Пише: Милорад Вукашиновић
О личности и политици Јосипа Броза Тита – некадашњег доживотног југословенског председника – прећутано је много тога. Околност да су после његове смрти 1980. године најважније светске архиве од Ватикана, Лондона, Вашингтона и Москве, до Маршалата у Београду – и даље затворене за истраживаче – нашој задатој теми даје изразито „конспиролошко” значење. Из ове својеврсне „завере ћутања о Титу” слободан сам да, пре свега, закључим да процес декомпозиције постјугословенског простора на штету српског народа још увек није окончан.
Управо због тога је демистификација „титоизма” питање од прворазредног значаја за српско друштво. Јер нема никакве сумње да се трагедија Југославије није догодила преко ноћи – већ је дуго и темељно припремана – не без знања и сагласности врха државе на челу са њеним доживотним председником. Разуме се, и уз обилату асистенцију несрећних српских комуниста, који су били саучесници у једном злочиначком плану разбијања државе за коју су животе дали милиони наших сународника.
Потпуно свестан наведених ограничења, одлучио сам да у протекла два месеца одржим две трибине у Културном центру Новог Сада под детективским насловом Тајни досије Броз (1945-1980). У првом делу излагања обухватио сам раздобље од 1945-1970. године, док сам се у наставку бавио последњом деценијом Титове владавине и живота (1970-1980). Упркос својеврсној алгоритамској цензури која траје од почетка рата у Украјини (коју гледаоцима емисије Дијалог не треба посебно појашњавати – прим. аутора) гледаност и коментарисаност ових трибина су превазишле наша очекивања. То је уједно и најјачи аргумент у прилог одржавања ове трибине и одређених замерки да је реч о избору теме која није актуелна.
Читаоцима Новог стандарда покушаћу да објасним и зашто се о одређеним питањима из „досијеа Броз” нисам изјашњавао. Размишљајући о концепту излагања одлучио сам да најпре прескочим контроверзно питање Брозовог идентитета. Наиме, о овој теми после Титове смрти писали су многи аутори, од којих сам неке – попут Момчила Јокића, познатог дисидента, и др Александра Матуновића, Титовог кардиолога – својевремено интервјуисао. Могу слободно да кажем да сам с Јокићем био лични пријатељ и из разговора са њим сазнао многе тајне из историје југословенског комунистичког покрета.
Као што је познато, Јокић и Матуновић су прилично убедљивим аргументима оспоравали не само Брозов породични и хрватски идентитет, већ су указивали на манире и начин живота, који одају аристократско порекло његове личности. Ипак, сматрао сам да са ове временске раздаљине ово питање више голица машту читалаца популарне литературе. Јер нема никакве сумње да се Тито више пута јавно декларисао као Хрват, а колико је мени познато последњи пут је то учинио у разговору са Стевом Крајачићем, уочи усвајања Устава из 1974. године. Тако да његову личну опоруку свакако не треба доводити у питање.
Друга евентуална примедба, с којом сам унапред рачунао, јесте она о томе зашто сам обухватио само период 1945-1980. године. Одговор произилази из једноставног разлога што су све Брозове одлуке донете у том раздобљу биле државничког карактера. Дакле, све пре тога времена било би разматрање односа снага унутар једног „секташког култа”, што је у основи била предратна КПЈ. Отуда ово питање и све интриге и обрачуне унутар КПЈ радо препуштам званичној историографији.
Мистерија 1948. године
Светску славу Броз је стекао 1948. године у време Резолуције ИБ и сукоба са Стаљином. Мало је познато да је овај догађај имао изразито геополитичка обележја. Дакле, овде није било само реч о расколу унутар једног до тада монолитног комунистичког блока, већ се првенствено радило о реализацији Труманове доктрине у оквиру које су послератне САД преузеле британске обавезе у Турској и Грчкој. Извлачење СФРЈ из комунистичког блока било је део тзв. „Римланд – стратегије” америчког овладавања ободом Евроазије, а ради даљег потискивања Совјетског Савеза ка унутрашњости огромног континента.
Реч је о геополитичком моделу који је осмислио чувени Николас Спајкман. У практичном смислу његове теорије доживеле су пуну верификацију у тзв. Стратегији обуздавања Совјетског Савеза коју је осмислио Џорџ Кенан. Он је у својству америчког амбасадора у Москви, 22. фебуара 1946. године, написао чувени Дуги телеграм у оквиру којег је објаснио да је „цела основа америчке политике према Совјетском Савезу током и после Другог светског рата била погрешна”.
Повод за Дуги телеграм била је ситуација у Грчкој и Турској где је претила промена друштвеног уређења и спољне политике, али и признање британске политике 1947. године да није у стању да овим државама пружи финансијску и војну помоћ. Те године председник Труман је изјавио да САД преузимају дотадашње британске обавезе према овим државама, уз напомену да је Америка спремна да подржи све снаге у свету које се буду одупирале совјетском утицају.
Мало је познат податак да се суров обрачун Броза са стаљинистичком опозицијом у земљи одвијао по директном налогу британске обавештајне службе, која је још тада проценила да „победа над комунизмом није могућа без тоталне ликвидације стаљинистичких кадрова у свим државама иза гвоздене завесе”.
На основу декласификованих докумената сазнало се за перфидну логику Албиона који је, преко своје обавештајне структуре, одмах после рата у земљама иза гвоздене завесе, организовао суђења под изговором прогона антистаљиниста, а у оквиру којих су на мети били заправо стаљинистички кадрови. Оваква цинична логика примењена је и на тлу СФРЈ, иако је Броз, чак и тих година, поред совјетског империјализма, јавно осуђивао и амерички империјализам, свестан да је једини извор легитимитета његове владавине у тековинама револуције која је текла упоредо с дешавањима на нашем тлу од 1941. до 1945. године.
Већ смо навели да је Америка 1948. годину искористила за реализацију својих стратешких планова у Европи који потичу још из периода Другог светског рата. Наиме, реч је о идеји успостављање једне „источноевропске федерације” држава од Балтика до Јадрана која је у то време третирана као ексклузивна зона атлантских интереса на Старом континенту. Тако су у Вашингтону, 24. јула 1942. године, председник Рузвелт и краљ Петар II потписали Прелиминарни уговор који је био на фону реализације овог концепта, а којим је подручје долина Вардара и Мораве дефинисано „као питање од највећег америчког безбедносног интереса у Европи”.
Након победоносне мисије Црвене армије 1945. године привремено се одустало од ове идеје, али су дешавања 1948. године подстакла Америку да од Броза захтева обнову овог уговора, што је он шаљући личног изасланика Леа Матеса у Вашингтон беспоговорно и прихватио. Тако је СФРЈ од тог момента постала део западне интересне сфере. Каснији Бледски договори 1954-1955. године са Грчком и Турском били су само додатна формализација ових идеја, које су дограђиване и 1960. године, када се СФРЈ обавезала на пуну логистичку подршку Западу у случају неког „великог рата у Европи”. После Титове смрти 1980. године – у име Председништва СФРЈ – правну ваљаност поменутог уговора потврдио је Лазар Колишевски.
Тито и Ватикан
Почетком 1960-их година 20. века постепено се мењао амерички однос према СФРЈ. У Вашингтону се није благонаклоно гледало на помирење Тито-Хрушчов, али и на формирање Покрета несврстаних 1961. године. Под утицајем снажног католичког лобија, СФРЈ је 1962. године одлуком Конгреса изгубила статус најповлашћеније нације у трговини са Америком. Ова одлука – која је следеће године стављена ван снаге – ипак је веома погодила југословенску привреду која је била „чворно везана за САД”.
Из тог времена потиче и једна анализа која говори о томе да је ондашња Југославија имала чак 179 уговора са САД, у разним областима сарадње, посебно у научно-технолошкој сфери. Титова амбивалентна политика била је у то време и повод за полемике између Стејт департмента (у којем је постојао традицинално снажан прокатолички лоби) и амбасадора Џорџа Кенана, који је почетком 1960-их година прошлог века био акредитован у Београду, и који је исказивао отворене симпатије према ондашњој Титовој спољнополитичкој оријентацији.
Управо у то време, почетком 1960-их година, Броз је са задовољством прихватио иницијативу о нормализацији дипломатских односа са Ватиканом. Ову иницијативу Света столица покренула је веома опрезно 1963. године, приликом Титове посете Латинској Америци. Тада је Ватикан тајним дипломатским каналима успешно спречио планиране протесте проусташке емиграције у том делу света и на тај начин помогао Брозу да избегне својеврсну дипломатску изолацију на Западу.
На овом месту вреди нагласити да је за Ватикан питање обнове односа са СФРЈ било вишеструко значајно. Наиме, у односима са нашом тадашњом државом Света столица је тестирала своју нову источну политику која се заснивала на одлукама Другог ватиканског концила (1962-1965) у оквиру којег је заузет „мекши став” према комунистичким државама. Питање СФРЈ је за римску цркву било посебно важно због извршеног геноцида у НДХ и директне умешаности католичких свештеника у овим злочинима. Тито је у свему томе одиграо прворазредну улогу – јер је баш у то време спречио теренска истраживања јама широм бивше НДХ – а постоје и озбиљне индиције да је Ватикану тада предата осетљива државна архива из времена Другог светског рата.
Основу за успостављање међусобних дипломатских односа представљао је Протокол о разговорима између представника СФРЈ и представника Свете столице, који је потписан у Београду 25. јуна 1966. године. Овај документ су, у име две стране, потписали Милутин Морача и Аугусто Казароли. Иако се радило о акту мање формалног карактера у односу на конкордат, овај документ је имао огроман утицај на будуће односе, и као такав је представљао правни основ за успоставу пуних дипломатских односа који ће уследити почетком 1970-их година. Веома је индикативно да је одмах по потписивању овог протокола одржан Брионски пленум на којем је смењен Александар Ранковић. Нема сумње да су у смени Александра Ранковића учествовале западне обавештајне службе – посебно британска обавештајна служба – која је на подручју Југославије деловала синхронизовано с Ватиканом.
Нема сумње да је Протокол из 1966. године подразумевао и посебне тајне договоре Јосипа Броза с врхом Римокатоличке цркве. Једино у том контексту је могуће тумачити повратак једног од лидера усташке емиграције Крунослава Драгановића у Југославију 1967. године. Наочиглед југословенске јавности у земљу се вратио један од организатора „пацовских канала” који је у својим мемоарским сећањима подробно забележио и свој последњи сусрет с Павелићем у Италији.
Разговор који Драгановић описује текао је у пријатељском тону уз захвалност „драгом Богу” који је омогућио вођи злогласне НДХ да од свих нацистичких злочинаца једини преживи рат, као и да под новим идентитетом остатак живота проведе мирно у Аргентини. Приликом последњег сусрета Драгановић једино моли Павелића да се у емиграцији политички пасивизира, као и да своје усташе позове да се придруже западним савезницима, под изговором борбе против комунизма. Такав Драгановић преминуо је природном смрћу у Сарајеву 1983. године, а да југословенска штампа никада ништа није написала о његовим злочинима за време Другог светског рата.
Антикомунистички конзорцијум
Због противречности унутар америчког естаблишмента и Брозове амбивалентне политике, амерички СИО је 1967. године разматрао исцрпан извештај о Југославини. Његов писац био је угледни члан Савета за иностране послове Џон Кембел. Овај аутор прецизно је описао стање у земљи (национализам у врховима партије – прим. аутора), за коју није видео јасне перспективе и чија је будућност, још у то време, била сумњива.
Свестан хипокризије Брозовог режима у његовој унутрашњој и спољној политици, Кембел је саветовао да се односи с Југославијом и надаље негују „као пример и узор Истоку”, односно да се посматрају у једном ширем хладноратовском контексту. Упркос овом критички интонираном извештају, Бжежински је јавно наглашавао да СФРЈ предводи све комунистичке државе у економској реформи, отворености друштва и идеолошкој умерености у односу на остале комунистичке државе. Занимљиво је да се тих година Збигњев Бжежински приватно састајао с Матом Мештровићем и Богданом Радицом – предводницима хрватске емиграције у САД – што је на неки начин наговештавало промену америчког курса у односу на Југославију.
Утицајни католички покрет тих година почео је да показује интересовање и за догађаје на Косову и Метохији. Тако је 1968. године Карл Косел, референт у Конгрегацији за ширење вере, у разговору са Стјепком Хумелом – тадашњим саветником југословенског изасланства при Светој столици – изразио очекивање да ће Албанци добити републику у Југославији, дефинишући ову могућност као „акт племенитости, политичке мудрости и далековидости”.
Подсетимо, одмах по завршетку Брионског пленума и унутарпартијског тријумфа антисрпских снага, председник Тито је одржао говор у Приштини. Реч је о догађају који је пресудно утицао на даљи развој ситуације у јужној покрајини. Тито је тада први пут јавно рекао да су Албанци већина на Косову, као и да сви (мислећи на Србе) морају да науче албански језик. Такође је истакао да Албанци имају право на заставу, које нико не може да им одузме. Свега месец дана након овог обраћања почео је прогон српских и црногорских кадрова.
Била је то најава драматичних догађаја који ће погодити Југославију у наредних двадесетак година, а што ће довести до њене тоталне деструкције почетком 1990-их година прошлог века. У овим процесима немогуће је искључити личну одговорност Јосипа Броза – који је био обавештен о свим оперативним плановима за разбијање државе – коју је формално предводио до краја свог живота 1980. године. О свему томе писаћу опширније у другом делу овог текста.
ДРУГИ ДЕО ТЕКСТА:
Почетком 1970-их година прошлог века Југославију је потресала дубока политичка и економска криза. Ова криза била је првенствено последица неуспешно спроведене „привредне реформе” и процеса дезинтеграције државе после одржаног Брионског пленума, али је у себи садржала и одјек општесветских кретања 1968. године. Демонстрације из 1968. године биле су догађај који је озбиљно довео у питање легитимитет режима и Брозову неограничену власт.
У фокусу побуњене универзитетске омладине били су слогани који су указивали на појаву „црвене буржоазије”, социјалних неједнакости у друштву, проблема незапослености, али и питања о сарадњи СФРЈ са Америком, која је истовремено водила сурови рат у Вијетнаму. Иако током протеста није довођен у питање Титов ауторитет, нема сумње да су поменуте критике биле адресиране на његово име и раскалашни, фараонски начин његове владавине.
Због тога су прве реакције режима биле веома нервозне, а употреба силе против студената у Београду још више је поткопала Брозову диктатуру и претила да се претвори у дешавања с несагледивим последицама. Отуда је Тито, јуна 1968. године, у једном конфузном обраћању јавности прихватио студентске захтеве и тако добио на времену да активира механизме очувања неограничене власти.
Кисинџер о Титу
Свестан кризе легитимитета на унутрашњем плану, Броз је овај проблем покушао да надомести својеврсном спољнополитичком офанзивом у оквиру Покрета Несврстаних. У том тренутку драгоцену помоћ су му пружили САД и Ватикан, између осталог, и организацијом сусрета на највишем новоу. Тако је СФРЈ у јесен 1970. године посетио амерички председник Ричард Никсон. Да је ова посета темељно припремана сведочи и један занимљив документ. Реч је о писму које је председнику САД упутио Хенри Кисинџер, а које садржи низ прецизних инструкција о томе на који начин би Никсон требало да разговара са Титом.
Из садржаја овог документа који је декласификован (сајт Фондације Ричард Никсон) уочљиво је да је Вашингтон већ тада разматрао могућу трагичну судбину СФРЈ после Титове смрти. Кисинџерове инструкције садржале су и дозу ироније према Покрету Несврстаних и улози Југославије у њему.
На неколико места ове инструкције Кисинџер напомиње: „У преовлађујућем југословенском животу и политици током 25 година он (Тито) је често тежио да својој земљи додели улогу сасвим несразмерну њеној величини, положају и могућностима”, или да је „у неким аспектима успео да себе учини узором за друге комунисте (мада мање него што је желео и мање но што се Москва бојала)”, као и да су „његов несврстани свет и његове конференције изгледа достигле нешто кохерентности и снаге”. Будући амерички државни секретар ипак није пропустио ни да нагласи „вајну несврстану улогу Југославије, као и да је то део луксуза који зависи од америчке моћи”. Кисинџер је као могућу осетљиву тему у разговорима поменуо Никсонову претходну посету Шестој флоти, иако „Тито зна која је њена важност за његову сопствену безбедност”.
Иначе, Никсонова посета Југославији окончана је у Загребу уз његов скандалозни усклик „живела Хрватска”, што се тумачило као директна подршка хрватском националистичком покрету. Овај непријатан детаљ током Никсоновог боравка је цензурисан у југословенским медијима, али је наговештавао постепену промену америчке политике према СФРЈ, која ће уследити после неколико година.
Већ у марту 1971. године Тито се сусрео с папом Павлом VI. За разлику од Никсонове посете, која је одражавала извесне америчке дилеме у вези с будућношћу Југославије, посета поглавару Католичке цркве била је део знатно озбиљнијих договора, који су кулминирали успоставом пуних дипломатских односа. Сусрет је био намењен хрватској јавности и очигледно у функцији стишавања еуфорије изазване Маспоком, чији су предводници били водећи комунисти Савка Дабчевић Кучар и Мика Трипало. Нема сумње да је реч о догађајима који су пресудно утицали на будућност СФРЈ у правцу њене тоталне дезинтеграције.
Црвени Хрвати
У првом делу овог текста указали смо да је успостављање пуних дипломатских односа са СФРЈ било део једне шире стратегије ватиканске дипломатије, чији су основни правци утврђени одлукама Другог ватиканског концила (1962-1965). Наиме, тада је усвојен низ декрета на чијим основама је заузет „мекши однос” према комунистичким режимима иза гвоздене завезе.
Када је реч о Брозу, ватиканска дипломатија је „куцала на отворена врата” – о чему сведочи низ догађаја – од којих је свакако најважнији била тајна предаја југословенске архиве о злочинима у НДХ. О овом незапамћеном скандалу у режији Броза, шеф југословенске обавештајне службе Александар Ранковић је случајно обавештен, и то од стране нашег амбасадора у Италији, који му је пренео ово сазнање мислећи да је реч о акцији која је усклађена уз сагласност наше обавештајне службе. То је, уједно, био и основни разлог за Ранковићеву смену, која је убрзо уследила на Брионском пленуму. Вреди указати да је ова обавештајна интрига била и део шире активности британске обавештајне службе, чији су агенти присуствовали овом догађају.
Почетком 1970-тих година идеје Маспока подстакле су и појачано деловање усташке емиграције у земљи и иностранству. Најпре је априла 1971. године у Шведској убијен амбасадор Владимир Роловић, а следеће године је велика терористичка групација убачена у СФРЈ где се у околини Бугојна сукобила с јединицама ЈНА, које су тада претрпеле знатне губитке. Тиме је задат озбиљан ударац нашим безбедносним структурама.
Националистичка хистерија се – под утицајем идеја Маспока – испољила и у Црној Гори, у којој је 1972. године срушена Његошева капела, а забележено је заједничко пропагандно деловање Ватикана и Брозових комуниста против митрополита Данила Дајковића, од којег се захтевало да прихвати овај варварски чин. Под утицајем идеја Маспока у Црној Гори, тада се обнављају усташке идеје о Црногорцима као „црвеним Хрватима” – засноване на идеолошко-историјским фантазмагоријама Савића Марковића Штедимлије – ратног злочинца и штићеника Мирослава Леополда Крлеже. Тиме је постепено стваран амбијент за усвајање Устава из 1974. године, којим је СФРЈ престала да постоји као држава, док је Србија сведена на територију без правног наслова.
Протокол о разбијању СФРЈ
Мада су здушно помагали одржавање Брозове диктатуре, тзв. западни савезници увелико су разрађивали и планове за тоталну деструкцију СФРЈ на штету српског народа. Тако су Америка, Немачка и Ватикан у фебруару 1976. године потписали Протокол у 11 тачака којим је било предвиђено разбијање Југославије. О овом документу Броз је одмах био лично обавештен, али тим поводом ништа није урадио. Наредне 1977. године – на једној од седница Трилатералне комисије, разговарало се о будућности СФРЈ – за коју је оцењено да је „потенцијално најексплозивнија тачка у Европи”, око које нема трајне сагласности између Истока и Запада. После ове седнице Волтер Мондејл, високи чиновник Трилатерале и амерички потпредседник, у Београду се сусрео с Титом, али садржај разговора који је обављен „у четири ока” остао је непознат.
После избора папе Јована Павла II, октобра 1978. године, спољнополитичка позиција СФРЈ се додатно погоршала – што је било у складу са радикалном променом хладноратовске парадигме Запада и измењеном источном политиком Ватикана – у чијем је средишту било рушење комунизма. У духу нове осовине Вашингтон-Ватикан био је и говор Збигњева Бжежинског о Југославији, уочи Светског конгреса социолога у Упсали (август 1978. године). Излагање Бжежинског у потпуности је одисало реторичким питањем: Шта ће бити с Југославијом када Тито умре? Реч је о теми која је веома оптерећивала Американце који су страховали да би Југославија, после Брозове смрти, могла постати члан Источног блока.
Не улазећи овом приликом детаљније у америчке оцене Титове личности и његове улоге у светској политици (које су веома похвалне, прим. аутора), с данашње дистанце веома су занимљиве препоруке у вези с америчким деловањем у СФРЈ, а које се и сада чине веома актуелним. Тако из овог излагања сазнајемо за америчку подршку „праксисовцима”, као и за тактику истовременог помагања оним снагама у врху државе које су спремне да се супротставе утицајима Совјета (Руса), али и за подршку националним сепаратистима који су „природни непријатељи идеологије комунизма”. Ту су и препоруке о задуживању СФРЈ – које су у америчком дугорочном интересу – затим идеје о ширењу потрошачког менталитета као најбоље противтеже сваком комунистичком егалитаризму, потом концепција медијско-културолошке инфилтрације као вида наметања западног система вредности и, што је веома наглашено, ослањања Америке на имућније делове друштва – припаднике тзв. либералне интелигенције и оне који се залажу за неограничене медијске и уметничке слободе.
Са становишта геополитике, посебно је важна директива о разбијању Покрета Несврстаних, чији је СФРЈ била оснивач – и то преко деловања латиноамеричких држава – односно америчких савезника у том покрету. Изгледа да није случајно то што се последњи Брозов јавни наступ десио на конференцији Несврстаних у Хавани септембра 1979. године, када је спречио Кастрову идеју о ближем повезивању овог покрета са Совјетима. Наредне 1980. године Броз је преминуо, а већ 1981. године шиптарски сепаратисти су организовали демонстрације под паролом „Косово – република”. Тиме је отпочео процес разбијања СФРЈ, који је кулминирао десетак година после Брозове смрти. Већ сама та чињеница отвара питање историјске одговорности Јосипа Броза Тита.
Цивилизована сахрана
Подсетио бих читаоце Новог стандарда да су овај и прошломесечни текст засновани на неумољивим чињеницама које сам настојао да сложим у скраћено излагање о једном од најконтроверзнијих периода наше историје. Сада када су више него очигледне погубне последице Брозове владавине, поставља се суштинско питање шта – као народ и држава – морамо да урадимо? Јер дугачак је списак Брозових тешких злочина према Србима.
Без намере да на било који начин доводим у питање антифашистичку природу партизанског покрета, ваља се подсетити на својевремену реченицу Добрице Ћосића о поразима тог покрета у миру. То неминовно отвара поглавље о Брозовој историјској одговорности, уз напомену да су његове одређене активности – попут предаје државне архиве о злочинима у време НДХ средином 1960-их година Ватикану и усвајања Устава 1974. – представљали класичан акт велеиздаје државе. Нема никакве сумње да је усвајање највишег правног акта ондашње државе био чин који је брижљиво и перфидно припреман.
Цео поступак усвајања Устава био је формално препуштен савезној комисији с Мијалком Тодоровићем на челу. Суштински рад на овом акту био је недело тзв. Кардељеве радне групе која је деловала са изразито антидржавних позиција. Борисав Јовић је у књизи Како су Срби изгубили век. Трагична судбина Срба у заједничкој држави (2016) објавио и садржај тајно снимљеног разговора Тита и Стева Крајачића, чији су обавештајни педигре и подршка хрватском национализму били познати и његовим савременицима. У најкраћем, до сусрета је дошло уочи усвајања Устава из 1974. године.
Основна Титова намера била је да се после његове смрти Хрватској омогући државна самосталност, а том приликом и присвајање територија с већинским српским живљем. Поред тога – Тито је наложио Кардељу да се универзално право народа на самоопредељење уставноправном алхемијом трансформише у право република на самоопредељење – што ће, како је истакнуто, подржати и новостворене нације: Муслимани, Македонци и Албанци.
Према Титовом плану, Србију треба лишити Војводине и Косова и Метохије и свести на територију коју је имала пре Првог светског рата. На Крајачићево питање како ће на све то реаговати Срби, Броз је одговорио да ће „они (Срби) прихватити све оно што је добро за Југославију”. И тако је заиста и било. Мијалко Тодоровић је позвао посланике Савезне скупштине да прихвате Устав, уз образложење за које је касније рекао да га чак није ни писао. На његову – али и срамоту свих тадашњих српских комуниста – који су пристали на улогу бедних статиста у једној великој шаховској игри.
Завршетком Хладног рата бивша СФРЈ постала је непотребна земља. Победом Запада у том рату нарушена је равнотежа снага, па се приступило демонтажи југословенске државе. У процесима разбијања Југославије – САД, Немачка и Ватикан су исказали највиши степен непријатељства према српском народу – што је кулминирало злочиначким бомбардовањем Републике Српске 1995. године и СР Југославије 1999. године.
У извесним сегментима однос делова западног друштвеног и политичког естаблишмента према дешавањима у бившој СФРЈ попримао је елементе психопатологије. Немачки професор Рудолф Хензел је НАТО агресију на СР Југославију 1999. године квалификовао као злочин геноцида, за који, нажалост, до данас нико још није одговарао. Међутим, оно у шта не сме да буде сумње јесте чињеница да су деструкција Југославије и рат против српског народа дуго планирани – као и да је Брозов режим био део тог пројекта – због којег и данас пате наши сународници.
Да се разумемо. Овде није реч ни о каквој тежњи да се ревидира једна трагична историја, већ се ради о нашем својеврсном моралном дугу према жртвама Брозовог режима – чије се гробно место, још увек, и незаслужено налази на ексклузивној локацији у главном граду Србије. Уместо критичког преиспитивања овог дела прошлости, нашим политичким и друштвеним елитама изгледа је много лакше да говоре о другим популарнијим темама.
Познати француски мислилац Бурдије проницљиво је опазио да је у ери глобализације опстала само једна моћ политичара – а то је она моћ у домену симболичког. Отуда би измештање Брозовог гробног места на неку примеренију локацију представљао важан симболички чин нашег унутрашњег националног и духовног сазревања. Шпанци су сличан подухват измештања Франковог гроба из „Долине палих” назвали цивилизованом сахраном.
Милорад Вукашиновић је српски новинар и публициста. Аутор је књига „Суочавања-изабрани разговори” (2003), „Тренутак истине” (2006), „У тамном срцу епохе” (2010), „Рат за душе људи” (2011) и „Мислити просторно” (2021).
Извор: Стандард.рс
