Био је почетак 1846. године и балска сезона у Бечу, престоници Аустријског царства, тек се захуктавала. Свако ко је био неко и нешто у том делу Европе, плесао је из вечери у вече по бечким дворовима, а балови су били и прилика да се, између валцера, склопе послови, прича о политици, остваре контакти и чују новости…
Ипак, те конкретне вечери, главна тема разговора била је само једна - Јохан Штраус Млађи, славни композитор и некрунисани “краљ валцера” спремао се да публици представи своју нову композицију. Радозналост је потпиривала и чињеница да се дело звало - Српски кадрил.
Израду кадрила је наручио кнез Милош Обреновић. Овај српски владар је, после свргавања са власти у Београду 1839. године, живео у Бечу, а од 1842. му се ту придружио и син Михаило, такође прогнан из домовине. Обојица Обреновића окупљала су око себе истомишљенике, али и бројне учене Србе на челу са Вуком Стефановићем Караџићем који се чак са породицом уселио на један спрат куће коју је кнез Милош купио у аустријској престоници.
И Милош и Михаило неуморно су радили на повратку у Србију. Зато су често организовали забаве и балове у Бечу на којима су се састајали противници Карађорђевића прогнани из домовине, угледни Срби који су у овом граду живели, али и сви Словени којих је у то време, кажу извори, у престоници аустријског царства било око 50 хиљада. Управо за један овакав догађај кнез Милош је од Јохана Штрауса Млађег тражио да компонује “Српски кадрил”.
Не зна се колико је Обреновић платио Штраусу за дело. Причало се да је у питању била поприлична сума дуката, али и да кнез није жалио. Једини услов био је да композиција у себи мора да садржи препознатљиве тактове српске музике и да њоме буде инспирисана. Тако је настао “Српски кадрил” опус 14.
Дело је први пут изведено почетком 1846. на Славенском балу којем су присуствивали и Милош и Михаило Обреновић. Такви балови и иначе су били омиљени међу бечком дијаспором, а у годинама након овог присуствовали су им Вук Стефановић Караџић, Мина Караџић, Бранко Радичевић, Иван Мажуранић… али и многе стране дипломате, војни званичници, угледни грађани Аустрије.
Упамћено је да се кадрил јако свидео свима, а пре свега Србима. Забележено је да је одмах после бала, кнез Милош умножио композицију у 4 хиљаде примерака и разделио је широм Европе. Ипак, временом, ова нумера престаје да се изводи током балске сезоне у Аустрији, а губи се и из распореда концерта. Зато данас не знамо како је звучала оригинална, оркестарска верзија.
Тек много децениија касније, 1997. године друштво “Јохан Штраус” из Беча затражило је подршку српских привредника у Аустрији за штампање сабраних дела овог композитора. Међу њима се налазио и “Српски кадрил”, а трагајући за историјатом настанка ове композиције откривена је и ова прича.
Извор: istorijskizabavnik.rs
