Пише: Цвијетин Миливојевић
Када би будућа спикерка Народне скупштине Ана Брнабић, у дану када буде расписивала поновљене изборе у престоници и редовне у више од 100 градова и општина широм „уже Србије“ и „северне српске покрајине“, напокон учинила оно што су Врховникови претходни спикерфони (др Н. Стефановић, мр М. Гојковић, И. Дачић и др В. Орлић) на челу српског парламента, противуставно, у протеклих 12 година, одбијали да ураде – из политичког „Фикуса“ који је таворио у седмогодишњем пепелу би, преко ноћи, изникла у српску „Лилу рамонду“.
Последњи је воз да председник Скупштине Србије коначно распише локалне (за почетак, градске и општинске) изборе и на територији „јужне српске покрајине“.
Зато што председника српског парламента на то изричито обавезује Устав Републике Србије.
И зато што то не забрањује ни Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација (СБ УН) којом је окончана НАТО агресија на Савезну Републику Југославију (СРЈ), односно Србију.
Зато што најмање две чланице Савета безбедности са правом вета, као и већина земаља чланица Уједињених нација која представља три четвртине човечанства, не би имало ништа против.
И зато што нешто озбиљно против тога не би смео да зуцне ни тзв. колективни Запад, пошто је већ, прошле године, као регуларне и демократске, легалне и легитимне, признао резултате избора за градоначелнике које је на, скоро апсолутно Србима настањеном, северу Косова, расписала приштинска власт, а за које је, према извештају Би-Би-Сија, гласало само 3,5 одсто грађана и на којима је (према тврдњи нашег Врховника), од укупно уписаних 45.950, гласало тек 1.567 бирача, а од тога само 13 Срба?!
И зато што никакав Бриселски споразум не може да има супремацију над Уставом Србије, јер свако супротно тумачење значи позив (и оправдање) за државни удар!
Резолуција СБ УН 1244 не забрањује Србији да организује локалне изборе на КиМ
Кажу неки из власти који бране неодбрањиво како су, ето, и они су за то да наша држава распише и организује изборе на Косову и Метохији (КиМ), али је то, куну се, „неспроводиво“ јер је „у супротности“ са Резолуцијом СБ УН 1244, из јуна 1999. године.
Па да одмах проверимо да ли Резолуција 1244 Србији ускраћује, а самопроглашеној држави Косово поклања право да организује локалне изборе на КиМ.
Ту, поред осталог, стоји да Резолуција 1244 „овлашћује генералног секретара да уз помоћ одговарајућих међународних организација, успостави међународно цивилно присуство на Косову, како би се обезбедила привремена управа на Косову, при чему ће народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије, и које ће обезбедити прелазну управу при ћему ће успостављати и надгледати развој привремених демократских институција самоуправе, како би се обезбедили услови за миран и нормалан живот свих становника Косова; одлучује да ће главне одговорности цивилног присуства укључивати: унапређење успостављања, до коначног решења, суштинске аутономије и самоуправе на Косову...“
СБ УН даље „одлучује да политичко решење за кризу на Косову треба да буде засновано на општим принципима из Анекса 1 и како је даље разрађено у принципима и другим траженим елементима из Анекса 2“.
А најближе што о овој теми збори Анекс 1 на који упућује Резолуција 1244 је, отприлике, ово: „Политички процес ка успостављању споразума о привременом политичком оквиру, који ће обезбедити суштинску самоуправу на Косову, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверености и територијалног интегритета СР Југославије и других земаља у региону, и демилитаризацију ОВК“!?
Док у поменутом Анексу 2 пише још и ово: „Успостављање привремене администрације за Косово као дела међународног цивилног присуства под којим ће народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије о чему ће одлуку донети Савет безбедности УН. Привремена администрација треба да обезбеди прелазну управу, и да при томе успоставља и надгледа развој привремених демократских самоуправних институција како би се обезбедили услови за миран и нормалан живот свих становника Косова“.
Дакле, Резолуција 1244 којом је заустављена НАТО агресија на СРЈ чији је међународноправни наследник Република Србија – не само да не даје право Приштини да одузме Србији онај елемент суверенитета који се зове „недељивост територије“ у погледу права на расписивање локалних избора на целој територији земље него, напротив, на неколико места изричито помиње „суштинску аутономију Косова у оквиру СРЈ / Србије“ .
Је ли Бриселски споразум „политички“ или међународноправни документ?
Кажу неки из власти који не могу да сакрију да бране неодбрањиво да, ето, и они би да Србија распише и организује изборе на КиМ, али је, веле, то „неспроводиво“ јер се то „коси“ са нашим међународно преузетим обавезама по слову Бриселског споразума... А, је ли? Је ли Бриселски споразум стварно необорив или је, можда, у питању непостојање политичке воље једног човека, иако чак три четвртине и његових гласача сматра да је КиМ приоритет ако већ морамо да бирамо између недељиве Србије и некакве ЕУ на грани?
Међутим, када прочитате шта су све српски преговарачи прихватили у документу „Бриселски споразум / Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа“, постаје јасно да је од тада до дана данашњег, за ову власт, тај споразум важнији од Устава Републике Србије.
Нажалост по Србију, то није случај и са политичким вођама косовских Албанаца који не желе да формирају ЗСО, јер то, наводно, није у складу са њиховим уставом. А нашима, ваљда, јесте у складу са Уставом Србије да Косово, данас-сутра, буде независно јер баш о томе све ово време, заправо, „преговарају“ под „непристрасним“ посредовањем архитеката и патрона косовске независности?
У једанаестој, од укупно 15 тачака Бриселског споразума (симптоматично је да се у целом тексту, ни на једном месту, не помиње „Србија“!), кога је, 19. априла 2013, парафирао тадашњи премијер Ивица Дачић, уз саслуженије и по налогу првог потредседника Владе (ППВ-а) Александра Вучића, дословно стоји: „Општински избори ће бити организовани у северним општинама 2013. године уз посредовање ОЕБС-а у складу са косовским законом и међународним стандардима.“
Ко је све у српском парламенту гласао за, а ко није за тај споразум који, као, „није правни, него политички документ“ – иако се њиме самопроглашеној „Републици Косово“ препушта организовање локалних избора, чак изричито, и на северу Косова?
Већ 26. априла 2013, у ситним ноћним сатима, Народна скупштина Србије је, са 173 гласа „за“, један „уздржан“, 24 „против“ (петоро присутних посланика није гласало), усвојила „Извештај Владе о току преговарачког процеса Београда и Приштине“ (читај: и текст Бриселског споразума!). За историјску срамоту ваља подсетити да је свој глас за овај противуставни акт, осим Демократске странке Србије (ДСС) и појединих посланика неколико других странака, дала цела власт и скоро цела опозиција. Дакле, за измештање са Косова свих озбиљнијих елемената суверенитета Србије гласали су: Српска напредна странка, Социјалистичка партија Србије, Уједињени региони Србије, Демократска странка, Јединствена Србија, Нова Србија, Либерално-демократска партија, СПО-ДХСС, Лига социјалдемократа Војводине, Савез војвођанских Мађара, Заједно за Србију, Социјалдемократска партија Србије, ако нисам некога прескочио…
О обавези некакавог преноса надлежности у вези са одржавањем локалних избора на КиМ, са државе Србије на институције самопроглашене државе Косово, да подсетимо, у Резолуцији 1244 СБ УН – нема ни речи!
То, међутим, није засметало „сестрама кармелићанкама“ (заветницама тишине) у Уставном суду Србије (УСС) да се прогласе, ни мање ни више, него ненадлежним, када су, пошто је ДСС упутила иницијативу за оцену уставности, уследили скандалозни притисци новог режима на Уставни суд!? Председник Републике Томислав Николић је захтевао од Уставног суда да „застане са оценом уставности“, док је тадашњи министар правде мр Никола Селаковић захтевао да се УСС „прогласи ненадлежним“, што се, на крају, заиста и догодило.
Већином гласова, наиме, УСС је, 10. децембра 2014, оценио да је „реч о политичком, а не правном питању“, иако га је, у више наврата, демантовао сам Врховник (ондашњи ППВ) хвалећи се како, гледе Косова, „Србија испуњава све своје међународно преузете обавезе“.
УСС је донео закључак да се „одбацује иницијатива (странке ДСС) за покретање поступка за оцену уставности Одлуке о прихватању Извештаја о досадашњем процесу политичког и техничког дијалога са Привременим институцијама самоуправе у Приштини уз посредовање Европске уније, укључујући процес имплементације постигнутих договора“. То зато што је УСС „утврдио да оспорени акти не садрже правне норме општег карактера којима се на генералан и апстрактан начин уређују нека питања, имајући у виду да се овим актима само констатује прихватање одређених докумената, односно извештава Народна скупштина о раду Владе у области спровођења политичког и техничког дијалога са Привременим институцијама самоуправе у Приштини уз посредовање Европске уније, па стога ови акти, по својој форми и садржини немају карактер општих правних аката из члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије чију сагласност са Уставом је надлежан да оцењује Уставни суд“.
А шта о локалним изборима кажу Устав и закони државе Србије?
Члан 86 Закона о локалној самоуправи каже да председник Скупштине Србије расписује изборе за одборнике у року од два месеца од ступања на снагу одлуке о распуштању скупштине јединице локалне самоуправе, а то се у случају српских општина на КиМ догодило не пре 60 дана него пре 12 година?!
Јер, последње локалне изборе на КиМ је, по Уставу и законима Србије, за Ђурђевдан 2012. године, расписала тадашња председница српског парламента др Славица Ђукић Дејановић, уз објашњење да ће „у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН, Влада Србије, у сарадњи са УНМИК-ом, предузети све неопходне радње у вези са изборима на територији Косова". Међутим, под притиском Немачке пре свега, „жуто-црвена“ влада Тадић – Дачек је одустала од тих избора, али су они, противно диктату из Београда, у Звечану и Зубином Потоку ипак одржани. Но, резултате тих избора одржаних по законима Србије - новоформирана „напредно-црвена“ Влада (Дачек – Вучек) није признала?!
Према члану 15 Закона о територијалној организацији Републике Србије, председник Народне скупштине ће „расписати изборе за одборнике скупштине нове општине у року од шест месеци од дана ступања на снагу закона којим је нова општина основана“. Подсећања ради, међу тим, сада већ не толико новим, косовскометохијским општинама са српском већином је и њих шест јужно од Ибра: Грачаница, Партеш, Клокот, Ранилуг, Штрпце, Ново Брдо…
Дакле, државне институције Републике Србије, од председника парламента, преко Владе до Уставног суда (елем, све три гране власти: законодавна, извршна и судска), у перманентном су кршењу Устава, Закона о територијалној организацији, Закона о локалним изборима и Закона о локалној самоуправи Србије.
У преамбули Устава Србије, донетом 2006. на референдуму, годину и по пре самопроглашења независности Косова, пише: „... полазећи и од тога да је Покрајина КиМ саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине КиМ следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на КиМ у свим унутрашњим и спољним политичким односима...“
Устав даље, у члану 8 (територија и граница), прописује да је „територија Републике Србије јединствена и недељива“, а „граница неповредива и мења се по поступку предвиђеном за промену Устава“.
Такође, у члану 182, пише и то да ће се „суштинска аутономија АП КиМ уредити посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену Устава“, што се за ових 18 година, противуставним и антидржавним (не)деловањем бивших и садашњих српских власти, није десило.
Не само да Статут АП КиМ (за разлику од Статута АП Војводина) није донет, нити је од 2012. било расписивања нових избора, већ је Влада Дачек - Вучек, у септембру 2013, распустила и, до тада постојеће, сазиве локалних (српских) скупштина општина на Космету (Косовска Митровица, Лепосавић, Звечан и Зубин Поток)!
Својевремено се, 2013, само ДСС гласно супроставила одржавању локалних избора на КиМ „по законима Републике Косово“, а изабрани градоначелник Северне Митровице напредњак Крстимир Пантић одбио да положи заклетву Републици Косово, док данас готово нико чак ни у тзв. националној опозицији не диже глас поводом 12 година нерасписивања локалних избора на 15 одсто територије Србије која се зове АП КиМ.
Пред прошле, децембарске изборе, предложио сам да макар национална опозиција запрети бојкотом – уз образложење да нас актуелни режим, неспровођењем изборних закона Републике Србије на целој њеној, уставно недељивој, територији, још више удаљава од КиМ – уколико председник српског парламента не распише локалне изборе и на КиМ.
После шараде за изборним и постизборним инжењерингом која је резултовала срамотном интернационализацијом и признањем режима да је заиста било крађе на „београдском локалу“, овај захтев за поштовањем Устава Србије на целој територији ове државе само је добио на актуелности.
Шта нам је чинити?
Већина косовских Албанаца је, током 1990. и 1991. године, напустила државне институције Србије и СФРЈ, албански делегати једностраначке комунистичке Скупштине Косова усвојили су и „Качанички устав“ самозване „Републике Косово“; организовали су паралелне изборе и референдуме, формирали паралелне институције и прогласили у оквиру тадашње СФРЈ своју републику коју нико у тадашњој Југославији и свету није признавао.
Али, Албанцима то није сметало – признавали су је они сами. А „паралелна албанска држава“ је следећих осам година, у форми пасивног отпора српским властима, мирно и без превеликих трвења, фактички кохабитирала са легалним институцијама државе Србије на КиМ.
Албанци су бојкотовали свако учешће у политичком и друштвеном животу Србије, живели у свом паралелном свету, организовали своје паралелне политичке, образовне, безбедносне, здравствене, културне, спортске и друштвене институције, практично имали паралелну државу у живој држави Србији, чак убирали и порез од сваког Албанца, свеједно да ли живео на Косову или дијаспори.
Обећаног референдума о (не)прихватању Бриселског споразума, наравно, све до данас није било! Врховник и Самодржац српски се, додуше, осам и по година касније, у разговору са представницима Срба са КиМ, гледе прихватања тог акта, „вадио“ баш по принципу „не кара мајка сина што се коцкао, већ што се вадио“: „... Јер сам имао довољно храбрости, иако нисам ја потписао Бриселски споразум!?“ Поново је себи приписао заслуге што смо добили и ово и оволико, уз тврдњу да су неки министри, на челу са премијером Дачићем, те ноћи у Бриселу, „били за прихватање да Косово уђе у Уједињене нације“!
Деведесетих година прошлог века, од државе Србије чији су грађани и држављани званично били, косовски Албанци су узимали само оно што им је одговарало, а све оно што није „пристајало“ њиховој „ослободилачкој борби за националну државу“, они су бојкотовали. Да ли је можда дошло време да се, у погледу тактике борбе за очување територијалног целовитости и државног и националног суверенитета, угледамо на наше албанске комшије и суграђане са КиМ?
Извор: Правда/14.3.2024
