Пише: Петар Давидов
У најтежим годинама Отаџбинског рата, у 1942.г, руски песник Константин Симонов написао је стих “УБИЈ ГА“ („Ако ти је драг твој дом“), овде је реч о томе да је сваки Рус, штитећи своју породицу, дужан да се руководи љубављу ка жени, деци, родитељима, и ако то љубав тражи да се убије непријатељ, онда треба „колико га пута видиш-толико га пута убиј“. Стих је страшан и овде песник описује слике у којима је сам био учесник и сведок и не оставља место за жалост ка непријатељу.
Непријатељ је назван „фашистом“ и нема ни речи о Немцима у том страшном стиху. То јест, јасно је стављено до знања да Русија не ратује са неким одређеним народом већ са оним у шта су се преобратили људи дозволивши себи да постану фашисти. Чак, и овде је јасно речено: ми ратујемо, не са људима, већ са нељудима (присетимо се Патријарха Павла: „Будимо људи!“).
Према анкетама, велика већина Руса не осећа мржњу према Украјинцима и сматрају рат, који је сада у Украјини, грађанским или почетком рата против НАТО-а. Најчешће кажу:“Ми ћемо морати да поново градимо разрушене градове и села, путеве и бране, и најглавније-обновити „душу“. Да, неизбежно ће доћи време „сакупљати камење“: хајде да погледамо како то Русија ради у ослобођеним земљама од нациста. Брзи преглед-нећемо улазити у детаље.
И, ево:
-недавно је потпуно обновљена железничка пруга од Ростова на Дону до Доњецка и Маријупоља, а с јесени ће је спојити са Севастопољем;
-граде се добри, квалитетни путеви у Доњецку, Запорожској и Херсонској области којих раније уопште није било;
-активно се спроводи гасификација села;
-обнављају се или граде болнице, школе, центри за социјалну помоћ;
-најактивнијим темпом се граде станови, а обновљени Маријупољ је далеко од једног примера;
-значајно су порасле пензије, социјална давања (многа давања су се појавила први пут, раније људи, једноставно, нису знали за њих);
-тако и на Криму…
...можемо бесконачно набрајати. Једно је јасно: људи су видели да, од како је почела да пристиже Русија, живот је постао бољи, не само са психолошког становишта (можемо спокојно говорити матерњим језиком и не бојати се терора) већ и са материјалног становишта. Због чега, на пример, житељи Крима нимало не жале о , десет година раније, донетој одлуци да се врате у Русију? Све је једноставно и чисто, мирно и достојанствено, због чега би се људи враћали у сиромаштво и понижење? Још су и мост изградили, најдужи у Европи. Некада ми се чини да Руси уопште нису склони самореклами:“ Зашто викати на сваком углу, шта смо све постигли? Урадили смо и то је добро“-то је квалитет, с једне стране достојанство, с друге стране то неће затворити уста мајсторима рекламе ( и антирекламе) са запада. Постоји анегдота: обала Ла-Манша, на њој руски тенкови. На једном тенку седе тројица тенкиста, пуше замишљено , гледају на таласе. Један од њих каже осталима:“Информациони рат смо са вама, момци, после свега-изгубили. Умиремо од смеха, али говорити о својим достигнућима је ипак неопходно, због тога што није измишљотиња већ потребна стварност: хоћеш да видиш како је „лоше“ у Русији? Ево, будалетино, гледај како је „лоше“. Упореди шта је било и како је данас.
Сасвим друге вести долазе из онога што је остало од Украјине која је упала у нацистичко безумље. Потопљени кијевски метро је већ постао јавна прича у тужним мемовима на интернету.Канализација која не ради , водоводи, искључења струје, разровани путеви-то је типична слика Украјине која се “ бори да буде европска страна 404“. Исплата социјалних (умало нисам написао „суицидних“) давања, уколико се спроводи, је у ствари дуг на рачун дотација од драгих западних пријатеља? За то су се борили? Дугове морате враћати, а враћаће их ваша деца и унуци-не мислите, ваљда, да ће их враћати Русија? Како можете веровати у искрено пријатељство са онима који вас виде само као топовско месо, и као ратне мајмуне у рату против Русије? Да ли ви стварно мислите да се они интересују за Украјинце који и данас живе у овој земљи? Видимо да их земља-територија много интересује. Само се та земља-територија већ одавно не налази у власништво самих Украјинаца, како то да разумемо? Стиче се утисак да Украјином сада управљају људи чији су преци скакали по палмама и јели једни друге у време када је Јарослав Мудри увео напредни систем образовања у Русији, основао је градове, развијао комуникације-имате ли на ово шта да кажете. Да ли ви заиста рачунате да ће вам, у стилу најбоље традиције совјетске перестројке, „Запад помоћи“? Чиме се завршава та помоћ у прошлости, зар се не сећате, завршава се људима који су своју децу називали Барјактарима, Джавелинима, Хајмарсима? Лично за вас, за народ Украјине, неће бити изграђено ништа. Осим, вероватно гробаља и крематоријума. Да ли је власник Украјине- украјински народ, реците? Није ли једноставније да сачекате, док домородци који живе на земљи која припада мени, не прережу грло једни другима? Ево, мени се чини да постоји невелика разлика у приступима Запада и Русије према Украјини. Једнима је потребна земља-територија, другима је потребна душа. Ако је душа здрава и земља ће процветати, погледајте земље које су ослобођење од нацизма. Ако је душа болесна „земља 404“ ће престати да буде мем. Исто тако и народ.
„Руска пропаганда!“ „Русија живи у сиромаштву!“ „Русија је окупатор!“ Сетите се , окупатори не граде школе и болнице за локалне житеље које, не без основа, сматрају за рођаке. Окупатори не плаћају по 700.000 рубаља материнског додатка и друге погодности. Не граде домове и путеве. Не ћуте скромно о својим успесима. Проверите, идите да сами видите, погледајте како живе Руси и Украјинци у ослобођеним земљама. Визе, иначе, нису потребне.
Извор: Правда/ Превод: Драган Николић
