Пише: Џевад Галијашевић
За муслимане у БиХ, нема другог бога осим америке и они му вјерно служе: лажући и петљајући, скривају прљаво америчко лице и природу која муслимане само гази и убија – мрзи исконски. Узрок тог кукавичлука је нада, да ће у новом, жељеном рату против својих комшија, имати америчку подршку како им је обећао Алија.
Управо, Алија Изетбеговић, као погани и несумњиви лидер идеје „светог тројства“: вјере, нације и државе у свом завештању каже:
„Наша средства су особни примјер, књига ријеч.
Када ће се овим средствима придружити и сила?
Избор овог тренутка увијек је конкретно питање И зависи о низу фактора. Ипак се може поставити једно опће правило: исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт. Преуранити овдје је једнако опасно као и закаснити.“
(Алија И.:Исламска декларација-Исламска власт 3/2.)
Због тога нема мира у подијељеном беговату, муслиманско-хрватској федерацији која по цијелом региону шири властиту политичку заразу и нестабилност. Свакодневна убиства у Сарајеву, обрачуни криминалних група и лажна самоубиства, нису дио медијских извјештаја.
Чак ни брутално убиство, које је полицајац Ћустендил Денис извршио у Тузли, пуцајући, храброј, часној и угледној самохраној мајци, Амри Кахримановић у леђа – из службеног оружија које је требао предати приликом одласка на годишњи одмор, али није. Испалио је осамнаест метака од којих је осам завршило у леђима жене која се покушала склонити од државног, „службеног убице“.
Нико у Тузланској полицији није ни помислио да поднесе оставку због овог догађаја, а како би и могли, када је њихов министар дошао на чело министарства из дјечијег вртића, а Комесар Полиције као рударски инжењер, уопште не разумије ни полицијске дужности, ни процедуре.
Истовремено, у првој седмици фебруара извршен је напад на Уредника „Дефтера хевте“, тузланског новинара Фатмира Алиспахића, власника продукције „Дефтер Прес“.
Два „зелена кадра“, блиска СДА, странке која представља власт у Тузланском кантон, појурили су аутомобилом марке БМW на Алиспахића, на пјешачком прелазу – уз псовке и претње, покушали су га удариити. Ни власт а ни сарајевски медији, нису о овоме рекли ни ријеч.
За сарајевску чаршију најважнији догађај је био долазак, декларисаног усташе, генерала Анте Пркачина на чаршијску Фаце ТВ, код Сенада и дебату са самозваним санџачким академиком, велико-босанцем и титоистом, Суадом Куртћехајићем. Руку на срце, Куртћехајић је разбио усташу у парампарчад и доминирао у сваком погледу али, Хажија из Сјенице, власник Фаце ТВ није желио такву врсту побиједе. Окупио их је да пробуди усташко заједништво и због побиједе идеје заједничког наступа према Србима. Али од тога није било ништа. Ова дебата је само показала да Бошњаци и Хрвати се безгранично мрзе, и стратешки и у детаљима – и у прошлости и будућности, на сваки начин и таквој мјери, да немају ништа заједничко и да, ни под којим условима не могу живјети заједно у истој држави. Привидно исти језик, дјеловао је само као изузетак који потврђује то правило.
КРИМИНАЛЦИ У ЗАТВОРУ АЛИ АЛИЈИН СИСТЕМ РАДИ:
Док усташе и њихово цвијеће траже ријешење својих спорова, предсједник Суда БиХ Ранко Дебевец и бивши деиректор Обавјештајно Безбједносне Агенције су још увијек налазе у притвору, који је, колико јуче, продужен за још најмање, један мјесец. У јавност су дошле многе вијести о томе како је Дебевец сарађивао са веселим усташама па се сусрео са породицом Главаш како би помогао „убици из Осијека“ генералу Бранимиру Главашу, да остане у БиХ и да не иде у Хрватску на издржавање затворске казне за ратне злочине према Србима. И не само то, сусрео се Дебевец и са Здравком Мамићем и примио на поклон златни сат вриједан десетак хиљада еура да би затим продајући државу и Суд „Ауто кући Крамар“ за „половни Поло“ аутомобил вриједан десетак хиљада еура потврдио, колико вриједи држава БиХ.
Али, иако су Дебевец и Осмица у затвору, систем је остао недирнут: нема одговора на питање, ко је извршавао њихове налоге, у Тајној служби и у Суду БиХ – колика је мрежа помагача и саучесника у тим злоупотребама. То никога не занима јер народ је уплашен најавама новог рата кога американци, очито желе изазвати - суђењем Предсједнику Републике Српске и позивима на убиство.
Хоће ли бити рата – хоће ли Бошњаци и Срби покренути нови рат на истом мјесту, на коме је прошли рат заустављен?
Када би, било која државна институција показала бар мало кредиубилитета и политичког интегритета, процеси бошњачког хушкања на рат би били заустављени. Али, БиХ је „отписана земља“ без суверености и без интегритета и нико не може са сигурношћу тврдити да је Босна, са Херцеговином или без ње, икада у својој историји и била држава.
У сваком случају данас није држава, али се то вјешто прикрива западним интервенционизмом и лажним теоријама о сталном сукобу „завичајног“ и „државотворног“ национализма, што је обична лаж развијена и обликована, пропагандним конструкцијама западних медија и западних елита, прије свега германа и англо-саксонаца и њихових војно-обавјештајних система. Колико год иначе неспојиви, чак и завичајни, наводни српско-хрватски национализам и лажни државотворни национализам бошњака, имају кључну сличност: и један и други су оријентисани на “нацију” која не обухвата све држављане државе. Без обзира на те и сличне тенденције прије свега, остаје главни и нерјешив проблем у БиХ код Бошњака: „вјера је нација“ а „Ислам је и завичај“, па тежња да сви муслимани буду у једној држави, уређеној по исламским начелима, управо ову дилему код Бошњака претвара у највећу могућу пријетњу и извор сукоба и нестабилности. Из ових извора се и позива на убиство Милорада Додика и ствара атмосфера линча.
Проблем Босанских муслимана – Бошњака, је по много чему специфичан историјски и социјални проблем а основно питање је: Шта су, у ствари, Бошњаци, данас и јесу ли уопште нација, у европском смислу и контексту, или су само вјерска група оптерећена властитим конвертитством до те мјере да сву кривицу приписује другима.
Начин на који су Муслимани па Бошњаци постали таоци разумијевања свога колективног духа и идентитета само у оквиру вјерске свијести резултат је значајног учешћа народа у том вјерском покрету који је себе називао странком. СДА, као фундаменталистички покрет који је основао Аија Изетбеговић са такозваниим Младим муслиманима, гурнуо је Бошњаке у динамичну конфронтацију прво са Србима, затим са Хрватима а кроз рат у тзв. Цазинској крајини и у рат са самим собом.
Алија Изетбеговић је својом квази, Исламском декларацијом и политичком праксом Младих муслимана и Странке демократске акције, исписао јединствени епитаф свом народу, кога је он, лично, мрцварио и на крају дотукао, мржњом и исламизмом.
„Најављујући препород, ми не најављујемо раздобље сигурности и спокоја, него раздобље немира и искушења. Сувише је много ствари које моле за својим рушиоцима. Зато то неће бити дани благостања него дани достојанства. Народ који спава може се пробудити само ударцима. Тко жели добро нашој заједници, не треба да је поштеђује напрезања, опасности и недаћа. Напротив, он треба учинити све да та заједница што прије употријеби своје силе, да стави на испит све своје могућности да преузме ризик, једном ријечју да не спава већ да живи“. (Алија Изетбеговић: Исламска декларација, Рад и Борба, 2.3.13.)
Због потпуне кризе сваког идентитета, конфузије и историјских бесмислица и неистина кроз које су Бошњаци себе сагледавали а затим и кроз саму кризу исламског идентитета („традиционални“, „турски“ или неки други Ислам), кроз специфичност односа политичких елита ове заједнице са Великом Британијом, стварном колијевком Муслиманске браће.
Онаква каква је ушла у рат, Бошњачка нација, наставила је да се испољава као необавијештена и неартикулисана народна заједница која себе тражи у крилу Западу, Америчког божанства и мајке Британије.
Руски падобранци потискују Украјинце на запорошком делу фронта
Извор: Правда
