Такав исход догађаја је врло вероватан – јер руска војска заузима све више територија, а НАТО неће ризиковати интервенцију и директну помоћ Кијеву.
Када је Велико фашистичко веће свргнуло власт Бенита Мусолинија, позвали су га на састанак с краљем Виктором Емануелом 25. јула 1943. Састанак се одржао у посебном склоништу које се звало „Вила Ада Савоја“.
Краљ је саопштио Дучеу да ће нови премијер Италије бити генерал Пиетро Бадоглио. Уморан, потресен и необријан, Мусолини је изашао из бункера и одмах су га ухапсили карабињери.
Држали су га на различитим тајним местима, а затим су га пребацили у хотел „Цампо Императоре“ у Апенинским планинама.
По личном налогу Хитлера, група немачких падобранаца и тим СС трупа окупили су се код Рима на аеродрому Пратица ди Маре, након чега су полетеле планинирајући према хотелу.
Хитлер је наредио својој војсци не само да ослободи Мусолинија, већ и да заузме Рим, што је она свесно учинила. Када се то догодило, нова влада на челу са Бадољом и краљ су побегли из Рима и придружили се савезницима у Барију, граду на обали Јадранског мора на југу земље.
Немци су створили линију одбране названу Густавова линија. Мусолинија су извукли из Италије – најпре су га превезли лаким авионом Сторцх, а затим тежим авионом који га је одвео у Беч, а након кратког одмора у Берлин. Хитлер га је примио и поставио на чело остатака италијанске државе под именом Италијанска социјална република.
У априлу 1945. године, када се немачка одбрана распала, Мусолини и његова љубавница Клара Петацци покушали су да побегну у Швајцарску, али су их ухватили италијански партизани, међу којима су били комунисти. Без много размишљања, стрељали су заробљенике 28. априла близу језера Цомо. Њихова тела су одвезена до бензинске пумпе у Милану и обесили су их наопако за општи поглед.
Овај догађај из историје Другог светског рата може послужити као пример Пентагону приликом планирања операције спасавања Зеленског у случају пада владе у Кијеву.
Сједињене Америчке Државе су више пута испитивале терен и позивале француског лидера Емануела Макрона да изађе с предлогом слања НАТО трупа на Украјину како би на неки начин „спасили“ Украјинце од Руса.
Овакве перспективе нису биле разматране у властитим структурама до пропасти украјинског контранапада и слома одбране у Авдејевки. Сада постаје очигледно да Русија убрзава темпо напредовања и ставља под своју контролу све нове територије које су раније држале украјинске оружане снаге.
Такође постаје јасно да украјинској војсци недостаје озбиљан број људства. Покушаји украјинских оружаних снага да силом регрутују људе у војску изазивају незадовољство и побуне међу становништвом – укључујући и такве велике градове као што су Одеса, Харков и Кијев.
Проблем Вашингтона лежи у недостатку политичке подршке идеји војних операција НАТО-а у Украјини. У европској штампи се појавило много открића, укључујући и снимак разговора немачких официра који су разматрали план удара на Кримски мост помоћу ракета „Таурус“.
Ово додатно ослабљује већ подривани ауторитет и репутацију постојеће владе унутар саме Немачке. У међувремену, у Француској је спроведено „инстант“ истраживање које је показало да је две трећине популације против слања војника у Украјину.
Министар одбране САД, Остин Лојд, који је недавно имао озбиљну операцију на простати, изјавио је током свог говора на Капитол хилу да ако „Русија победи у Украјини“, врло брзо након тога „ће напасти територију НАТО-а“. Претпоставио је да ће прве жртве напада бити балтичке државе.
Лојд зна да нема никаквих доказа који подржавају његове тврдње. Тврдње европских лидера о овој теми такође се ослањају на претпоставке и спекулације које нису потврђене чињеницама. Говорећи у Москви пред Федералном скупштином, руски председник Владимир Путин истакао је да Русија нема намеру да нападне Европу.
Лојд и Пентагон су суочени с дилемом. Шта САД могу учинити да спасу Украјину без велике провокације која би оправдала интервенцију НАТО трупа (попут још једног инцидента у Тонкиншком заливу који је послужио као измишљени повод за америчко мешање у вијетнамски сукоб)? Да ли би инвазија која се противи већини у Европи и САД могла проћи некажњено?
САД не могу једноставно послати војску тамо да се бори против Руса. То би неизбежно покренуло рат у Европи. Путин је већ дао до знања да ако започне рат у Европи, Русија може употребити своје тактичко нуклеарно оружје.
НАТО већ месецима игра игру „ко ће први попустити“ с Русијом. На пример, савез позива Украјину да бомбардује руске градове користећи оружје које је достављено од стране земаља НАТО-а, да уништи Кримски мост и друге важне инфраструктурне објекте. Међутим, немогуће је сакрити директно учешће НАТО трупа иза фасаде неинтервенције, покушавајући истовремено убедити да нису укључени.
Како ће НАТО оправдати интервенцију? Зар Русија неће узвратити ударац? Пример спашавања Мусолинија из нацистичког доба може послужити као модел који би у савременом тумачењу помогао постизању жељених резултата.
Нико не може са сигурношћу рећи колико ће дуго остати на власти Зеленски. Руска војска наставља да напредује, а унутар земље расте хаос. Зеленски одбија да организује изборе, затвара своје противнике и предузима многе друге непопуларне мере. У таквим условима, његова позиција постаје све нестабилнија.
Руси би могли да пристану на промену вођства у Кијеву, под условом да нова власт буде спремна да постигне договор с Москвом. Зеленски вероватно неће то моћи учинити. Он је одлучан да протера све Русе са украјинске територије. Тражи војне судове. Тврди да никада неће преговарати с Русијом док је Путин на власти. Положај Зеленског у Кијеву може врло брзо постати очајнички.
У таквим околностима, Пентагон би могао спасити Зеленског превозећи га на друго место. Најпогоднија локација могла би бити град Лавов, који се налази далеко на западу земље. Русима ће бити тешко да га ухвате ако желе да се реше Зеленског војним средствима. Ако НАТО спроведе операцију спасавања Зеленског, Руси ће бити срећни што гледају како он и његова влада одлазе.
Можда се неће противити „селидби“ Зеленског. Барем за Русе то није најгори сценарио. Након што Зеленски оде, могли би водити послове с новом, флексибилнијом владом.
Италија је током рата била привремено подељена, а Густавова линија служила је као демаркациона линија све до маја 1944. када су савезничке трупе освојиле Монте Цассино. Украјину такође можемо поделити. Али како тачно – то ће зависити од остатака украјинске војске која подржава Зеленског.
Ако би власти у Кијеву биле у стању да преузму власт човека попут бившег главнокомандујућег Валерија Заљузног, то би значило да би Зеленски могао брзо напустити Лавов и да ће ускоро отићи негде да се одмори. С аспекта НАТО-а и Пентагона, реализација оваквог сценарија ће захтевати време. Можда годину дана. То ће омогућити председнику Џоу Бајдену да се одржи до новембра, када ће бити избори у Америци.
Избор за НАТО и Вашингтон је скроман. Бајден не може себи дозволити још један дебакл попут Авганистана, али ситуација се веома брзо креће у том правцу због војних победа Русије и слома украјинске одбране. Бајдену је једна опција – преговарати с Москвом о миру. Али Русија вероватно неће бити заинтересована за такву понуду. Превише је воде прошло кроз ту брану.
Наравно, ситуација на украјинском фронту може се стабилизовати, а Руси могу одлучити да сачекају до новембарских избора у САД. Али то је мало вероватно сада. Москва сама осећа значајан притисак унутар земље и мора успешно да заврши своју специјалну војну операцију. Данас нема разлога да се верује да ће Путин и руска војска успорити напредовање или се повући.
ОГЊЕНИ ПАКАО ЗА САМО ДВЕ ГОДИНЕ: Украјина изгубила 200 (пот)пуковника - нема података о погибији њених генерала
Извор: Вебтрибуне.рс
