Ако би на крају тог пута Србија стварно добила нуклеарку, то би по једним стручњацима био непотребан и неисплатив епилог, док други сматају да бисмо тако добили поуздан извор базне енергије, што би помогло декарбонизацији енергетског сектора.
- Србији није потребна експолатација нуклеарне енергије, не зато што мислим да је то штетно, већ зато што мислим да је то неисплативо у односу на горива која тренутно имамо у изобиљу, а која не користимо (биомаса, биогас, хидроенергија, па чак ветар и сунце) - каже за Нову економију стручњак за енергетску политику Миодраг Капор.
Капор указује да би спровођење пројеката нуклеарних електрана коштало милијарде евра, за шта ће Србија морати да се задужи на иностраном тржишту или да повећа порезе. Он сматра да не постоји већа зависност у енергетици од нуклеарне зависности и зависности од природног гаса, а да је Србија већ себе довела у вештачку зависност од природног гаса због односа са Русијом. И научни сарадник САНУ Илија Батас Бјелић оцењује да Србији нису потребне нуклеарне електране, нити у контексту тога да Србија има повећану тражњу за енергијом, нити у смислу да не знамо да произведемо енергију из неких других извора.
Према његовим речима, тема нуклеарне енергије у Србији се медијски враћа да се покаже како "ћемо сутра постати део Зелене агенде“, али како каже, "нити је то пречица да то постанемо, нити је то наша суштинска енергетска тема“. Слободан Бубњевић из Института за физику у Београду подсећа да изградња нуклеарних реактора и у много богатијим државама увек представља велики национални подухват. Према његовим речима, реч је о пројектима који се граде деценију или две и нема чак ни политичке странке која тако дуго може остати на власти да би га довршила, ако није усвојен општи национални консензус.
Овакви објекти се граде са идејом да обезбеде велику енергетску независност и да снажно ојачају економију, уз свесне ризике, а цео подухват захтева велика средства и силан напор целог друштва које око тога мора имати сагласност. Зато је свачије појединачно мишљење о томе, било да је оно за или против, а нарочито кад је у функцији неке лоби групе или дневне политике, заправо ирелевантно - каже Бубњевић за Нову економију.
Стручњак за енергетику Жељко Марковић, међутим, сматра да би нуклеарне електране могле да помогну декарбонизацији српске енергетике, пошто не емитују угљен диоксид. Он подсећа да се српска електропривреда ослања на производњу струје из лигнита, будући да две трећине електричне енергије добијамо из термоелектрана на угаљ те да би поред производње струје требало декарбонизовати и транспорт, односно напустити употребу фосилних горива.
- Једини начин како да то заменимо су чиста електрична енергија или нека алтернативна горива као што је зелени водоник за чију производњу је потребна струја, а који се онда користи у горивним ћеилијама. То значи да ћемо повећати потрошњу струје, јер ће нам она бити потребна и за електрична возила и за декарбонизацију сектора - каже Марковић за Нову економију.
Он наглашава да су потребне озбиљне студије да би се дао одговор на то колико би Србији било потребно нуклеарних електрана, инсталисаних капацитета, као и на то да ли ићи само са модуларним електранама које нису још комерцијално коришћене, да ли ићи на класичну технологију, односно велике нуклеране блокове од једног, два гигавата или неку врсту хибридног решења.
Марковић указује да градња нуклеарки кошта око 5.000 евра по киловату снаге, што значи да би један блок од 1 GW коштао 5,6 миљарди евра, а ако би требало да направимо 2 GW то би била инвестиција од десетак милијарди евра.
Извор: Нова економија
