Пише: Владимир Димитријевић

КАДА ЈЕ КЊИГА ОБЈАВЉЕНА

Књига „Србовање и србофобија/ Портрети гоњених и забрањиваних Срба“ објављена је 2014, у издању „Ривел Ко“ из Београда, а текстови у њој настали су у првој и почетком друге деценије 21. века, када је на власти била коалиција Тадић – Дачић, и када се наше друштво ломило између Хашког суда и НАТО прајдераја у заметку. Тада сам записао да се „књига коју читалац има у рукама бави  онима који су, србујући ( трудећи се да живе и стварају као Срби ) пострадали због србофобије, једног од идеолошких стожера Новог светског поретка. Свако је страдао на свој начин: од Небојше Крстића, који је убијен у намештеној саобраћајној несрећи, преко владике Артемија, који је се нашао на удару НАТО-а и власт имајућих у СПЦ, до Биљане Ђоровић, којој су, 2011, укинули емисију „Атлантис“ на Другом програму Радио Београда.“

Нагласио сам да су сви били или гоњени као Срби или остајали без посла као Срби: било је ту и интелектуалаца и обичних људи. Али, свима је заједничко – нису се уклапали у србофобни поредак који се, под сенком НАТО Империје, формирао у Србији.   

Преузмите ПДФ књиге “Србовање и србофобија” ОВДЕ. 

КО СУ ЈУНАЦИ КЊИГЕ?     

О случају владике Артемија, прогнаног по налогу Вашингтерне 2010. године са Косова и Метохије, у књизи „Србовање и србофобија“, писано је из преспективе црквене историје, у којој таквих случајева није било мало. Текст о Зорану Чворовићу, који је, због књиге „Истина о случају владике Артемија“, добио отказ са места асистента Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, надовезује се на причу о „случају Артемије“, као и текстови о Милоју Стевановићу, пословном човеку, који је, због примања на своје имање у Лозници код Чачка групе монаха, био искључен из СПЦ и Бобану Ковачевићу, вероучитељу са Косова, који је остао без посла због подршке неподобном ученику Светог Јустина Ћелијског. Ту, међу њима, нашао се и „монах – немонах“ ( тако себе зове! ) Антоније, борац против бране Стубо – Ровни, која потапа Ваљевску Грачаницу и разара ваљевски крај.                 

Ту су и два текста о случају хашког „заточеника савести“, др Војислава Шешеља, писмо покојном Небојши Крстићу, српском политичару с крстом и његовом следбенику, Младену Обрадовићу, хапшеном и затвараном јер је устао против „џендер поретка“ ЕУ неонацизма у окупираној Србији, као и чланак о Момиру Лазићу, најгрлатијем јунаку српске патриотске маргине ( а патриоти су, наравно, били и остали на маргини ) који се није плашио да пљуне у лице Новом поретку, као што су наши стари, на челу с ђенералом Дражом, пљунули у лице оном Новом поретку, с брчићима и глатко зализаном ЕУропском косом.                            

Описан је и случај Владимира Ерића који је остао без посла јер се успротивио да у фирми у којој је радио ( у срцу Србије ) стоји идолопоклоничка слика катедрале Светог Петра у Риму. Дат је и текст „Школокауст у Монтенегру“ који се бавио прогоном српске културе у дукљаноидној Црној Гори, а на основу књиге „Ноћ дугих маказа“ Веселина Матовића,  професора из Никшића. Њега су монтенегринске слуге Вашингтерне оставиле без посла јер није хтео да се одрекне српског језика и писма. У књизи се нашао и приватни предузетник Ацо Ђенадић из Чачка, спреман да оде у затвор а да не плати саобраћајну казну писану латиницом.            

Коста Димитријевић, угледни српски књижевник, није добио националну пензију, а годинама је био цензурисан и остракизован. Борисав Челиковић, историчар из Горњег Милановца, остао је, због партократског злостављања  града у срцу Србије, без посла у Музеју рудничко – таковског краја, у коме је оставио видан траг.    Миодраг Зарковић, новинар „Печата“, својевремено је био тужен од сепаратофилних делатника РТВ Војводине, зато што је указивао на праву природу њиховог деловања. Ратко Дмитровић, главни и одговорни уредник франкфуртских „Вести“, изгубио је место јер је превише писао о ЕУ Хрватима ( нарочито ово У, латиницом ); Биљани Ђоровић су, како рекосмо, на Радио Београду, одузели слушани „Атлантис“, у чему је активну улогу играо Драгољуб Мићуновић...

ПОКУШАЈ ДА СЕ УКАЖЕ НА СЛОГУ

Трудио сам се да причу у књизи „Србовање и србофобија“ „објективизујем“, колико је то могуће; наравно, није било могуће, али нисам желео да заузимам позиције „апсолутног одбранаштва“. О књизи сам у предговору рекао:“Она није „артемијевска“ у смислу да брани сваки потез ученика оца Јустина од кога је направљен „случај Артемије“; она не говори о Грешном Милоју као бизнисмену; у њој се нико не позива да се учлани у Српску радикалну странку или Образ; нема ни речи о Ратку Дмитровићу као уреднику „Вечерњих новости“…Али, ово јесте књига о онима     који су, србујући, пострадали од србофобије, тог антисемитизма данашњице, иза кога стоје Вашингтон и Брисел…“ 

У предговору књиге сам рекао и ово:“Последњи текст у њој, „Јахати заједно или висити одвојено“, писан је као покушај да се потраже путеви српске слоге у доба када се Српству спрема погром и, можда коначни, геноцид пре него што НАТО свим силама нападне Русију. Наравно, Србе је скоро немогуће сложити, чак и ако су родољуби. Да ли ће та неслога бити коначна наша коб, остаје да се види.“

Писано, понављам, 2014, кад још није изгледало да ће НАТО против Русије. Сада већ изгледа. 

Шта се дешава деценију касније? 

ШТА СЕ ДЕСИЛО СА ПОТРЕТИСАНИМА? 

Људи у књизи поменути наставили су својим путевима: владику Артемија, Момира Лазића и Косту Димитријевића, после тешких борби у земаљској Србији, Господ је позвао Себи, Милоје Стевановић је остао на свом путу и, у међувремену, објавио неколико лепих и важних књига ( између осталог, „Речник Драгачева“), Зоран Чворовић је враћен на Правни факултет Универзитета у Крагујевцу, и наставио је научну каријеру, постајући један од најугледнијих српских родољубивих интелектуалаца, др Биљана Ђоровић, због здравствених околности, није више у оном моћном замаху у коме је, у доба настанка књиге била ( а ућуткивали су је, на месту где је радила, док год су могли ). Ипак, и она се враћа у причу, и почиње јавно да говори. Миодраг Зарковић је, од 2022, стављао главу у торбу у Донбасу, а ни сад се не мири са лажју епохе и НАТОфилног Вучићевог режима, маскираног у лажни патриотизам ( ових дана је на мрежи Икс, негдашњем Твитеру, објавио:“Уопште није спорно да се опозиција својим поступцима угрожава српску државност - али то исто ради и режим. Буквално са истим тим западним насилницима Вучић већ 11 година договара и спроводи гажење српске државности на КиМ, па се сетите и ковид лудила, па "стране инвестиције" итд“).(1) 

Младен Обрадовић је, по својим силама, наставио борбу за идеале које сматра исправнима. 

„Монах – немонах“ Антоније је, и после потапања Ваљевске Грачанице, и даље на улици, и не одустаје од свог литијског сведочења. Хапсе га, прогоне, али не одустаје. Држи се неодустајно.

Што се тиче бившег вероучитеља Бобана Ковачевића, његови путеви ми тренутно нису познати. Надам се да је добро, веран светосавским вредностима. 

Веселин Матовић се ове, 2024. године, побунио против додељивања награде „Октоих“, за педагошки рад, по монтенегринском кључу. Матовић је записао:“Али, да иронија буде још већа, од оснивања награде Октоих (1970), која се додјељује за изузетне резултате у области васпитања и образовања у Црној Гори, већина њених добитника имала је дијаметрално супротне културно-идеолошке назоре од онога што ова књига, својим садржајем, намјеном и улогом, представља у просвјетном, културном и духовном животу српског народа. Да ли се у времену свевласне КП, неки наставник, виђен у цркви, могао појавити као конкурент за ову награду, а од 2000, све до данас – да се није доказао као сљедбеник новоцрногорске политичко-идеолошке концепције бившег ДПС-режима? Лојалност антицрквеним и богоборачким партијама као што су КП, ДПС и остали њени заперци, била је, више од седамдесет година, главна референца за добијање награде са именом једне од најважнијих богослужбених књига у Православљу. А да је и данас тако, најбоље нам говори примјер овогодишње лауреанткиње, професорице физике из Никшића, која је 2004. године, без имало двоумљења, зграбила радно мјесто своје колегинице, проф. Лалатовић, која је, као савјестан педагог и одговоран интелектуалац, устала против  институционалног прогона из наших школа имена језика и писма на којима је штампан Октоих, и зато добила отказ из никшићке гимназије. Тим поступком уважена лауреанткиња показала је свој однос и према својој професији и према вриједностима које у нашој култури и духовности представља Октоих Црнојевића. Посебно – према ДПС-режиму и његовој злоћудној намјери да спровођењем идентитетског инжењеринга затре историјско и духовно биће Црне Горе, заправо – све оно што је чувао и сачувао Октоих. Њеним награђивањем наградом са оваквом симболиком и значајем, сви који су учествовали у том подухвату, почевши од предлагача (директора матичне школе чије је  „мишљење“ и „процјена успјешности рада наставника“ превасходан критеријум за њену додјелу), до жирија и министарке просвете, која је њихову одлуку потписала и бесједом на уручењу притврдила, стали су на страну (свјесно или не – свеједно) расколничке ДПС-амбиције, која је, уосталом, доживјела жестоку осуду народа током величанствених литија, 2020, и на крају –  била поражена на изборима у августу исте, а још жешће у јуну, 2023. године.“(2)

Историчар Борисав Челиковић се прославио као уредник библиотеке „Корени“, о пореклу и миграцијама Срба. 

Владимир Ерић и Ацо Ђенадић живе својим скромним српским животима, и нису се одрекли себе.

Војислав Шешељ се вратио из Хага да присуствује тријумфу свог радикализма у виду Вучићевог напредњаштва, а Ратко Дмитровић је кратко министровао око бриге о породици, али, наравно, у Србији кловнократске морибундије, то се неславно завршило. 

Преузмите ПДФ књиге “Србовање и србофобија” ОВДЕ.

КО ЈЕ ЈОШ БИО НА УДАРУ? 

После књиге „Србовање и србофобија“, било је још прогона и прогањаних: професора др Милоша Ковића су покушали да спрече да буде изабран за редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду, новинара Дејана Златановића су хапсили и затварали јер није признавао издају Космета. То се, наравно, дешавало и монаху Антонију. Уредник „Таблоида“, Милован Бркић, због отпора кловнократији, такође је био тамничен... 

Да не заборавимо жестоке  кампање против тзв. „антиваксера“, попут Валентине Арсић Арсенијевић и других, који су упозоравли на штетност масовног шприцања Срба сумњивим ДНК препаратима, маскираним у вакцине. 

А ево о чему је, о себи и другима, писао Миша Ђурковић:“Пре који дан пријатељи су ми послали линк  ка Фејсбук профилу организације „Да се зна“, на основу чије пријаве сам 2017. јавно проглашен ЛГБТ дискриминатором. Ово је уследило након што сам координисао јавну кампању којом је заустављено увођење тзв. Образовних пакета што је у свом образложењу одлуке Повереник (ца) (Обратите пажњу, овако мора убудуће да се пише све па и новински текстови, научни радови итд!) и написао/ла. У међувремену је иста организација покренула координисано поступке и против др Бранислава Ристивојевића (Врховни касациони суд после три године завршио процес ослобађањем Банета који је првостепено био осуђен) и против Владе Димитријевића (процес улази у пету годину и човек мора стално да долази из Чачка), Југослава Кипријановића итд. Дакле врло циљано се таргетирају људи који су носили јавну борбу за одбрану породичних вредности у складу са чланом 16 Универзалне декларације о људским правима и спречавање нових закона које су нам доносили. У међувремену је 2021. донет нови рестриктивнији Закон о забрани дискриминације у чијем образложењу је дословно писало да пошто до сада нико није осуђен, треба донети рестриктивнији закон а онда наћи неког да се осудом постави преседан и да онда то почну да примењују остали судови. То су такозване стратешке парнице за које постоје посебни пројекти и неко озбиљно финансира цео процес. Овај закон је донет у скупштини, на предлог Владе Србије и око тога су се сви, укључујући и цркве и верске организације направили блесави. Једини отпор пружила је наша Коалиција за одбрану породице, али је под окриљем короне овај Закон прошао као и Закон о родној равноправности.“

И Миша Ђурковић вели – нећу више да пишем о џендеризацији Србије, доста ми је свега.

ГАШЕЊЕ ЈЕДНОГ САЈТА: ПОУКЕ ЗА БУДУЋНОСТ  

За то време, после притисака и немоћи да се повежу национални сајтови, гаси се „Стање ствари“, које је снажно пружало отпор свим издајама и лажима режима: и кад је у питању Космет, и кад је реч о џендеризму, и кад је била коронократија. И то нам објашњава Миша Ђурковић, пишући о Александру Лазићу, уреднику угашеног сајта:“Ако неко мисли да је Лазић узалудан човек, да је кукавица, рекеташ или преварант те да због тога сада преко ноћи драми и решава да укине портал – који је у међувремену са пријатељима подигао и изградио – вара се. Као што сам и ја ономад указао да више не могу да радим свој посао – јер ми стално над главом стоји могућност да ме пријаве, дрндају по судовима и драконски новчано кажњавају, тако је и он дошао до краја и био принуђен да стави кључ у браву. Током претходних година претили су му разни, од адвоката окупаторске издавачке куће која има монопол на тржиште уџбеника у Србији, преко незадовољних делова режима итд, али је упркос свему опстајао. Очигледно је да ова држава улази у наредну, врло контроверзну и тешку фазу, када ће притисци, претње и разни други облици репресије постати све израженији и присутнији.“(4)

Обратимо пажњу: држава улази у озбиљну и опасну фазу. А свет је, као што видимо, на ивици сукоба невиђених размера.

ПРЕУЗИМАЊЕ ДИСКУРСА 

Избори у децембру 2023, показали су, вели Ђуровић, да је режим сасвим преузео „дискурс националне опозиције“, и да више ни не помиње европске интеграције:“Уместо тога видели сте човека за кога је националноокупљени Бошко чист либерал, европејац. Он је заиста у потпуности вратио Слобин систем из деведесетих, у смислу да је кључ свог опстанка на власти заснован на доказивању да је опозиција гора од њега. Дакле, основа његовог опстанка надаље јесу Нова, Н1 и прозападна опозиција као једина релевантна опозиција. Читај: кључ је доказати бирачима да су они издајници, без обзира на то шта он сам ради.“(4)

Због свега тога, уништава се национално – демократска опозиција, јер Мастермајнд операције мора да уклони из свести бирача ( који су, авај, у тешком стању пинкократске наркозе ) чињеницу да су, тобож патриотска, власт и отворена НАТО опозиција (  ових дана одевена у еко – зелену и сличне боје сенилног космополитизма ) много ближе но што изгледају:“И као што смо видели, то је маестрално урадио, спречавајући да се формира национални блок, затим шаљући ДСС ка Ђиласу и кампањом у којој је циљ био да Двери, Заветници и Јеремић остану испод цензуса. Подизање нове екипе било је неопходно да би се ови стари уништили и тек остаје да се види како ће се они сада снаћи и да ли могу да преживе у парламенту. Он ће свакако покушати да их заустави и сведе на прихватљиву меру безначајности.“(4)

Добар израз – „прихватљива мера безначајности“.

Преузмите ПДФ књиге “Србовање и србофобија” ОВДЕ.

СТВАРНОСТ ДОЛАЗИ ПО СВОЈЕ 

Наравно, стварност испоставља своје рачуне: ситуација у Србији је све тежа, Косову се убрзано даје независност, фирме се растурају да би се предале странцима, о чему Ђурковић сведочи:“Дакле, поставите идиота који упропасти фирму, а онда кажете народу: „Народе, ово си ти, неспособан да ишта урадиш и морамо да ти доведемо стране господаре.“ Тако ће исто ускоро да буде и за презадужени Телеком, који су они опељешили и већ почели да предају Енглезима итд. Па шта рећи за ово што се десило у Алексинцу, у канадској фирми где се потровало једно седамдесет људи, да би наредног дана инспекција рада, тужилаштво и слични органи без проблема пустили да дође следећа тура у којој се опет педесетак људи потровало. За то би у земљи која није колонија одмах морало да се иде у затвор. Овакве вести стижу свакодневно као на траци, а нигде нико не одговара. За то су људи гласали, кажу они.“(4)

Ништа није урађено да би се очистила атмосфера зла и насиља после које је постао могућ злочин у „Рибникару“ и у Дубони, па су слични крвави догађаји и даље могући. Зато ће истински патриотски информативни ресурси и интелигенција наћи на удару, а Нова и Н1 ће, без проблема, наставитги да функционишу, пошто иза њих стоје светске газде, које вуку конце својих марионета час на десној, час на левој страни позорнице. Да бисмо довека имали Карађоза уместо Карађорђа. Ђурковић је јасан:“За разлику од Мила који је био озбиљан техничар власти старог кова, и који је капирао да мора да остави неки простор за опозицију, овај мисли да је угуши потпуно и да ће онда необавештен народ да ћути и трпи. Зато народу треба одузети све могуће изворе узнемиравања. Са ситуацијом у Љигу смо видели да – и кад изгубе изборе – њему не пада на памет да преда власт. Пошто га све мање брига шта Немци и Брисел мисле, он ће вероватно све више користити репресију у унутрашњем политичком и медијском животу, што значи потпуно игнорисање и саме идеје владавине права. Остаје чист волунтаризам и његове личне одлуке.“(4)

Било чији волунтаризам је опасан, чак и добронамерних, моралних и способних. О оним другима читалац може сам да закључи. 

ОПЕТ СПИСКОВИ 
        
Зато ових дана почиње спремање спискова за обрачун. Џендермерија наставља тамо где стала Соња Бисерко, која је, има томе већ прилично, објављивала сличне спискове.(5)         

Једноставно, они који нису марионете ни на квазипатриотском, ни на сенилно – грађанистичком делу бине, сметају свима. И биће на удару, правом удару. Додуше, они неће ћутати – питање је веома важно да би се прећуткивало.  Глас ће се дизати док има грла која вичу и ушију које чују.          

Књига „Србовање и србофобија“ на све ово треба да нас подсети. Њен завршни текст и данас шаље исту поруку као и 2014. године – ако се, барем око основних чињеница, не ујединимо, нећемо издржати притисак. То јест, како рече Џорџ Вашингтон свом генералу:“Ако данас не будемо јахали заједно, сутра ћемо висити одвојено“.                                                                   

Који чита, да разуме.

Преузмите ПДФ књиге “Србовање и србофобија” ОВДЕ.

УПУТНИЦЕ( 14.2.2024. )
1.https://twitter.com/MiodragZarkovic/status/1756642708381221094
2.https://www.in4s.net/kompromitacija-nagrade-oktoih/
3.https://standard.rs/2023/12/31/javno-izvinjenje-ili-srecna-nova-1948/
4.https://stanjestvari.com/2024/01/22/represija-kao-buducnost/
5.https://srbin.info/politika/sonja-biserko-spisak-nacionalistickih-profesora-beogradskog-univerziteta/

Извор: Правда