.
Онда су тај свој сотонски измишени свет дијагноза и стравичне репресије „обогатили“ разним „техникама“, попут те мазохистичке и мучке „регресије“ кроз коју се, али обавезно уз помоћ хипноза, лекова или подле манипулације, људи своде на пуки експеримент, терају да се присећају најтежих траума и ужаса кроз које су прошли све да би се, о зла, „ослободили“ и „превазишли“ трауматична искуства из прошлости. Дакле, по њима, ако вас је нешто стварно заболело онда треба да вас то исто заболи још колико год треба пута све док емотивно потпуно не отупите, престанете да осећате, дакле, док се тако „методолошки доследно“ потпуно не самоуништите. А ако сте ипак жива душа и „не умете“ толико зла сами себи да нанесете онда ће вам они „помоћи“ са својим „лековима“! И све то, најчешће, онда треба и јавно да кажете, да о томе причате и да хвалите те убице свести на сва уста, јер сад сте боље, добро вам је. Ампутирани део вас више не боли. Овај пут, одсекли су вам душу. И наравно, све то треба уредно да платите, јер у њиховом свету душа је једнако новац.
И све ће вам рећи у том свом тако од њих за људе креираном паклу сем да од Бога имамо дар сећања и дар заборава а не „регресије“, хипнозе и литијумске „лекове“. Неће вам рећи и да је наш народ за стања у којима се меша неизрециво имао своју реч – а то је НЕМИР, дакле НЕ – МИР а не све те њихове тешке и агресивне комбинације сугласника попут анксиозности, депресије,... Код нас је та реч, немир, значила да човек у себи и са онима где осећа и живи љубав треба да нађе свој мир а код њих је то тај накарадни склоп слова који је скројен тако да већ само када га чујете треба да се осећате лоше, прокужено и немоћно, нарочито ако баш вама налепе ту реч, ту дијагнозу као судбину а ви то у страху прихватите и у то поверујете. Од гадости су направили науку и уплашени човек је то прихватио. Поверовао је.
Ко хоће, довољно је да погледа „лик и дело“ једног од одабраних промотера ове накарадне работе. Зигмунд Шломо Фројд аустријски, класичан наркоман, хистерик, још у своје време виђен као „контраверзни терапеут“, „тумач“ сопствених инцесних снова, садиста, мужеложник, опседнут митологијом „творац“ Едиповог и Електриног комплекса а заправо само плагијатор античких неподопштина створених за промоцију полиетистичког Пантеона богова и света без Бога јединога,... Све је учинио да човека понизи, да све дивне људске релације и односе, почев од оних елементарних, породичних, доведе у сумњу, да их извргне порузи, учини накарадним,... И та и таква „величина“ поставио је „темеље психоанализе“ чије основне „елементе“ – свест, подсвест, надсвест, неразмишљајући масовно прихватамо као омађијани. Тај Зигмунд Шломо је говорио и у својим фројдизмима писао да је „особа која верује у Бога Творца обманута“ и да се држи тих веровања због „неоправданог става“ и фактора “жеље за испуњењем“, а његов савременик Маркс рекао је да „свако ко верује у Бога има ментални поремећај проузрокован неисправним начином размишљања“. Али, као што и највећи и најкрвавији промотери комунизма никада нису прочитали сабрана дела Маркса, Енгелса и Лењина даље од пар парола и партијских памфлета, тако ни највећи промотери поделе свести никада нису прочитали есеје и „радове“ Зигмунда Шлома. Да јесу, можда би се замислили.
Тако су њих двојица и армије сличних створили предуслове за накарадни свет идеолошких и медицинских Бого-отпадника у стварању јер све што су радили радили су искључиво против човека и Бога. У овом „занату“ материја није циљ, она је само средство, најчешће платежно.
А заправо, сећање не ствара измишљена подсвест већ сећање чува слике онолико колико то човек у свом карактеру, својој јединственој свести а заправо духу, може да поднесе. Сећање, баш као и заборав, је дар од Бога. Прихватите то а не литијумске таблете. Кад то схватите срушићете сву ту индустрију белих мантија, срушићете ту гнусну манипулацију. Када људе тако стално враћају у проживљене ужасе, драме, трауме они од сваког човека, тако узетог, праве темпирану бомбу, вечито уплашеног „манџуријског кандидата“ који сваког момента на „уметнуту“ кључну реч може да експлодира, а заправо инплодира. Људи који тако „медицински вођени“ посрну постају робови белих мантила, наново оживљених страхова и ужаса и којекаквих „лекова“, „терапија“, „сеанси“,... И што је манипулатор „образованији“ то је тарифа скупља а манипулација опаснија. Од 50 еура за терапије код металопосластичара који су напрасно постали „хилери“ до оних дипломираних који за сеансе траже баснословне суме.
Једном је један од тих „брижника“ са скупим дипломама и праксом Швајцарском у друштву оних који знају објашњавао када је све и у којим стањима мозак неактиван са набубаним тезама о „свести“ и „подсвести“... Инжењер, готово па савршени техничар, зналац игре, рекао му је – „Не мораш да ми причаш који су то тренутци када мозак не мисли ништа јер то су само два тренутка – када човек кине и када човек доживљава оргазам“. Није дипломираном „брижнику“ засметала та изречена истина већ што му је објашњено да у том кругу сви знају да су цела његова професија па и он сам само још једна измишљена, креирана будалаштина али по човека знатно опаснија будалаштина од свих атомских бомби заједно. Инжењер је знао да је човек и када спава заправо мозга активног и да чак и снови нису никакве „манифестације из подсвести“ и сличне измишљотине већ да су то духовне бриге које човек у сну ствара и види као слике. Штафетоносац, вешт да од врбовника неосетно направи врбованог и скоро увек благонаклон према будаластим бенефициранима који су од његове уздигнуте штафете покушали да направе сараднички однос, рекао је – „Било је много момената у мојој младости кад мој мозак није размишљао а нијесам кијао“,... Што јес јес, тако је било.
Оно још горе, са чим манипулишу, је што тако „вођен“ човек може да се преметне у свакакво зло, што према другима што према самом себи. И да би „оправдали“ и тако заведеног човека направили су и нормирали и „законе“ који са Божијим законима немају ама баш ништа. Јер, по тим „њиховим“ законима човек у „помрачењу“ свести „може“ да уради шта год хоће и да се онда све то „по закону“ „припише“ неком имагинарном, другом „ја“ а не одлуци, избору тог човека. А речено је – ти бираш ! Требало је, за ово време содомско, „укинути“ и свест и савест и створити илузију да човек све може и да му је све дозвољено. То је постала парадигма врлог новог света. А савест је та дивна нит ка Богу а не ка „законима“ човека, јер ко је „у Богу“, њему закон не треба. Отуда и та измишљена „подсвест“. Све само да човек заборави да је слобода уједно и одговорност, да је тачно да нам је од Бога допуштено све али да није све по вољи Божијој и да шта год да одаберемо, вољом слободном, то ће нам и бити. А непомјаник не може да учини да човеку пакао буде и изгледа лепо али зато може да пут до пакла учини привлачним. Отуда тај „привлачни“ свет у коме се све може и у коме је све дозвољено. На нама је да одлучимо.
Слобода значи и одговорност а неприхватање одговорности је заправо одустајање од слободе. То човека води у мрак исконског страха. Ту је корен болести душе. Ту је и лек. Избор и одлука. И није тачно да је у здравом телу здрав дух већ је управо обрнуто – када је дух здрав, здраво је и тело. И то је још једна неподобштина, перфидна подметачина опште и олако прихваћена још из античког времена. Зато, бирајте мудро. То што сада изаберете то ће вам бити за вечност.
Неко вече шетао сам улицом којом ретко пролазим. Наишао сам на човека кога не познајем. Један другом рекли смо – добро вече !
И било је добро вече.
Хвала за тог непознатог човека…
Извор: Правда
