Девојчицама Милици и Бојани свакога дана долази учитељица која их подучава у старој сеоској школи, док старији дечаци морају да путују до школе. Њихов тата и стриц Новица осим што по цео дан децу развози од школе до куће, не стиже да ради други посао. Засеок у коме живе, остао је готово сасвим пуст. Читавих километар или два до куће нема пута, тако да је зими и у кишно доба возилом немогуће прићи.
Најближе комшије су им Албанци, са којима не контактирају много. С првим мраком повлаче се у своја четири зида. Сами не иду никуда. Велико, сеоско двориште, две дрвене стативе, љуљашка од ланаца окачена о једну стару крушку, њихов је парк и игралиште.
Питам Бојану да ли им недостају другари. Одговара ми стидљиво, клима главом и обара поглед.
-Како то изгледа када сте у школи само вас две? Не објашњава ми, слеже раменима тужно и очима тражи своју сестру и школску другарицу Милицу.
- Тешко је, објашњава Новица, - никога није брига што смо ми овде. Дао сам последње паре прошлог месеца да насипам овај пут колико-толико. Ишао сам у општину сто пута да питам да нам помогну – брига њих што овде живи један Србин, неће ни да дођу да виде.
Нажалост, слична ситуација је свуда где Срби на Косову живе у општинама које воде Албанци. Не могу да остваре основна права, чак ни да заштите своју имовину. Углавном су препуштени себи, помирени са тим, надају се да им их нико неће дирати и тражити и то једино што им је остало – дом.
Гледајући фотографију на којој смо, испред манастира, током прошлогодишњег излета за децу из енклава, најмлађи Бојан на питање који је ово манастир, одговара:
- Манастир са пуно деце.
Несвесно, дечје, јасно је рекао да су за њега другари, којих је жељан, права светиња.
- Немања, Лазар, Лука… - Препознаје и набраја лица са слике Милица. Каже да једва чека да се и ове године окупе у Летњој школи, коју смо захваљујући прилозима наших добротвора, организовали прошлог лета.
Школа – камп за децу из удаљених, косовских гета, био је невероватан доживљај за ове малишане који читав распуст проведу сами, у планини. Учили су о свом језику, вери и играли се. Надамо се да ће нас и ове године, наши добри пријатељи подржати и помоћи да им детињство учинимо богатијим за неке лепше успомене.
Оваква деца одрастају у сталној неизвесноти, у страху и стрепњи, у бризи родитеља због вести које им свакодневно стижу. Колико је за њих важно пружити им могућност да се играју, уче и буду безбрижни, макар и у школицама каква је наша, потврђује и отац Новица Ристић.
Више о Летњој школи за децу из енклава, сазнајте на: www.kosovskopomoravlje.org/letnja-skola-2024-2/
- Било им је лепо, играли су фудбал, дружили се, смејали, причали – све оно што иначе не могу да раде. Они кући немају друштва, нема деце, немају с ким, једино сами.
Свако дете и сви родитељи на Косову, каже Новица, који живе овако као ми – а има нас много, треба да имају прилике да се деци пружи овако нешто.
Због тога је ово, још једна хуманитарна мисија, у којој нам је неопходна подршка, да деци пружимо љубав, пажњу и детињство какво заслужује свако дете света.
Марија Васић
Извор: Правда.рс
