Какви су руско-српски односи били у прошлости, какви су данас и што је можда још важније, какви ће бити убудуће?
Српско-руски односи су прилично стари, они дуго трају, а интензивирани су зависно од историјског периода. У најважнијим периодима историје су били врло интензивни. Русија је као велика земља имала своје интересе који нису увек били на линији српских интереса, али треба разумети читав амбијент. Русија се овде оптужује због анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, јер је Русија тада била савезник Аустроугарске, али се потискује да је Босну и Херцеговину Аустрији дала Француска, а не Русија. Додуше, у том периоду је Србија била више окренута према Македонији него према БиХ. Али, у сваком случају када је Србији било тешко, српско-руски односи су били екстремно блиски и екстремно важни за Србију.
Данашње време је донело невероватну важност. Можда нико није ни слутио да ће до те мере бити важна српско-руска сарадња. Подсетио бих, пре свега, на 2015. годину, када су Британци и Американци припремили резолуцију у СБ УН да су Срби геноцидан народ. Русија је то блокирала.
У данашње време, ако Русија ништа друго није урадила него само то, и то је довољно. То што је спречила да Срби буду означени као геноцидни, што је и потпуна лаж.
Сад смо дошли у вишу фазу европске и глобалне историје. Један од кључних фактора те историје је Русија, и то је важно за свакога, а не само за Србе. Русија ће и убудуће, на основу онога што сада ради, бити незаобилазан фактор у било каквом новом светском поретку. Према томе, бити близак – користити историјско искуство и спремност Русије да буде пријатељ Србије и Срба, највећа је политичка мудрост у овоме часу. Искористити тај моменат! Јер, оно што ће се врло брзо десити – нови светски поредак – имаће Русију за једног од кључних фактора.
Ми смо мала земља и без подршке некога ко је јачи од нас не можемо да функционишемо. То је реалност без обзира шта ми мислили о себи. Која је то земља на коју би требало да се ослонимо? То су оне земље чији су интереси најближи нашим интересима. У овом часу, ту је неколико земаља поред Русије – али нико на западу није!
То значи да ако бисмо поставили питање ко је за нас важнији: Русија или ЕУ, које су данас у сукобу, то је питање које је већ унапред одговорено овим што нам будућност доноси?
Апсолутно. Уопште није реч о приватном афинитету – неко је русофил или еврофил. Не, не. То је једноставно нова реалност. ЕУ упорно спроводи антисрпску политику. Од 1991.године до данас, политика ЕУ и Запада се према Србији и српском народу није променила. Према томе, крајње је необично, најблаже речено, што политичка елита у Србији упорно заговара европски пут и упорно се удвара осведоченим непријатељима Србије. Ја то могу да разумем због уцена, јер је добар део те елите доведен преко медија западних земаља, али не могу да оправдам. Можете некоме дуговати ово или оно, али ако гледате кроз интересе српског народа, онда морате имати другачији став. То је моје мишљење, ја живим на западу и знам како Запад функционише. Не говорим ово из неког приватног афинитета него јер је то реалност.
Људи који преферирају ЕУ говоре да (нам) је ЕУ оријентир као систем вредности и као привредни сарадник број један. Живите у Лондону веома дуго и знате какав је то дух. По вашем мишљењу, ко нам је духовно и цивилизацијски ближи- Русија или Западна Европа?
Кад живите у Србији, онда под утицајем вишедеценијске пропаганде верујете да смо Европа и већина људи је окренута ка ЕУ. Међутим, када одете да живите у ЕУ онда почињете да видите да то није баш тако, присетите се да смо ми пре свега православни народ у најширем смислу те речи. Не морате ићи у цркву или бити верник, али ви припадате православној култури!
То значи да смо ми источни народ. Ми као православна култура јесмо источни народ. Стицајем околности живимо на територији која се проглашава Европом, али у основи и суштински, ми смо православни и источни народ. Делимо систем вредности који је настао на Истоку. Ми не делимо систем вредности који се представља у Европи. Пре свега, шта је то систем вредности у Европи – лаж, рат, пљачка? Јел то систем вредности? Европа је у једном периоду дала велики искорак у науци, култури, уметности, али одакле је то дошло? То је све почело после пада Цариграда када је много тих људи – људи са Истока, прешло у Европу.
Према томе, расправе о томе су сувишне – ми смо источни народ. Источни народи имају врло јак идентитет. Ми наравно никада не можемо да будемо Руси. Можете да поштујете и следите руске вредности, али не можете бити Рус, Кинез или Арапин. Међутим, можете разумети да припадате истом вредносном корпусу. Ми смо се, после толико година пропаганде, мало удаљили од источног корпуса. Пре свега у смислу идеје саборности. Ми смо расуто друштво. То је било присилно. Вратићемо се нашој саборности, али у овој фази је тако. Друга ствар је држање речи. Ту нас је Запад највише урнисао. На Истоку, поред тога што земље имају своје интересе, постоји култура речи. Ако се договоримо – то ће бити тако. На жалост, савремена генерација политичара и елите у Србији су једноставно напустили ту источну културу и њима се заиста више ништа не верује. Велике земље као што је Русија нису нервозне, имају стрпљења, али се елити Србије ништа не верује ни на Истоку ни на Западу. С тим што Запад има своју технологију уцена и корупције и надају се да ће то бити ефикасно у Србији, и до сада је у великој мери тако и било.
Рекли сте да западна цивилизација са собом носи рат. Србија је изгубила милионе живота и територију која нам је насилно одвојена. Ако Србија мисли да поправља штете које су настале дејством западне културе – дејством изнутра, из самог нашег друштва, али пре свега ако мисли да поправља штете које су настале као предуслов тог унутрашњег пропадања – штете које су настале у ратном сукобу, може ли ишта од овога без помоћи Русије?
Пре свега да подсетим да Запад јесте такав, као што смо причали, али да на Западу има много добрих ствари. Они су врло практични. Од заштите старих људи, угрожених људи итд… Проблем Србије је што узима само најгоре ствари са Запада, а најбоље не долазе. Узимају се само најгоре – уништавање сопствене привреде, разбијање правосудног система, гурање здравствене заштите у приватне компаније. Зашто ми то радимо? Има тамо много добрих ствари, као што је, на пример, здравствена заштита у Енглеској, која је као овде у време друга Тита. Према томе, зашто узимамо приватну праксу, ако има добра државна пракса? Затим, државни факултети! У Енглеској не постоје приватни факултети… молим вас! Према томе, зашто узимати само најгоре ствари?
Наравно да се из политичког, економског и људског понора Србија може извући. Прво, мала смо земља и можемо бити ефикаснији него земље које су огромне. Али, мора да пронађе нечију подршку. Ми имамо етнички усамљен народ, Мађаре, који су себи направили тако да се сада обнављају уз подршку других. Проценили су ко би то могао да им помогне – између осталих и Русија, иако са њом немају никакве етничке ни културолошке везе. Србија би требало да направи план сличан мађарском.
А шта је план обнове Србије? Мислим да би требало кренути од искуства које је настало средином 19. века, кад је постало јасно да ће Србија једног дана бити формално независна земља. Јер, она то није била до Берлинског конгреса. Тада је кренула обнова Србије. Први основ је била обнова духовности и писмености. Из те основе је кренуло оно чиме се ми поносимо, а што је урадила касније. Према томе, мислим да би у овом периоду историје Србија такође требало да пре свега обнови своју духовност. Не мислим на оно да иду људи у цркву. Него да се у јавној комуникацији, кроз образовни систем афирмишу вредности и култура коју носи православна основа. Друга ствар је да се обнови образовни систем, у смислу да се врати онај који је био. То, наравно, тражи подршку. У том смислу би Русија са својим искуством, које је имала деведесетих и касније, могла да буде од важне подршке. И, да се неке ствари поставе на своје место, али не као приватни посао, као што је данас политика приватни посао. Не тако. Него да се политика постави као широки друштвени процес. Да се разбију предрасуде. На жалост, у Београду сам срео много деце својих пријатеља која боље говоре енглески него српски, а имају 7-8 година! Те ствари би морале да се помере.
Наравно да је подршка Русије важна на још један начин. Урушавање образовног система и покушај да се уништи православни идентитет Срба је наметнуто. То је наметнути интерес Запада. Запад условљава политичку елиту у Србији да спроводи деструктивну политику. Условљава својом подршком, чак и кредитима и тако даље. Е, у том смислу је подршка Русије јако важна – да ми можемо да искорачимо из тог зачараног круга уцена и да почнемо са конкретном обновом образовања и здравственог система. Здравствени систем је у овој земљи толико понижен да је то историјска срамота.
Русија, када улази у савезништва, на свим континентима, то најчешће ради кроз Уговор о пријатељству и сарадњи. Шта би за нас значио такав уговор? Процес који сте описали је јако комплексан. Да ли би нама овакав уговор отворио врата обнове коју сте описали?
Уговор је обавезујући за обе стране, и оне углавном не улазе у те уговоре ако нису спремне да их испоштују. Морам да признам да тренутно не видим могућност таквог уговора. Србија често воли да каже да је она неутрална, да држи ту политику. То је велика лаж. Србија уопште није неутрална земља. Србија има амбицију да постане чланица ЕУ, потписала је много уговора са ЕУ и колико видимо и даље тврди да не одустаје од европског пута. То није неутралност.
Друга ствар – Србија са НАТО пактом има све друге могуће уговоре сем формалног чланства. И тим НАТО пакта седи у Министарству одбране у Београду. Србија није неутрална земља.
Што је најгоре, Србија је опредељена за један политичко-економско-војни блок који је у рату са Русијом. Ускоро ће бити и у рату са Кином. Да ли је Србија спремна да ратује против Русије и Кине? Јер, макар било сто војника, али ви формално ратујете против.
Тако да, било какав уговор ове врсте коју сте споменули, захтева један одлучан историјски искорак из политичког амбијента који се овде негује 23 године.
Та прича како је Србија економски зависна од ЕУ, то су лажи. Ви кад имате робу, можете да продате где хоћете. Евроазијска економска унија има толико становника колико има. А ми више годишње продамо на Косову робе него у Евроазијској унији, где је 300 милиона људи. Према томе, проблем неки постоји код нас. Наша економска зависност од ЕУ се заснива на томе да узимамо кредите од европских банака. Они владају нама, Србијом, преко тих дугова. То је суштина онога да ми „зависимо од ЕУ“. На који начин зависимо? Можда неко у власти зависи, а ми као народ – нема шансе! Према томе, ту мора да се деси тектонски поремећај у политици и тектонски искорак, да се види ко шта жели и шта ћемо ми сутра, кад се заврше ратови који се воде и када Русија буде међу онима који су победили и када Русија дође у ситуацију да буде одлучујућа у новој безбедносној архитектури Европе.
Нисам русофил него следим логику да се треба на време поставити према онима који ће диктирати будућност савременог света. А један од оних који ће диктирати је Русија. Онај ко диктира, тај може и да вас заштити. Ако део политичке елите у Србији верује да ће се десити као после Другог светског рата где су сви Хитлерови савезници били носиоци ЕУ и наводно добро живе, па да Србија буде на страни губитника, па ће после тога бити боље – то су бесмислене ствари, молим вас! Сада је потпуно другачија историјска ситуација.
Такође, глупост је и оно што се често говори да се ми са Русијом не граничимо. Нови светски поредак који већ настаје ће бити формиран на интеграцијама за које нису обавезне географске близине. Рецимо БРИКС и Шангајска организација, па „Један појас – један пут“ где је већ 120 земаља. Те земље се не граниче једна с другом. У свету долази до потпуно нових односа.
Дакле, то са неграничењем је глупост, као што је и глупост кад се каже да морамо ићи у НАТО јер је Србија окружена НАТО земљама. Ма није могуће! Ми нисмо против никога. Јел мисле они да ми ратујемо са НАТО? Прво, НАТО не може да ратује против никога јер нема довољно војника.
Дакле, потпуно погрешна логика. То је све део пропаганде.
Хтео сам још да кажем – свако заговарање сарадње са Русијом се тумачи као русофилство. А није. То је поштовање реалности и поштовање те земље.
У том репозиционирању Србије ка Русији, коју сте ви сада аргументовали да нам је потребна, шта би били први кораци, ако се зна да смо на врхунцу сукоба Запада са Русијом и да ће, како сте рекли, бити још нових сукоба? Како ми у овим околностима можемо да појачамо сарадњу, па и савезништво са Русијом? И која је ваша процена онога што се на западу мило зове кост–бенефит (cost-benefit)? Треба ли да нас плаше претње са Запада да би нас то скупо коштало или је, напротив, кост-бенефит на страни тога да се репозиционирамо што пре то боље?
Прво, то би могло да кошта, то нема бесплатно. Али нама мора да буде јасно да морамо бити спремни да ту цену платимо. Као што је у Републици Српској урађено! Постоји цена тога. Први корак би требало да буде ревидирање, најблаже речено, преговора са ЕУ. Мора да се начин, који се зове европски пут, потпуно промени. Једноставно, тај европски пут је постао пут деструкције. Он много више кошта Србију него што би нас некаква епохална тектонска промена коштала. На пример, од 2002. године, када је власт финансијско тржиште Србије препустила страним банкама, богатством Србије, какаво год да је, располажу стране банке. Од тада до 2020. године, стране банке су овде дошле под изговором помоћи из ЕУ. ЕУ је овде помогла, дала је разне донације за ових 20 година у вредности близу три милијарде еура. За тих 20 година, те стране банке су из Србије изнеле у готовини око сто милијарди евра! Према томе, цена баш и није нека велика да ми прекинемо тај зачарани круг деструкције. Значи, то је прво корак, да се то прекине.
И, да се оснажи суверенистички покрет. Да се Србија врати својим основним елементима суверене земље, на бази интереса српског народа, будући да знамо да сви Срби не живе у Србији, има их и у дугим земљама, али њихов, српски интерес је исти као и у Србији. То је први услов. Јер, неће вам нико ништа веровати. Можете да причате шта хоћете. Мислим да администрација, да власти у Москви, не верују нама превише. Али нису нервозни, тако да то ипак иде ка току сарадње.
Други услов је да Србија храбро дефинише своје интересе у сарадњи са другим деловима света. Кажем храбро, јер мора да буде одлучна у ставовима и да руској страни предочи шта је њој потребно и шта очекује. Ја сам сигуран да би руска страна у том амбијенту имала разумевања.
Е, онда идемо даље: привреда мора бити стимулисана. У условима кризе, у ЕУ опада тражња за производима, увоз у ЕУ је опао преко 20 одсто, што се односи и на оно што увозе од Србије. Привреда треба да се охрабри. Али, како ви да охрабрите привреду која је већински у власништву Запада? Како? Значи, следеће корак мора да буде на домаће инвеститоре и на домаће привреднике, а не на странце. Иначе, то је савршен систем: да би вам Запад дао кредит, условљавају вас да део кредита дате њиховим компанијама кроз субвенције да би они овде отворили неке фабрике. То је зачарани круг. У њему ви финансирате западну привреду у Србији. То мора да се прекине и да се оснажи домаћа привреда. Кад је домаћа привреда у власништву српских држављана, онда можете да идете на тржиште – на које год хоћете које је заинтересовано за ваше производе.
У том смислу, треба да се оживи пољопривреда, јер се она овде систематски уништава кроз смањење субвенција, или непостојање субвенција, отварање тржишта за субвенционисане западне производе (субвенционисани су и до 60 посто, те су јефтинији него ово овде).
Србија има природне предности, рецимо у воћу, што је веома интересантно за руско тржиште. Природне предности – Бог дао! Такво је поднебље да такав квалитет нема нигде.
То су, дакле, ствари које треба урадити, али не видим никога у политичкој елити Србије ко размишља на такав начин, а камо ли да има капацитет да такав искорак направи.
Такав искорак ће морати доћи. Али, боље данас, него за годину дана.
Даље, ми дајемо два аутомобила хитне помоћи Украјини. Свака част и ја бих дао, али не Зеленском и његовој жени која живи у Лондону. Или амерички амбасадор коме се даје могућност да сваки дан критикује Србе, јер „Срби не знају шта је Русија“. Сад је нова мантра да Србија треба да учествује у обнови Украјине. Које Украјине?
Према томе, не видим у овом часу спремност политичке елите у Србији да направи историјски искорак, чији један од елемената треба да буде успостављање озбиљније и знатно шире сарадње са савременом Русијом. Знате, то није Русија 19-ог века…
Кад тако поставимо ствари, сагледамо аргументе које сте дали, Србија нема равнотежу у односима према својим непријатељима и својим савезницима. Не да нисмо успоставили равнотежу, него претежемо ка Западу. То што претпостављам да је ненормално, нама се објашњава као прагматична политика. Да ли и до које мере постоји опасност да се путем такве „прагматичне политике“ бесповратно удаљимо од Русије? Да ли постоји црта која би значила да је пређена граница, из угла Русије? Да ли Русија сматра да је нормално, или мисли да је ненормално, да се ми једнако понашамо према пријатељима и непријатељима? (А прво да замислимо да се заиста једнако понашамо). Да ли постоји граница када би и Русија нама рекла: добро, сад је стварно доста?
Не знам тачно шта мисле људи који су администрација, власти Русије, али када посматрате понашање Русије у међународним односима, и када знате логику велике силе, мислим да Русија зна да ће се то једног дана десити. Зна да сада није тако (нема равнотеже, прим.ред). Али, није нервозна и има искуство да се на крају вратите њеној подршци и сарадњи са њом. Тренутно није тако, они то врло добро знају, али нису нервозни.
Друго, морамо да знамо, да је у савременом свету руска администрација прилично трома, и врло споро реагује, али кад реагује, онда одради посао. То је старо руско правило да Руси споро седлају коња, али кад узјашу онда брзо јашу. Ово је сада фаза када је администрација трома, мислим да њихову дипломатију, у оперативном смислу, а не мислим на Москву. Понавља се ситуација из 19. века. Администрација царске Русије је била врло спора. Амбасадори су играли своје игре од Истамбула до Беча. Али, на крају, кад дође до цара, онда се ствар врло брзо преломи у интересу српско-руске сарадње. Бојим се да је данас слична ситуација, да је то споро и да има и корупције, али када дође до врха – до председника Путина, онда се реши врло брзо, и то у интересу Србије! То је историјска аналогија, али је веома логична, јер велике земље не мењају начин понашања. Оне су увек мање-више исте.
Да се вратимо на почетак, у Русији су свесни да у овом часу са Србијом има много проблема у сарадњи, али су такође свесни да ће то једног дана ипак доћи на оно што је историјски дефинисано. Русија није нервозна, а то је најважније.
Да ли то значи да ћемо, уз помоћ Русије, пре завршити у оним интеграцијама које Русија окупља око себе и у којима она учествује, него у НАТО пакту?
Ми у овом часу губимо време у погледу политичког опредељења, јер НАТО после Украјине неће постојати. Да се разумемо. НАТО већ сада не функционише. Друго, ЕУ већ сада не функционише. Већ сада доноси одлуке са којима се не слажу све чланице. Ја не видим никаквог разлога да се настави интензивна сарадња са НАТО. То је реалност једног дела света.
На другом делу света се рађа нови светски поредак који ће бити заиста нови светски поредак – а то су нове интеграције о којима смо говорили. У њима ће, поред Кине и блискоисточних земаља, Русија бити кључни фактор, и то у интелектуалном смислу, јер она много више разуме свет него што Кина разуме. Кина је друга планета, знате… Али, Кина има економску моћ. Дакле, то је једна симбиоза интелектуалног потенцијала који има Русија – у најширем смислу речи интелектуалног – и економске моћи Кине. То је оно што долази и што је већ дошло. И заиста, губити време, било би заиста бесмислено. То су две земље, укључујући и Блиски исток, са којима Србија има врло добру сарадњу. Био сам у Кини у септембру прошле године. Они кажу да су вољни и спремни да помогну Србији колико год треба. У финансијском смислу – колико год треба. Они третирају Србију као једну од три земље у Европи са којима имају најбоље односе. Наравно, они то говоре из угла своје моћи… знају они шта се овде дешава.
Али, хоћу да кажем: постоји могућност, и увек је боље да се она искористи раније него касније.
У том смислу, да ли смо већ заостали? Наши традиционални пријатељи, из света несврстаних, Латинске Америке, Југоисточне Азије, они су сви већ груписани око Русије и са Русијом. Та нова светска већина већ постоји, то смо констатовали. И, као што смо констатовали, ми за њима већ заостајемо. Коју смо цену платили због тог заостајања? Која ће бити цена даљег заостајања? Или ипак имамо рок који би представљао толеранцију у кашњењу?
У сваком случају каснимо. Да ли много – то је тешко рећи, јер се већ сутра ујутру покаже да много каснимо. А можда буде још неког простора…
Оно што је важно – земље које су носиоци промена су склоне Србији и неће се љутити што она касни. То није њихов проблем. То је наш проблем. Ми губимо време. И, падамо у непоправљиву зависност од наших непријатеља.То су, пре свега, ЕУ и Запад. Тако да сте у праву. Ми ћемо платити високу цену. Ако будемо каснили са прикључењима, не само тим интеграцијама, него у интензивирању директне сарадње са Русијом, Кином, Египтом, Ираном, Саудисјком Арабијом… Подсетио бих да је египатски председник прошле године посетио Београд. Изузетно важна посета. Кад се вратио у Каиро, већ сутрадан је руски министар спољних послова Сергеј Лавров дошао у Каиро да са њим разговара.
Према томе, то су јако важни процеси. Ми можемо да их издамо, а можемо да им се прикључимо на време или касније, али цену ми плаћамо. Зато бих волео када би неко у Србији мало више размишљао о томе и доносио одлуке у духу тог размишљања, а не само на фону пропаганде против Русије. Или против Кине. Против ње се у овој земљи већ води пропаганда, али ће бити много интензивнија. А да не говоримо шта ћемо да радимо кад дођу ратови и тај део света победи у тим ратовима. Можда би у овој фази ратова могло да се извуче занимљиво искуство из периода Кримских ратова, 1856-1858, када је Србија била под притиском да се определи, пошто је то био рат између западних земаља и Русије. Србија је успела да се не определи ни у каквом суштинском смислу. Можда би данас као први услов тог искорака ка новој реалности био да формирамо и одбранимо оно што се зове неутралност, а не ову лаж од неутралности.
У том, контексту, да ли Србија може да избегне судбину Украјине – да ли можемо да избегнемо да будемо противници Русије?
Може, како да не може!
Да ли би тај одговор могао да се тражи у зближавању православног света? И, у чему још?
То о чему говорите има два нивоа. Прво, православни свет је на удару због саме чињенице да у православљу постоји 18 аутокефалних цркава. Православље је утолико ближе човеку, јер су то националне цркве. А католичанство је међународна корпорација. То је отворило један ниво проблема – као што знамо, са патријархом у Цариграду који практично нема вернике. Подложни смо разним манипулацијама. То је један од проблема.
Православни свет је на удару, али је ефикасност тог удара побољшана тиме што не постоји јединство православног света. Руска Православна Црква је најмоћнија и самим тим она би требало да има капацитет обједињавања православног света, али она је повезана са политичким ратом против Русије, тако да је тешко то обезбедити.
Други ниво проблема је словенски ниво проблема. Не би требало никада заборавити да су Словени највећа етничка група у Европи. И да, она политика завади па владај је доста стара. Западне земље су неколико векова имале циљ да се на било који начин спречи обједињавање те највеће етничке групе у Европи. Покушано је са верским разликама, али оне нису баш толико дубоке како би се могло претпоставити, јер то су свега пар земаља: Пољска, Словачка, Чешка и Хрватска и Словенија које нису баш толико важне. Већина је православни свет. То је много важнији проблем, то што се спречава нека врста уједињења словенског света. Он је разбијен, словенски народи су окренути једни против других и то је основна стратегија Запада, која се не мења већ вековима. Други су носиоци, јер се мења моћ појединих западних земаља, али то остаје основна стратегија.
Може ли Русија некако да помогне да се успостави јединство?
Тешко. Русија покушава да успостави мост међу словенским народима, али увек се нађе нека земља која то разбије, као што је то Пољска. Дежурна је Пољска. Иако су Пољаци велики Словени. Али, ако се подигну ствари на политички ниво, онда су против Русије, они исконски мрзе Русију. Штета. Пољаци су велика нација, и бројчано и културолошки. Они су велики Словени, иако су католици, веома држе до свог словенства. Међутим, из неког непознатог разлога, настала је култура мржње. Они мрзе свакога, али свакога – сем Срба. Иако смо ми православни. Они су главни инструмент разбијања покушаја да се словенство уједини.
Дакле, два су проблема. Није само природа православних народа – 18 аутокефалних цркава. Него је и овај други, можда много важнији проблем словенства. Јер су Словени највећа етничка група у Европи.
Може ли да се направи дугорочна стратегија, будући да Пољаци имају специфичан однос према Србима, да се прво успостави српско-руско братство и да се на фону тог братства ублаже односи Руса и Пољака, те да се тако искорачи ка (општем словенском) миру?
Није реално јер су Пољаци познати да не држе реч. Черчил је за Пољску рекао да је она хијена Европе. Пољацима се једноставно не верује.
Шта српско-руско братство може да донесе Европи и свету?
Српско-руско братство би пре свега донело Србима, једну велику предност и једну велику могућност. У ширем смислу, у погледу света, има реалних могућности. Антагонизам, непријатељство и русофобија ће на Западу трајати дуго. То је темељ савремене политике западних земаља и неће се дуго променити. Међутим, живот носи своје и нека сарадња мора да постоји. Ту би Србија, као поуздан партнер Русији, и као земља која разуме Запад, могла да буде непризната и невидљива веза. У том смислу би Србија могла да има велику корист.
Кад смо код користи, да се вратимо на наше горуће питање које је могло бити и прво у овом интервјуу. Зашто Русија и Кина нису укључене у преговоре о Косову? Зар то за Србију не би било корисно? Кад говоримо о српско-руском братству, увек се хватамо за Русију кад нам је најтеже. А сад нам је најтеже и то око Косова. Зашто она није укључена у преговоре у Косову?
Ја знам да нису укључени, али не могу да схватим зашто власт у Србији елиминише њих из разговора. Јер, да се разумемо, власт Србије је у коначници она која елиминише Русију из тих преговора, зато што су прихватили наметнуту лаж Америке: Косово и БиХ су приватно власништво америчке политичке елите. Али, то није прихватила ова власт. То су прихватили одмах после 2001. године. Али, постоји континуитет, у томе је проблем. Према томе, ја уопште не разумем зашто Србија не каже – извините људи, потписници Дејтонског споразума (када је реч о БиХ) или одлука СБ УН су и Русија и Кина. Када је реч о Косову, ту постоји резолуција 1244. У преводу, Русија и Кина су као сталне чланице СБ УН гаранти те резолуције. Подсетио бих да је та резолуција трајна! То је једна од две резолуције икада донесене у СБ УН које су трајне! Резолуција може бити замењена само доношењем неке нове резолуције. У преводу, не може без Русије и Кине било шта. И све ово што се ради, и Србија даје доле све што је могла да да, у ствари нема никакав правни значај. Ко је гарант тога? ЕУ? Па то не постоји. При том, ЕУ нема никакав правни легитимитет у Србији. Ми нисмо чланица. Ми јесмо на путу, али нисмо чланица. Дакле, када је реч о тражењу решења за КиМ, резолуција 1244 СБ УН је једина правно ваљана. Према томе, све је на Србији.
Не може да дође Русија да моли Србију да учествује у решавању српског проблема на КиМ.
Они се јесу нудили. Више пута. Веома отворено. Чак је министар Лавров казао да ће питање КиМ бити решено када се заврши питање са Украјином, које је текуће.
Зато што ће доћи на ред све кризне ситуације у Европи. А онај ко победи у Украјини, он ће бити доминантан у тим преговорима о кризним ситуацијама. Према томе, Србија губи време!
Република Српска, мало пре смо је споменули, већ је направила одређене искораке. Она је такође део Православног и Српског света. Какав је тај део односа сарадње Русије и Српског света?
Русија и Република Српска имају врло искрену и јаку сарадњу. Русија је неколико година пажљиво пратила однос Републике Српске према Русији, и после неколико година, у Русији је утемељено уверење да може да верује Републици Српској и да је Република Српска уистину савезник Русије, иако РС формално није држава. Она је нека полудржава унутар државне заједнице БиХ. Тако да је то врло примерена и што је најважније, искрена сарадња. Русија доста помаже, на овај или онај начин. Тако да, практично стварни савезник – оно што та реч значи – једини суштински савезник Русије у овом делу света је Република Српска. Наравно, много људи у Србији и у Црној Гори су искрени савезници, али гледано институционално, то је само Република Српска.
На крају, порука братској Русији би била која?
Можда би било примереније – порука Србији, јер Русији је све јасно. Сва су врата отворена када је реч о Србији и о српском народу. Наравно, у свему треба бити реалан, јер нико не може да вас воли више него што ви сами себе волите. Тако да би моја порука више била усмерена ка Србији: да се још једном, или, ако још није, да се изврши процена куда иде свет, где је место Србији у тим процесима и да се донесе одлука која ће се онда поштовати. С тим што би се са том одлуком морало изаћи пред народ, јер имате јавно мњење које је преко 80 одсто стабилно против увођења санкција Русији, и не можете да ви пред то јавно мњење изађете са тим да идете у ЕУ. Значи, морате бити реални у томе. Порука је Србији, не Русији.
Извор: srbratstvo.ru
