Пише: Миша Ђурковић
И судећи према ономе што опозициони медији попут Н1, Данаса и Нове С промовишу и нуде народу, они су итекако спремни да иду до краја, без икакве задршке. Вредносни и идеолошки систем који Шолакови медији нуде Србији је, да се не лажемо, чисто помодно НАТО усташтво. Мржња која у тим круговима постоји према свему што чини основе српског идентитета (укључујући наравно и СПЦ и ћирилично писмо) толика је да што рече неко кад хоћу да чујем нешто добро о Србима треба да пребацим на ХРТ. Информативно-вредносни систем који почива на Ани Лалић, Динку Грухоњићу, Кораксу, Јовани Глигоријевић, ПРО гласу и сличним ликовима (укључујући и њихове госте, аналитичаре, историчаре) јесте идеалан за Вучића и веома опасан за ово друштво, јер људима који су незадовољни режимом није остављена никаква алтернатива, ни политичка , а све мање и информативна.
Ко прати шта се дешава у информативној сфери врло јасно уочава како се на прсте једне руке смањио број слободних портала са каквим таквим утицајем и капацитетом да донесе коментар, или пак информацију. Тако сте за алтернативне изворе информација натерани да се окренете домаћим усташама. А тамо уз информације иде и читаво идеолошко преобликовање опозиционог простора које води ка томе да цео опозициони простор урамљујете у идеолошке оквире које је деведесетих заступала шака људи и партијица које су звали комби партијама. Сада то иде ка четвртини становништва.
Елем, на порталу Нове С сам прочитао информацију о мученом покојном Станимиру Брајковићу. У ову језиву судбину слило се све што актуелни режим прави од ове државе и сва наша трагедија и срамота. Моја мајка има исто година колико је имао овај човек, а отац је тек нешто старији. Кад тако нешто дође до вас не можете а да не замислите управо неког свог на месту овог мученика. Од јуче осећам неописиву срамоту у име свих нас, у име оних бесловесних људи који владају нама а који су наравно сваког осећаја стида и срамоте лишени јер је то услов да би били ту где јесу. Осећам срамоту у име свих ових режимских новина који су тек након што се нешто овако појави на опозиционом медију узели да се баве тиме и да „обрађују“ информације. Такође и у име министарства и министарке правде која не осећа никакву потребу ни да се огласи, а камоли да сноси неку последицу. У име руководства и чувара у тој затворској установи који су по свему судећи знали шта се дешава. У име свих нас који смо корак по корак допустили да дођемо у овакву ситуацију и да будемо немоћи да било шта урадимо. У име тога што нико у овој држави нема снаге ни потребе да изађе на Трг републике са сликом овог човека и да протестује… У име тога што ће за три дана , кад се медији испуцају сви заборавити да се ова срамота десила… И у име тога што очекујем још горе и горе ствари од овога. Нема још ни годину дана да се десио Рибникар, па Дубона…
За оне који можда нису видели информацију да резимирамо. Пензионер из Младеновца, човек који у животу није никада кажњаван бацио је пре три година петарду за нову годину са терасе. И због тога умро у најгорим мукама и понижењу у институцији у којој је држава дужна да брине о његовом стању, и да му гарантује безбедност - у затвору. Петарда је нажалост пала поред људи који су ишли са бебом и колицима и који су позвали полицију. Он се вадио да је унук бацио петарду да би на крају признао да је ипак сам то урадио. Осуђен је да плати 10 000 динара, али је то полако током процес нарасло на 30 000 динара. Пошто он није политичар па да може напросто да игнорише пресуду, или није селебрити или нечији син па да добије наногвицу, нити је Дарко Шарић па да у затвору живи као у хотелу са све Скај телефоном, одлучио је да тих 30 000 замени за тридесет дана затвора. Ако су информације тачне, његови синови који живе ван земље о свему томе нису знали ништа.
Станимир Брајковић (Фото: Фејсбук)
У Падинској скели је, још неко у чије име треба да нас је срамота, а то је онај ко одлучује ко ће са ким лежати, оваквог човека, старог и онемоћалог ставио у ћелију са тројицом дивљих и бесловесних двадесетогодишњака, припадника једне мањине, очигледно људи на почетку криминалне каријере. Укратко, са три жива бића чији су пориви и морални склоп очигледно испод животињског – животиње убијају из потребе, а не муче ради задовољства. Уследило је малтретирање и мучење које је кренуло од вербалног, затим преко новчаног, уз терање да им купује храну од пара док их је имао, затим до свих врста физичког иживљавања и понижавања што је укључивало батине, ломљење ребара, терање да пије мокраћу из шоље и коначно цепање чмара дршком од метле. Дакле ове три животиње су уживале да човеку који је нечији отац и деда, а по годинама управо и може да им буде деда, гурају мотку у задњицу док га нису убили на тај начин.
Апсолутно сам убеђен да нико од стварно одговорних неће за ово да одговара - не говорим о тројици извршитеља већ о свима онима који су својим нечињењем довели дотле да поштен српски домаћин, отац породице, пензионер, оде са овога света у својој држави као Милутин у роману Данка Поповића…
Време је Великог поста, покајања, и борбе са собом да се смире страсти. Искушења чини се никад нису била већа но данас…
У сјајном прилогу у емисији Квадратура круга аутор нам је показао како у граду подно Мачковог камена, Крупњу, главна улица и даље носи име човека који је као припадник Вражје дивизије Фрање Јосифа убијао српске јунаке баш на том месту.
Неопходно је, упркос свему чувати веру и наду у Васкрсење. Надамо се да ће проћи време Тита и да ћемо једног дана укинути Кућу цвећа, а несрећни Крупањ променити име ове улице.
Предходни текст Мише Ђурковића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
