Није први пут да Грухоњић на овај начин вређа српски народ или неистомишљенике, да ли је било реакција и раније?
О томе се одавно говори. Довољно је читати текстове професора Слободана Антонића, у којима се годинама детаљно анализирају антисрпски дискурси Грухоњића и његових истомишљеника. У званичним телима Универзитета у Новом Саду професор Слободан Орловић постављао је питање да ли би неко са таквим ставовима требало да буде професор универзитета у Србији. Колеге су га, наравно, прегласавале. Но, рекао бих да је овде сам Грухоњић мање важан. Много је озбиљније питање подршка коју му даје значајан део наше академске јавности, уз громогласне објаве неколико телевизија и листова. Све су то симптоми несрећног стања на нашем универзитету и у нашем друштву.
У протестном писму констатујете да је српски универзитет у стању дубоке моралне кризе. На који се све начин то испољава?
Велики део запослених на српским универзитетима више не осећа да припада на било какав, духовно обавезујући начин српској култури и предању. Напротив, рекао бих да се ту чак негује специфичан презир према „необразованој“ и „неукој“ маси оних који су, узгред буди речено, још од 1808. године градили и, када је морало, својом крвљу бранили српски универзитет и који га данас, својим знојем и муком, финансирају. На то осећање дуга и припадности нико не може да буде натеран или обавезан – ту је реч о дубинској и свакодневној људској моралности. Са друге стране, на српским универзитетима развија се идолопоклонички, поданички однос према готово свему што долази из иностранства, нарочито са Запада. Псећа оданост према страним господарима и презир према сународницима – то је типично стање колонијалне потчињености. Из таквог стања произилази духовна и научна јаловост, једно специфично стање не само моралне, него и интелектуалне кастрираности. Она подразумева папагајско понављање и пуко преписивање, уместо оригиналног, аутентичног мишљења, преко потребног сваком научном и уметничком раду.
Да ли је аутономија универзитета постала параван за антисрпско и антидржавно деловање дела тзв. интелектуалне елите?
Аутономија универзитета мора да постоји, јер обезбеђује преко потребну слободу научног и уметничког рада. Она, међутим, не треба да значи само слободу од српских наеакадемских утицаја. Шта је са западним, колонијалним, понекад отворено антисрпским утицајима, који се крију иза научне реторике, бљештаве спољашњости великих универзитета, њихових бескрајних финансијских ресурса и луксузних издања? Ослобођена притисака српске државе, наша универзитетска елита предала се страној, мекој моћи. И њу узгајају, баш као на другим светским универзитетима. И она се изнутра обнавља на основу послушности и лојалности НАТО идеологијама и интересима. Част изузецима, професорима и истраживачима који мисле својом главом, али они су, на српским универзитетима, само грешка у већ добро уходаном систему. Погледајте колико је српских академаца потписало проглас подршке професору универзитета Грухоњићу да, уз помоћ стотина хиљада доларских „грантова“, слободно и јавно поздравља НАТО агресију на Србију 1999, уз сладострасно цитирање ратнохушкачких сенатских беседа Џозефа Бајдена, да се залаже за коначни престанак београдског „смрада“ који се, упркос праведном бомбардовању, „опет шири Балканом“, да „србијанско друштво“ назива „дубоко фашизованим“ и „дубоко дегенерисаним“, да пише да су ноге наших девојака све краће, а наша чела све нижа. Има још много његових истомишљеника који Србе на такав начин јавно вређају. Али се поставља питање: је ли то језик и поступање професора универзитета?
Постоји и закон који санкционише говор мржње, али чини се да он често не важи када су у питању напади и увреде на рачун српског народа и то у држави Србији. Зашто?
То би требало питати оне који нам сасвим озбиљно тврде да се законско санкционисање говора мржње не може односити на већинску, српску заједницу. Сличну муку муче и у западним друштвима и на њиховим универзитетима, где је дозвољено јавно вређати Енглезе или Французе, али не и мањине. Но, за разлику од ових народа, Срби су се само у 20. веку суочили са три покушаја да буду уништени. У овом тренутку траје геноцид над српским народом на Косову и Метохији. Он по свим својим мрачним пројавама одговара данас општеприхваћеној дефиницији геноцида Уједињених нација из 1948. године. Ми немамо право на било какву толеранцију према оваквим јавним увредама, које превише подсећају на антисрпску пропаганду која је претходила затирањима Срба у 20. веку. Није овде реч само о одбрани наше науке и универзитета; треба бранити, дословно, животе наше деце, у Грачаници, Новом Брду, Ораховцу, Великој Хочи, Бањој Луци, Брчком, Фочи, Палама, у Београду и Новом Саду. Они који мисле да су у Београду безбедни, нека се сете окупација и масовних ликвидација 1914-1918, 1941-1945. Ми смо и данас окупирана земља. На Косову и Метохији имамо стране трупе. Та чињеница се овде стално мора понављати.
Констатација да је наше друштво дубоко подељено одавно важи. Је ли то последица једне врсте специјалног рата који деценијама помажу и финансирају они којима одговара да “поломе” Србију да би је до краја распарчали?
То је рутинска операција. Већ у средњем веку, римокатоличка Европа је у крсташким походима колонизовала територије неверника и јеретика. Цела источна Немачка некада је била насељена полапским Словенима, чији су последњи остаци Лужички Срби и Чеси. Над православним Србима, Грцима и Русима то се спроводи бар од 13. века. Процес колонизације западноевропске велике силе нарочито увежбавају и спроводе од 15. века, од почетка тзв. „великих географских открића“, пошто су истребили своје Јевреје и Мавре. У 19. веку, златном добу колонијализма, те праксе су посебно усавршене. Хитлер и Павелић то само настављају. Фирер се у Мајн Кампфу са дивљењем позива на анаглосаксонска, америчка и британска колонизаторска исуства. Сада су, у ојачаним и удруженим силама Русији и Кини, решеним да се бране, коначно ударили на „тврд орах“.
И ви сте били мета због “просрпских ставова”, како сте успели да победите у тој харанги?
Најважније, вишеструко сам „пребацио“ број потребних стручних и педагошких поастигнућа потребних за избор у звање редовног професора. Из свог искуства, међутим, могу да посведочим како се аутономија универзитета злоупотребљава како би се забранила свака врста различитог мишљења и како би се неометано са универзитета прогнали непослушни професори и студенти. Исти људи, који су на Филозофском факултету у Београду гласали за протеривање Маје Николић и Небојше Шулетића и из наставе Александра Фотића, који су са Универзитета у Београду протерали неколико студената јер су се усудили да мене бирају за ментора на докторским студијама, који су два пута покушали да и мене отерају са универзитета (кроз исте прогоне прошао сам 2016-2017. и 2021-2022. године), данас бране право Динка Грухоњића на „слободу мисли и говора“. Важно је, међутим, да нагласим и да међу бранитељима Грухоњића има и оних који су потписали апел за престанак прогона нада мном. Дубравка Стојановић, једна од четворо оних који су у прогонима били најистакнутији и који су покушали да ми судским прогоном забране да слободно сведочим о томе шта се догађа у српској науци и на Филозофском факултету у Београду (добио сам, за сада, 7 од 8 судских процеса који су се водили против мене по њиховим тужбама), данас штити право Динка Грухоњића на слободу мисли и говора.
На крају писма кажете да јавност мора да зна да овакви неоусташки и антисрпски ставови не представљају Београдски или Новосадски универзитет, да не чине већину, али у јавности је утисак да су они гласнији. Зашто многи наши интелектуалци ћуте, страхују да се изјасне?
О разлозима ћутања интелектуалаца већ сам много тога рекао. Наши медији увелико су колонизовани, и зато је ова мањина толико гласна и утицајна. Поставља се, међутим, питање, где је српска држава која једина може да буде брана пред таласом колонизације? Она попушта сваки пут када се нађе под притиском заштитника српских аутошовиниста. Погледајте шта се догађа на „тржишту уџбеника“ којим данас владају немачки и хрватски издавачи. Одустало се чак и од иницијативе да се бар за идентитетске предмете уведу јединствени уџбеници, у издању једног, српског државног издавача. Што је најгоре, српска држава је стала иза очигледно из иностранства вођеног пројекта умањивања броја српских жртава у логору смрти Јасеновац и геноциду 1941-1945. године.
Како коментаришете покушај Сарајева да новом резолуцијом о Сребреници српски народ прогласи геноцидним, укине Српску?
Грухоњићев дискурс у потпуном је сагласју са ратнохушкачком, шовинистичком пропагандом муслиманског Сарајева, које би да на силу, уз помоћ НАТО држава, укине Републику Српску. Главна тема остаје хрватско-муслимански геноцид над Србима 1941-1945, као и данашњи геноцид над Србима Крајине, Косова и Метохије. Оваквим резолуцијама то треба сакрити и релативизовати. И, што је још важније, треба пропагандно припремити укидање Српске, распарчавање Србије, претапање Срба у Црној Гори, Хрватској, Северној Македонији, Словенији у друге народе. И данас, као и 1804, 1914, 1941, 1991-1999, ми водимо борбу за основни опстанак, за право на живот, да не будемо уништени и из историје избрисани.
Извор: Вечерње новости
