- Да, некада сам био рестауратор , али сам касније прекинуо тај пројекат. Сада се бавим другим стварима, управо сада: трудим се да искористим своје искуство и да га усмерим у правцу замене увоза иностраних супстанци домаћим, о томе се много говори и то је данас неопходно Русији. Године 2014. када је земља, први пут у новијој историји, суочена са потребом да стекне независност од испоруке производа из других држава, раније названим „партнерима“, ја сам схватио да постоји нешто важније од отварања ресторана. Многи су говорили да то није могуће, да Русија не може да живи без нових „Бушових пилећих ногу“, али је мој експеримент доказао обрнуто: овде је у потпуности могуће, не обазирући се на тешкоће, имати властиту производњу. На пример-кобасице: ми смо изградили сопствену линију кобасичарске производње. Затим, решили смо питање сирева и конзервиране хране. А, сада се бавимо разрадом кондиторске линије. Приметићете, то није неки мега пројекат, све ово искључиво ради на територији невелике Вологде и околине.
Шта је потребно, по вашем мишљењу, за решавање тако сложеног задатка?
-Ја мислим да је одлучност најбитнија. Одлучност и задовољство у раду. Ускоро ће бити пола века како радим у овој сфери и ни једном нисам зажалио што сам направио овај избор. Моју професију нисам преузео по наследству: мој отац се бавио финансијама, био је је директор банке у Милану. Ја сам решио да кренем другим путем. За сада се остварјује.
А, куварски студио у Вологди је био отворен у време епидемије. Овде долазе посетиоци који су моји клијенти и ми их обучавамо тако што заједно спремамо најразличитија јела. На почетку је било мало гостију, затим, је почео да ради „сарафански радио“ (од уста до уста), људи су сазнали и почели да долазе све чешће и све више. Но, ја не желим да „Куварски студио Антонио Рицци“ постане комерцијални пројекат: не желим да јурим за рекламом, за бројем посетилаца, за новцем-у што би се сигурно претворило ако пројекат постане комерцијалистички. Схватате, мени је важно да ја имам радост, а не новац. Новац је исплатива ствар, али како пронаћи радост? И, ја не желим да имам „клијенте“, ја желим да они буду гости. У току дана ја примам само једну групу гостију, око осморо људи, и ја им посвећујем цео дан у потпуности, и они се стварно осећају као да су у свом дому. Не треба ми контејнер гостију већ су ми потребни радосни гости! Мени се чини да се то не тиче само куварске сфере већ, уопште, било ког посла. Постоје врдности које су важније од новца. Ако, не дај Боже, поставиш богатство на првом месту у твом животу, мени те је жао, ти ћеш опустети своју душу.
У кулинарству је важан укус. Шта је прави укус, Антонио?
-Укус ка животу, ка радости, ка чињењу благих дела. Ево, устанеш изјутра: кроз прозор се види зима, ваздух свеж, небо је плаво. Зар нема повода за радост? Мени су већ досадна питања: да ли жудим за топлом и меком климом италије: не, не жудим. Једноставно због тога што радост не можеш тражити премештајући се по глобусу, већ је тражиш у свом срцу. Тужним ја могу бити и у Милану, и у Риму, или било где, али да сам радостан, да радујем друге и да благодарим Богу-ја могу и на Северном полу, а и у старој, доброј Вологди. Поред тога, ја имам децу и унуку, питају се-како ја не могу да будем срећан?
Шта је то прави укус? Шта значи, по садашњем, имати укус? Можда мислите да ћу ја упоређивати разне националне кухиње и јела? Не, нећу. Ево у чему је ствар: у свом животу, који није лош-како кажу, као главни кувар, уверио сам се у то да некад (мада-врло често) обичан хлеб и со су укуснији и кориснији него све могуће врсте кулинарских ужитака са јастозима, остригама и другим морским створењима. Најкориснија и најглавнија је доброта. Зато што је: са љубављу, са радошћу, са саосећањем.
Да ли ове врлине треба да буду присутне у васпитавању?
-Сигурно. Њих је потребно неговати. Дете, биће, можда је најегоистичније, али при правилном васпитавању стичу се врлине које га учине човеком. Кроз време он почиње да схвата, да је немогуће седети у скупом ресторану и „наслађивати се животом“ када су око вас само бедни, гладни људи, гадиће му се. Он ће осећати страдање другог и трудиће се да му помогне. И, задатак одраслог човека је да постане мудар педагог који ће привести малог човека таквом једноставном, истовремено и тешком, закључку: можеш бити срећан тек када жртвујеш нешто за ближњега. У принципу, то и јесте љубав, односно, способност да се одрекнеш од својих „жеља“ како би помогао другоме. Због тога ја не пропуштам прилику када са ћерком идем, на пример, у продавнице, да ставим нешто новца у кутију за донације, и ово није хвалисање већ је то педагогија: млађе генерације треба да виде добра дела старијих. Ја рачунам, да ће моје главно наследство, које ће добити деца од мене, бити-не новац већ то стремљење ка радовању и помагању другима.
Ми живимо у чудном, а може бити, и страшном свету. Овде је важније имати :кредит - а не новац, мишљење о вама - а не своје право лице. Некакав свет духова, а овакви духови ме уопште не чине срећним.
Да ли се ово тиче само Западног света или, такође, и Русије?
-На жалост, тиче се, такође, и Русије. Ми сви страдамо, ја бих казао од „нестварности“. Кажите, где су старе, добре породичне вечери за једним огромним столом, где су рођачке и другарске седељке када се чују шале, лију сузе, свира права музика? Да ли стварно мислите да се само у Италији људи радије састају у у ресторану или у кафићу, а затим се враћају у свој бункер купљен уз хипотеку? Исто то ми видимо и у Русији. Дакле, мој задатак је да вратим нас за старим, добрим, огромним столом у кухињи. А, каква ћемо јела већ спремати, да би стол напунили како треба, то је другоразредно питање: паста карбонера или палачинке са ћевапчићима-нема битне разлике! Најглавније је да, спремајући ова јела, ми будемо ближи једни другима. Узгред, покушајте да кувате наједноставније кнеделе код вас у кухињи, али са целом породицом, да деца развлаче тесто, да стављају месо уњега, да га спуштају у врелу воду, да цикћу од радости када готове кнедле плутају у кипућој чорби, реците-какав ће ресторан заменити ово? Могу вам дати хиљаде рецепата италијанске или било које друге кухиње, али без добре међусобне комуникације све ово неће вредети ништа. „Устао сам, отишао сам на посао, испунио сам своју радну функцију, затим-сам седео у кафићу пола сата са пријатељима- ако их имаш, и отишао сам у кревет“-извините, шта је ово? Да ли је то живот?! А, добра реч, строга примедба од бабе и деде, другарски хумор, иронија-где је све ово?“ Нека врста антисвета, ако могу да се тако изразим.
Испада да покушавате да вратите Русе за старим , добрим руским столом.
-Русе, Италијане, било кога. И не само за руским столом: већ за било којим столом! Само да би се људи осећали као људи, да разговарају људски једни са другима.
Знамо да ви одлазите у Донбас, помажете нашим ратницима и становницима тих крајева. Реците, због чега?
-Понављам. Ја не могу да правим гозбе по ресторанима ако видим да други људи страдају, а мојој земљи (Русија је моја земља) је нужна помоћ. Зато је боље да идем у Донбас и помогнем колико год могу, одржаћу часове кувања за војне куваре него да негде, на плажи, одмарам и сунчам стомак. Све је просто: ако можеш-помози. То је и човечански и божански.
Tи си католик, зар не?
-Да, јесам.
У Вологди нема католичке цркве, у коју ви цркву идете?
- У православну. Не видим проблем. Ми смо хришћани, зар не? Дајте да се односимо једни ка другима као хришћани. Ево вам рецепта, доброг рецепта од главног кувара.
Извор: Правда/Разговарао Петр Давыдов/Превод Драган Николић
