Не постоји прича о херојима да не буди понос, и да иза ње не стоји тешка животна прича. Таква је и прича дечака Споменка Гостића из села Јовићи крај Маглаја.
Имао је само 15 година. Почетком рата преминула му је мајка. Остао је са баком која је погинула у тим ратним данима.
Старији су га наговарали да оде у Београд, да му нађу смештај и настави школу, али и да се склони из пакла, који тих година није био ни за одрасле, а камоли дете.
Данас кажу, није се родио тај који је Споменка могао да убеди да остави село и свој Озрен.
Пут у војску
Желео је у војску. Међутим, није било војника, а ни команданта, који је Споменка желео у јединици, иако се стално враћао. Кажу, посустали су, јер како отерати дете које вам каже да нема никога осим војске и својих сабораца.
И тако је остао. Носио је храну и муницију, извлачио рањене војнике и све то са својим коњима које је обожавао.
Како је тада говорио Споменко Гостић, у војску се јавио добровољно.
"Да помогнем свом народу да се ослободимо од непријатеља", истицао је.
Сећања на Споменка
Звали су га мали Вук. Био је дете целог села. Кажу, весео – све га је интересовало. Старији причају да није мировао, а његови саборци и другови да је био одрастао човек у телу детета.
Његов друг из детињства Далибор Трипић каже да је Гостић био добар и вредан војник.
"Он је у тај рат ишао да помогне. Није био идеолошки затрован – да је некога мрзео или ишао да пуца и убија. Једноставно је био вредан, носио муницију, рањенике и храну. Био је добар за помоћи, а тако је било и пре рата. Ко год да је нешто радио, Споменко је увек прилазио и помагао", присећа се Трипић.
Без оца и мајке, спавао са војском
Оставити дете у војсци данас изгледа непромишљено. У та времена, деца су проживљавала све што и одрасли. Није било начина да их заштите и поштеде.
Страх, бежање, убиства, па и деце. То је била њихова свакодневница.
Сам Споменко Гостић објашњавао је у тим временима како му је било у војсци.
"Имао сам случајева да сам нагазио на мину. Наишао сам и одбио ми се точак. Ово ми је друга рана и ту ме је гелер окрзнуо. Али, опет се све то савлада. Тукли су ме мецима. Морао сам пузати кроз канал, али и то сам издржао. И кажем да ми је добро и фино. Сарађујем са војском, спавам. Нема оца и мајку", говорио је Гостић.
Његови саборци данас причају да није одмицао од војске. Како је која јединица долазила, показивао им је ровове, носио храну и питао шта још треба. И сви су му, кажу, причали да постоји бољи живот, да треба да оде.
"Док рат траје ја одавде нећу. Ја ово не могу да напустим док год се не ослободимо", истицао је млади Гостић.
Није желео да напусти Озрен
Дете војник и херој. Никада није отишао са Озрена. Ту се родио и погунуо.
Тог дана кад је погинуо, кажу, било је мирно. Споменко се шалио са војницима, смејали су се, и онда је пала граната.
Његов саборац Брано Миливојевић каже да му је тешко и да се присети тих сцена.
"Што се каже, волео бих да то никад нисам видио, било ми је тешко у том тренутку. Пожалио сам што нисам ја уместо њега", рекао је Миливојевић.
Остало је записано и да је један новинар питао Споменка шта ће радити кад порасте. Одговорио је: Даће ми војска моје коње и кочију и помагаћу људима.
ПОСЛЕДЊА ВЕСТ! Запад покушава да спречи одржавање седнице СБ УН о НАТО агресији 1999.
Извор: Ртс.рс
