Упутисмо се тамо – надомак славног града, јединог заиста урбаног и модерног на Косову и Метохији, данас.
Приштина је некада, по величини и по статусу, била регионални центар образовања, индустрије, привреде, културе… Са разних страна долазили су и насељавали се, у град отвореног срца и ума, професори, инжењери, новинари, уметници. Врвела је Приштина од живота као што сада врви од центара за шопинг, са којих треште рекламе страних брендова – јединих профитера рата. Nuk ka me Prishtine – нема више Приштине – назив је поглавља у роману Метохијски сфумато објављеном на 20. годишњицу Мартовског погрома. Запамтили су српски студенти поруку којом су их из града протеривале дојучерашње комшије, станодавци, колеге.
И околина наше воље Приштине није се боље провела. Сваки контакт са градом је изгубљен. Села више не живе него изумиру, изолована од света и дешавања. Много је Срба из њих, у близини Приштине, отишло, много страдало, много је домова спаљено… Међу реткима где се и данас чује српски глас је Сливово.
- Пре рата овде је била милина. Радило се и по фабрикама и пољопривреда. Село пуно, деце много. Моје одељење имало је преко 20 ученика. Од рата нема ништа. Сви одоше.
Прича нам отац дечака због кога смо често у овом бајковитом месту. Каже да је оно одавно српско и албанско, али да је њих данас много више. Насељавају се свакодневно, посебно из града, у потрази за тишином и здрављем. На питање имају ли проблема, каже да их за сада није било, али да се никад не зна кроз време. Мада, искрен је, боље је и тако него да остану сасвим сами. Нажалост, будућност своје деце не може да види овде. Старији синови, већ сада су, због посла, далеко од куће.
Никола је његов трећи син, у свом селу остао је као једини школарац, иде у седми разред. На поздрав и питање како је и шта ради, одговара.
- Чувам козе и играм шах. Пазим и на Драгана – понекад – кад хоће да слуша.
Са Ниџом одлазимо у шетњу до школе, смештене у приватној кући Србина који је отишао. Никада се од 99. године српска деца нису вратила у своје учионице.
На кратко крадемо Николу од стада и млађег брата, да одиграмо партију шаха. Омиљену игру играо је у школи са учитељицом. Откако је прешао у старије разреде противник му је компјутер. Признаје, није много занимљив, али му значи кад нема с ким.
Наша прва посета Николи Станковићу била је пре три године. Требало је времена и љубави да добијемо његово поверење и другарство. Зна се – ко може сам – бира друштво, али се искрено радује драгим људима. Таква радост одаје се у очима и вреднија је од речи. Ниџа нам је увек поклања.
- Кренуо сам на фудбал у Грачаницу. Тата ме вози. Добар сам. Издвојио је од новости. - Наставници долазе сваки дан. Учим. И кратко описао своје активности.
Никола је био један од првих учесника наше прошлогодишње школе за децу из оваквих енклава. Већ првог дана, па све до краја, никада нисмо успели да им испунимо једну жељу – да довољно играју фудбал. Ова деца толико су била жељна да са вршњацима одиграју меч, да је у след све скромности у којој живе, само та, једина жеља и захтев, дирала у срце. Хоћемо ли и ове године у Летњу школицу, питамо га.
- Може. Али да буде мало више фудбала. Унапред истиче наш другар.
Завршавамо партију шаха и крећемо назад. Остављамо Ниџу са својим стадом, краљевима и краљицама под мишком. Знамо шта следећи пут да донесемо – копачке и лопту. Машемо, свирамо...и надамо се да ћемо овог лета успети да му испунимо жељу да игра фудбал у Летњој школици. Верујемо да ће нам у томе многи добри људи помоћи.
СРБИН КОЈИ ТРЕНИРА РУСКЕ КОШАРКАШЕ: Сачувати спортску форму у неспортским условима
Извор: Правда/ХО “Косовско Поморавље”/Марија Васић
