Пише: Цвијетин Миливојевић
О томе колика је важност локалне самоуправе у крвотоку једног државног организма, зборили су и писали умни људи у Србији још у 19. веку.
Политичар, професор права, судија, једно време и председник Владе Кнежевине Србије Аћим Чумић, иначе редовни члан Српског ученог друштва (претече САНУ), потом и новоосноване Српске краљевске академије, у свом „Предлогу одсеку историчком и државничком Српског ученог друштва за изучавање живота народа српског“, 1871. године, написао је и ово:
„Уређење је општинско једно од најважнијих питања у животу народа. Држава, црква, фамилија и општина. То су четири основне установе (институције) људског друштва. Човек усамљен није у стању да подмири своје потребе. Зато се удружава и прави различите заједнице да се тако оснажи и да постигне оно, што усамљен не би могао постићи. Једна од првих и најважнијих заједница људских, која има млоге потребе човекове да подмири, и које може само она као што ваља подмирити, то је општина. Општина је школа у којој се човек учи и навикава попустати од свог егоизма, разумевати, да је општи интерес и његов интерес, марити за општим стварима. Тек са попришта општинског уздиже се човек до идее државе и општости. У општини дакле и општином пробуђује се и ствара патриотизам – ова највећа врлина народа и снага државна.
Општина развија умне моћи човекове. У Општини учи човек законе бранити и познавати, учи се реду, слободи и куражи. Ова љубав к правди и слободи, ова сјајна црта чолвекова: кураж, то су најснажнији чувари државни и друштвени. У општини даље учи се човек познати и ценити своју важност грађанску.
Општина је даље предуготовна школа за уставни, државни живот. Општина је предуготовна школа за државника. Задатак је општински подобан задатку државном. Радећи општинске послове државник не долази доцније у државне послове као почетник већ као спреман и извештен.
Општина је основ економског, духовног и моралног развитка, свести о општности и патриотизма.“
Зашто се онда једино у данашњој Србији локални избори у свим градовима и општинама не одржавају у истом дану и због чега се, једино код нас, локални избори обесмишљавају тако што се обавезно наткриљују тзв. великим политичким изборима?
У свим чланицама Европске уније и у свим земљама у окружењу (Црна Гора, Северна Македонија, Босна и Херцеговина, Хрватска...) избори за локалне нивое власти су, по правилу, раздвојени од парламентарних и председничких, избора.
У БиХ су, рецимо, између локалних и „политичких“ (парламентарних, за централне и ентитетске органе власти) избора две године размака.
У Француској су последњи локални избори одржани 2020, а председнички две године касније.
Претходни немачки савезни избори, за избор чланова Бундестага, одржани су 2021. године, док су, рецимо, локални избори у савезним државама Баварска и Хесен одржани прошле јесени.
У Хрватској се, осим локалних, раздвајају термини чак и осталих нивоа избора. Иако је ова година тамо „суперизборна“, не пада им на памет да, због наводне „уштеде“ изборних трошкова, све те изборе споје у једном дану. Зато су избори за Хрватски сабор 17. априла, избори за Европски парламент 9. јуна, а избори за председника Републике се очекују крајем децембра. Док су последњи локални избори, на којима су бирани начелници општина, градоначелници и жупани, као и представници у градским и општинским већима и жупанијским скупштинама, одржани 2021.
У Великој Британији су локални избори одржани 2023, а општи се очекују у другој половини ове године. Тамо се значај гласа са „локала“ потенцира и на парламентарним изборима, па је, за изборе у Доњи дом британског парламента, земља подељена на 650 изборних јединица, што значи да се бира 650 посланика од којих сваки представља своју локалну заједницу. Иначе, ингеренција локалних власти у Уједињеном Краљевству се тиче конкретних животних проблема, од рада школа до одношења смећа, за разлику од Србије, у којој доскорашњи градоначелник престонице и шеф привремене управе у Београду, следеће локалне изборе у главном граду најављује као „вредносне“, где ће се одлучивати о судбини државе и народа?!
И тако даље…
У дану док ово пишем, поново се овде развејава атмосфера типа „кога још брига за тамо неке локалне изборе“, када се над Србијом надвила претња уласком Косова у Савет Европе, када Американци, Британци и Немци појачавају пресију на Републику Српску, када терористи убијају цивиле по Москви...
Погледајте сад овај парадокс: Локалне изборе за град Београд и преосталих 115 градова и општина (рачунајући и локалне самоуправе на КиМ), према закону, треба да распише председница Народне скупштине која је, осим, однедавно, на челу законодавне, још увек, противзаконито, и на врху извршне власти као председница (напредњачке) техничке Владе, а и даље је, успут буди речено, и - „повереница Градског одбора СНС Београд“!? Да ли неко још верује у „непристрасност“ Врховникове Тајнице (шефице београдског СНС) када је реч о бирању термина локалних избора? Она је отприлике онолика колика и „неутралност“ председника Републике који је, недавно, противзаконито, лицитирао да би београдски избори могли бити „оли 28. априла оли 2. јуна оли, можда, неког другог дана“?!
Врховник и његове дворске улизице, на сваки помен узурпирања све три гране власти, од стране, по Уставу, протоколарног председника Републике – скачу као опарени. Те, он је на последњим председничким изборима освојио 2.224.914 гласова, односно 58,59 одсто гласова бирача који су изашли на изборе, те... Одмах се заклањају иза народа, иза огромне подршке грађана, иза, „у историји незабележеног“, председниковог рејтинга.
Све личи на онај пример из новије историје српског вишепартизма, када је Слободан Милошевић, најпре, почетком 1994, осуђивао тадашње руководство Републике Српске због организовања референдума о одбацивању Венс-Овеновог плана: „Расписали су референдум да би сакрили своју одговорност иза леђа грађана и народа, који свакодневно крвари и који су о правом стању ствари обавестили онолико колико су желели. Расписали су референдум да би грађане учинили одговорним за државну политику, за коју нису питали грађане и коју грађани нису водили.“
А онда се, исти тај Милошевић, само четири године касније, организујући сличан референдум, и сам „заклонио“ иза властитог народа. Наиме, Народна скупштина Републике Србије, баш на предлог Милошевића (који тада није био председник Србије већ Савезне Републике Југославије?!), у априлу 1998, расписала је и организовала референдум о међународном посредовању у сукобу на КиМ. Референдумско питање је гласило: „Да ли прихватате учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији?“ На референдум је изашло 5.297.776 бирача или 73,05 одсто уписаних бирача. Против учешћа страних представника у решавању проблема на КиМ изјаснило се 94,73 одсто, а „за“ је било само 3,41 одсто гласача.
Већ наредног пролећа, Милошевићев режим не само да је, упркос акламативном противљењу грађана, прихватио „учешће страних представника“, него и улазак НАТО трупа на КиМ.
Да утврдимо градимо: На изборима за Скупштину града Београда, за две владајуће коалиције („АВ – Србија не сме да стане“ и „Дачић премијер“) је гласало 411.910, а против владајућих коалиција (значи, за опозиционе странке) 507.691 бирач. Дакле, 106 хиљада гласача више. Као што је и на београдским изборима 2022. године, опозиција добила 70.000 гласова више од владајуће коалиције.
Ако би се сви локални избори у свим градовима, општинама и, тамо где их има, градским општинама одржавали у истом дану, тиме би се озбиљно демотивисали „шетајући гласачи“. Странке које су, до сада, мешетариле на тај начин, више не би толико ризиковале, већ би, евентуално, селиле бираче само из места где им баш баш „прелива“ и то, превасходно, у насеља где им баш баш фали гласова.
Уколико би се, уз то, увела и одредница да гласачко право за локалне изборе један грађанин не може остварити у два места у оквиру једног четворогодишњег изборног циклуса, онда би баш добро поразмислили они што свако мало мењају пребивалиште искључиво ради плаћене гласачке „екскурзије“.
Уместо да се што пре, за трајно, раздвоје локални од политичких избора - а готово све странке и власти и опозиције у Србији се „куну“ у неопходност децентрализације и давања већих надлежности локалној самоуправи у Србији – режим је кренуо у нову спин кампању покушаја легализације нечега што је и нелегално и неморално и политички нефер. Намеће се дискурс по коме свако ко доводи у питање право гласања држављана Србије који пребивалиште имају изван ове земље да, осим земље и места у коме стално живе, гласају и на локалним изборима у неком месту у Србији – води некакву кампању против Срба изван Србије?! Истовремено, овдашњи режим одбија да одговори зашто је, ако већ сваки Србин изван Србије има право на (двојно) држављанство Србије, то право успело да оствари само 10 одсто грађана Републике Српске. Да ли то значи да се обавеза противзаконитог гласања на локалним изборима у Србији користи као средство уцене према Србима који живе с оне стране Дрине, а желе да имају и држављанство Србије?
Та лицемерна пракса, у комуникологији позната као теорија Елизабет Ноелe – Нојман, „спирала тишине“, заснива се на тези да су промене јавног мњења процес чија динамика настаје због претпоставке појединца о томе какво је мишљење већине, а масмедији су најзначајнији извор тих претпоставки. Појединци се оријентишу према већинском мишљењу о коме суде на основу порука путем медија. Претпоставке о већинском мишљењу изазивају последице по понашање и у личним разговорима, због чега су људи склонији гласном изражавању свог мишљења када мисле да се слажу са већином, а повлаче се и ћуте ако сматрају да су у мањини.
Та „спирала тишине“ је, успут буди речено, у комбинацији са перманентним креирањем тзв. референдумског озрачја „за и против Вучића“ (на које се опозиција редовно „пеца“) и једна од одгонетки „успеха“ свих, па и локалних, изборних листа наденутих именом и презименом нашега Врховника.
А пропагандна канонада и заглушујућа бука из свих режимских артиљеријских оруђа и оружја, уочи надолазећих локалних избора, умногоме подсећа на препотопску политичку комуникацију у Србији уочи Тимочке буне.
Кнез, па краљ, Милан Обреновић познат и по томе што је два мандата за састав владе поверио ондашњим напредњацима (виделистима) Пироћанцу, па Гарашанину, овоме првоме тако што је „радикалима отео скупштину, а за посланике прогласио људе који су добијали по само неколико гласова“ (одакле ли вам је ово познато?), саопштио је, мало пре Тимочке буне из 1883, свом напредњачком председнику владе: „Г. Пироћанац, овако ствари не могу да иду. Овај народ не уме да поднесе слободу и ја ћу да вам кажем право да радим сада код ваше скупштине за ограничење мало... Уосталом, устав је промењен против устава за време мога малолетства. Да се вратимо на стање које је онда владало па ја нисам противан правити народу разложне концесије, али не баш да ми се намета систем по коме ја не бих имао никакве иницијативе.“
Дотле „слободољубиви“ краљ поставио је реторско питање „да ли је земља у стању да издржи слободе које су јој дате“ и на њега сам дао – негативан одговор! И промптно, уз образложење да су га неке новине „користиле да се у народ уноси растројство противно државном реду и јединству“, пооштрио Закон о штампи и слободи штампе, а суспендовао Закон о зборовима и удружењима.
Први закон о општинама у Србији датира још из 1839. године.
А ако и даље, у години 2024, било ко има дилему, шта је то и ко грађанин са правом огласа на локалним изборима, нека завири у Закон о уређењу варошких општина Кнежевине Црне Горе, из далеке 1903. године, и члан 3. у коме јасно пише: „Општинар је једне вароши сваки држављанин црногорски, који је у њој стално настањен, старосједилац или досељеник, као и државни становници, свештеници оба реда, учитељи и неуказни службеници, државни и општински становници док у тој општини службу врше и сви други црногорски држављани, које општина прима у своју заједницу.“ Ни мање ни више.
У завршном извештају Канцеларије ОЕБС за демократске институције и људска права (ОДИХР) у којем се анализирају услови избора одржаних 17. децембра 2023, на жалост – ни речи о неопходности раздвајања локалних од политичких избора!
Резолуција Европског парламента, с друге стране, позива чак и на „независну међународну истрагу о нерегуларностима парламентарних, покрајинских и локалних избора, са посебним освртом на изборе за Скупштину града Београда“, али ни европарламентарцима не смета чињеница да спајање и преклапање, у истом дану, локалних са „великим“ политичким изборима у Србији одавно није изузетак него – правило!?
Остале текстове Цвијетина Миливојевића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
